Pročitaj mi članakJednog dana neko će morati da nasledi Vučića na vlasti. Ko? Rodoljubive partije ne smeju da dozvole da taj neko nastavi da gazi nacionalne interese srpskog naroda
Ко контролише токове новца и медије, тај добија сваке изборе (и референдуме). Управо су ово разлози због којих актуелна власт у Србији има огромну предност у односу на опозиционе партије, као и због чињенице да је разним спиновима успела да себи привуче родољубиве гласаче.
У исто време, родољубиве партије (макар оне које се за такве издају) су више времена посветиле међусобном нападању, уместо да су покушале да направе јак патриотски фронт и гласачима Српске напредне странке, међу којима има више људи са родољубивим и проруским осећањима, се понуде као снажна алтернатива.
С друге стране, економско стање у земљи је и поред бајки које слушамо у режимским медијима – све лошије, а Александра Вучића чека и велика нагазна мина звана Косово и Метохија.
Нема сумње да ће доћи дан када ће актуелни режим, иако поседује све полуге за спиновање и манипулисање, пасти са власти.
Поставља се питање ко ће наследити Вучића на челу државе?
Савез за Србију, који су најпре оформили Драган Ђилас, Вук Јеремић и Деморкатска странка, издвојио се као опција која претендује да смени власт Српске напредне странке. У овај савез су затим ушле и патриотске странке Двери и Здрава Србија Милана Стаматовића, а ускоро ће део коалиције, готово извесно, постати и Демократска странка Србије.
Део домаће јавности не гледа благонаклоно на овај потез националних партија и у њему види некакав рециклирани ДОС (онај први је донео пропаст Србије од 2000. године), савез са „жутим” отпадницима и слугама Запада.
И заиста, много је разлога против уласка Двери, Здраве Србије и ДСС-а у такав савез. Ипак, враћамо се на питање – ко ће једног дана наследити Вучића на власти? А неко ће морати. Ако то не буду националне партије, биће проевропске, које ће сигурно наставити Вучићеву сервилну политику према Бриселу и Вашингтону.
Зато није мали број оних који сматрају да би присуство три националне партије у некој будућој Влади Србије био какав-такав гарант да нова владајућа елита неће повлачити само потезе које нарушавају српске националне интересе.
Такође, када је реч о учешћу у Савезу за Србију, црвена линија за родољубиве партије би морала да буде управо Косово и Метохија, односно одбијање да се да зелено светло – независности тзв. Косова, подели покрајине и додељивању Приштини столице у Уједињеним нацијама.
За сада, из Савеза стижу гаранције да консензус по овом питању постоји. Ипак, и то ће бити недовољно уколико родољубиве партије у наредном периоду не искористе јачи политички блок да изврше притисак на Александра Вучића и спрече га да повуче погубне потезе по питању Косова.
Када је реч о Српској радикалној странци, остаје им све мање простора за став да „Вучић још ништа није потписао и да неће преко улице да га руше како би довели жуте на власт”. Потребно је да што већи број политичких опција, као и што више народа, дигне глас и спречи такозвани „историјски споразум са Албанцима”, а заправо класичну издају земље.
