Прочитај ми чланакСарадња СПС и напредњака пред сваке, па и предстојеће децембарске изборе, по неписаном правилу, улази у фазу турбуленције и преиспитивања верности Ивице Дачича председнику свих грађана. Питање које напредњаци постављају, поучени ранијим искуством, је увек исто и гласи – да ли ће им социјалисти окренути леђа и формирати коалицију са опозицијом.
Као и ранијих година, тако и сада пред расписивање парламентарних избора социјалисти се правдају да неће у коалицју са „квазиопозцијом“, али да на изборе иду самостално, у традииционалној коалицији за Јединственом Србијом и Зеленима. После избора, како најављују, наставиће сарадњу са Српском напредном странком.
„Ситуација је идентична, као и на прошлим председничким изборима. И тада је било разноразних гласина, али када су стигли резултати са терена видело се да је Социјалистичка партија Србије сходно договору изгласала Александра Вучића за председника“, објашњава за Данас Новица Тончев, потпредседник СПС, не желећи да улази у историју неповерења између СПС и напредњака, али ни у чињеницу да након сваких избора трче једни другима у загрљај.
Ако је загрљај последњих једанаест година ипак тако постојан, како тврде у СПС, поставља се питање због чега напредњаци толико мало верују поштењу коалиционих партнера. Можда, због сећања на 2008. годину када је лидер социјалиста у последњем тренутку окренуо леђа тада ударној песници Српске радикалне странке. И можда зато сваки пут кад говори о односима са социјалистима и Ивицом Дачићем, Александар Вучић, лидер Српске напредне странке, подсећа на „Дачићеву превару“ и напомиње да су он и његове страначке колеге „опрезне“ кад је реч о сарадњи са СПС.
Саговорници Данаса, ипак сматрају да суштину тих наводних вишегодишњих трзавица заправо треба тражити у Вучићевој стратегији.
„Вучић гради своју личну и партијску стратегију комуникације са бирачима, на два носећа стуба. Један је вечно представљање себе као жртве. Други је пласирање идеје да се СНС и његов (не)формални лидер боре „сами против свих“. Прва и друга конструкција су повезане: наводно су Вучић и његова партија жртве зато што упркос свим унутрашњим и спољњим „силама мрака“ на прво место стављају интересе нације, те због њих постају „мета““, објашњава за Данас политички аналитичар Драгомир Анђелковић.
Додаје и да је читава прича ,наравно, бесмислена. Ради се, како каже, о страначкој олигархији која мисли само о себи и ради тога свестрано експлоатише земљу и проузрокује проблеме за већину њених грађана.
„Али, уз опсежни пропагандни апарат којим располаже, Вучић успева да обмане велики део народа да је супротно. Што се СПС-а тиче, цела описана прича дефинише и његову предизборну позицију. Ако је Вучић једини „борац“ за националне интересе и економски прогрес, онда је логично да се Дачић са својом екипом представи као полунепријатељ. Не иде се даље од тога, јер СПС на овај, или онај начин треба Вучићу, али се вођству те партије редовно лепи етикета потенцијалних издајника“, напомиње саговорник Данаса.
Оцењује да је Дачић плашљив политичар који се уздржава да адекватно одговори на нападе. На тај начин му се увек отме део гласача који се колебају између СПС-а и СНС-а. Уз то, истиче Анђелковић, уплашени шеф социјалиста, усиљено мора да се доказује те да ради све што Вучић пожели, односно да се уздржи од повлачења низа потезе од којих би током изборне трке профитирао, а којима би ризиковао да наљути Вучића.
Анђелковић каже да нападима на њега СНС му везује руке. Такав приступ је више пута већ дао резултат и СНС сигурно не намерава да га мења. Поготово што његови бирачи, убачени у машину за опште залуђивање, дуго не памте бројне црне поруке којима су били бомбардовани. Оне имају краткорочни ефекат, како каже, али не толики да би се после избора упитали како то Вучић поново прави владу са оним кога је већ више пута оптуживао за издају.
„У нормалном систему свако бира после избора коалиционе партнере, али то не важи у нашем незваничном монархистичком поретку. Ту врх режима намеће тоталитарну логику: ко не велича великог вођу, тај је национални издајник. Дачић, нажалост, пристаје да погнуте главе учествује у таквој игри надајући се да ће после ваљања по блату, ипак, добити неку удобну фотељу, што не значи да првом приликом када би му се указала прилика да то учини без опасности за себе, не би кренуо свим силама против Вучића „, напомиње политички аналитичар.
И политиколог Младен Мрдаљ сматра да су такозвани сукоби на релацији СНС-СПС део Вучићеве конструкције.
„Вучић воли да прави конструкције на основу њему познатих чињеница. Ако зна да се нешто неће десити, као некадашњи покушај власти у Приштини да уђу у Унеско, он ће викати како је тешка борба пред нама, али ће понављати да се неће предати, да би победа била што већа. Ако најављује да сумња у СПС, можда прети Дачићу, а можда потпаљује своје присталице на јачу кампању, а можда и обоје. Такве ствари реално могу знати само инсајдери“, напомиње Мрдаљ.
Бојан Вранић, професор Факултата политичких наука примећује и да је важно то што СНС дели један део гласача са СПС, и да су зато тврдње о издаји део стратегије да се ти гласачи придобију.
„Поред тога, СНС тиме подсећа своје традиционалне гласаче да их је СПС једном заиста “издао”, односно 2008.године, када су правили владу са ДС. Такво дисциплиновање и позивање на прагрех СПС-а има и улогу да СПС смањи апетите при склапању будуће владе. Коначно, СНС је свестан да постоји део социјалиста који мисли да је СПС изгубио идентитет последњих 10 година, па је то уједно и упозорење Ивици Дачићу да држи ред у својој странци“, закључује професор Вранић.
Иако сарадња СНС и СПС, траје већ пуних једанаест година, с времена на време председник Србије и донедавно и СНС, Александар Вучић примећује како га коалициони партнери из СПС не подржавају довољно.
Односи на релацији Дачић-Вучић, односно СНС и СПС пролазили су различите фазе, препуне турбуленција. Одмах након општих избора 2012. године, тадашњи носилац листе СПС и председнички кандидат Ивица Дачић у изборној ноћи саопштио је реченицу која се памти и препричава до данашњих дана.
“Можда се у Србији још не зна ко ће бити председник, али се сигурно зна ко ће бити премијер. Говорили су да ће створити двопартијски систем; Како може са 24 одсто да се створи двопартијски систем? Нешто им фали у тој рачуници, или су заљубљени. Морају да схвате да смо се подигли из пепела и да ћемо на следећим изборима освојити више од 20 одсто“, изјавио је Дачић на конференцији за новинаре у изборном штабу СПС 2012. године.
Како је Дачић тада рекао, тако је на крају И било. Он је постао премијер, док је председник постао Томислав Николић. Иако је лидер социјалиста имао мању подршку од напредњака, због свог коалиционог потенцијала добио је место премијера.
Тако је успешно спроведена транзиција власти СПС, будући да су од 2008-2012. године били у власти са коалицијом окупљеном око Демократске странке. Управо из фотеље у Немањиној 11, Дачић иако на водећој позицији моћи у држави, добио је незахвалан задатак да потпише Бриселски споразум, иако је кључни човек за потписивање споразума Београда и Приштине био тадашњи први потпредседник Владе Александар Вучић.
А онда кад су напредњаци ојачали, пред ванредне изборе 2014. године с времена на време стизале су поруке да социјалисти и нису неопходни за власт коју би чинили напредњаци, али су ипак заједно изашли на изборе и формирали Владу.
Да су постојале одређене трзавице унутар тадашње власти потврђује и изјава некадашњег министра и високог функционера СНС Небојше Стефановића који је изјавио да ако СПС настави да даје изјаве какве даје, поштено је да оде у опозицију.
„Не можете имати министре, а радити против програма премијера. Уосталом, СПС може да се понаша како год жели, али је поштено да то онда ради у опозицији“, рекао је Стефановић 2016. године.
Речи није штедела није бивша министарка Зорана Михајловић која је исте те године изјавила да СПС Ивица Дачић „асоцира на патуљаство дрво бонсаи“, те да се његова партија понаша лицемерно.
Иако су наставили сарадњу и након 2020. године када су одржани избори које је највећи део опозиције бојкотовао, „отровне стрелице“ две стране наставиле су да се шаљу будући да се део напредњака питао да ли им треба уопште сарадња са СПС.
Када је половином јула потпредседник СПС-а Новица Тончев, на седници СО Сурдулица, поручио да ће „са пет до шест хиљада људи блокирати ауто-пут Београд-Скопље”, Дачић је морао да смирује тензије. Осудио је изјаву Тончева, напомињући да је она супротна политици СПС.
“ Милион пута сам му рекао да проблеме с локалног не преноси на републички ниво, јер то нема везе с Вучићем и СНС у целини. Зато сам и позеленео од беса кад сам чуо шта је рекао“, изјавио је Дачић 2020. године.
Историја сукоба продубљена је 2022. године након изборне кампање. Дачићу је највише замерено понашање током кампање и понављање да Србија не би смела да уведе санкције Русији и да је свако ко то уради противник наше земље. Због изборног успеха СПС од 10 одсто, Вучић је у изборној ноћи рекао, поред осталог, да постоје „они који су профитирали на украјинској кризи“, као и да „СНС неће формирати власт са онима који су на неодговоран начин злоупотребили навијачко расположење грађана“.
Влада је, ипак, формирана све са социјалистима, али су о њиховој правоверности напредњаци наставили да распредају и у овој години. Тако је Дарко Глишић, председник ИО СНС у фебруару ове године поручио коалиционим партнерима :“Ако се руководите народном изреком да умиљато јагње две овце сиса, нити сте ви јагње, а још мање смо ми овца – доста је било вашег седења на две столице“.
Испоставило се да је та претња гађање из праћке, али наставак тог чудног односа тек следи, у новој изборној и постизборној кампањи. Видеће се и ко је овца,а ко јагње.
