Pročitaj mi članakDa li će Brisel, ako Srbija i potpiše pravno obavezujuci sporazum sa Prištinom kao uslov za ulazak u EU, iz rukava izvući neki novi, pitanje je koje je aktuelizovao bivši američki ambasador u Srbiji Vilijam Montgomeri, a ovdašnju javnost, i to ne samo skeptike, podsetio na briselsku politiku "pokretnih ciljeva".
Тај термин, иначе, појавио се у српској јавности када је постало јасно да, оног часа када наша земља савлада неку од „препрека“, из Брисела стиже упозорење да је на видику нова.
Тако је „хашки услов“ висио Србији над главом све док нису испоручени и последњи бегунци од хашке правде, Ратко Младић и Горан Хаџић, да би, готово сутрадан, искрснуло питање Косова и Метохије, до тада готово па непоменуто.
У међувремену се, додуше, појавила још једна „сметња“ пред Србијом у виду Русије, те захтева да Београд усклади своју спољну политику са ЕУ, пре свега по питању санкција Москви. Да ли је, дакле, извор захтева које Србији испоставља ЕУ практично непресушан?
Монтгомери верује да – јесте.
Он је, наиме, на питање Тањуга о томе да се од Србија пре уласка у ЕУ очекује да хармонизује спољну политику са европском, па и када се ради о Русији, указао да многи у ЕУ уопште не желе нове чланице.
– Ако се Србија не приклони, они могу да кажу: „Није спремна за ЕУ“. Или, Србија се приклони и то питање нестаје, а појављује се ново и тако без краја и конца – каже Монтгомери.
„Услов свих услова“
Сада је „услов свих услова“ за европске интеграције – нормализација односа са Приштином.
Као да та нормализација зависи само Београда, како на то упорно подсећа и председник Александар Вучић, који указује и да се не може говорити о договору ако се при том мисли да једна страна треба да добије све, а друга – ништа.
На то је, бар засад, са Запада стигла равнодушна констатација: нађите креативно дипломатско решење.
Унапред је, међутим, сугерисано да није прихватљив „вишак креативности“, попут идеје о подели Косова, на пример, али је, истовремено, остављено и довољно слободног простора за могућа нова тумачења, условљавања и притиске…
Уосталом, 2025. година – као година која је коначно, на више пута поновљене захтеве председника Вучића да нам се стави у изглед некакав временски рок у којем се Србија види као део Уније – не обавезује превише ЕУ, али оставља доста простора и времена за могуће нове захтеве.
То се не може искључити, поготово на фону више пута последњих месеци поновљеног „објашњења“ да ЕУ у новом таласу проширења неће да понови раније грешке, односно да више „не жели да увози проблеме“.
Шта је следеће?
Неки од услова лако се поново могу извући из пакета билатералних тема, попут проблема разграничења Србије са суседима, што је и наведено у Стратегији за Западни Балкан…
Да ли је, дакле, борба Србије за улазак ЕУ „без краја и конца“?
Ако и јесте, не може се порећи да и сама та борба није усмерена на улазак кроз врата ЕУ, већ је и пут који нас, како каже и српски председник, приближава вредностима европских друштава, квалитетнијем животу и бољитку грађана.
Директор Центра за проучавање глобализације Дејан Милетић за Тањуг каже да Србија не може да одустане од националних интереса, али и да мора да размишља о економском јачању, а ту, како напомиње, ЕУ може да има озбиљну улогу и да нам помогне.
Милетић истовремено сматра да су условљавања Србије на том путу контрапродуктивна.
Председница Центра за спољну политику Александра Јоксимовић мисли да није без значаја и тежине чињеница да је Србија заузела кључно место у Стратегији ЕУ.
Она верује да је остварење те Стратегије могуће, и да постоји „реална шанса“ да Србија „крупним корацима“ иде ка пуноправном чланству.
– Да ли ће то бити једноставан процес? Свакако не, али постоји довољан број партнера у ЕУ са којима делимо заједничке интересе и са којима видимо значај те заједничке будуће перспективе – рекла је Јоксимовић.
