Tačno sedam godina prošlo je opštih izbora održanih na Đurđevdan 2012. I u drugom krugu predsedničkih izbora 20. maja, mimo svih očekivanja, kandidat Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić pobedio je tadašnjeg šefa države Borisa Tadića.

Ти избори су направили увертиру за оно што ће своју потврду добити 14 дана касније када су два процента разлике у Николићеву корист била довољна за политички земљотрес чије последице су видљиве и на актуелној политичкој и страначкој сцени.

Српска напредна странка изборила се за доминантну позицију, до тада моћна ДС је маргинализована, а страначки живот из године у годину је сиромашио, појављивањем и по правилу нестанком нових покрета и странака. Као што 2010. нико није могао да предвиди толику промену 2012. године, тако је сасвим сигурно мало оних који су 2012. године могли да претпоставе сценарио који имамо од Ђурђевдана пре седам година до данас.

Извршни директор Центра за слободне изборе и демократију Бојан Клачар анализирао је за „Блиц“ дешавања у том периоду.

У Србији је тешко или није могуће предвидети или планирати политичке догађаје. Поред 2000. године, 2012. је свакако најзначајнија и изазвала је најжешћи политички земљотрес који су довели до суштинских промена. Српска напредна странка почиње да бива све јача и све стабилнија, док опозиционе странке што због међусобних свађа, што због неразумевања тих промена, пропадају. Дуго после пораза нису могле да прихвате да су се промене догодиле. Промене које опозиција није могла да прихвати, јесте тадашњи заменик председника СНС Александар Вучић. Он није дозволио грешку, био је довољно стрпљив и за разлику од демократа, спреман на жртву да лидеру Социјалистичке партије Србије Ивици Дачићу препусти премијерско место. После тога, на изборима 2014. године кумулирао је сву политичку моћ и од тада до данас СНС довео у позицију да има апсолутну већину.

НИКОЛИЋЕВО НАПУШТАЊЕ ПОЛИТИКЕ

Томислав Николић најзаслужнији је за победу СНС 2012. године и у политици је остао онолико колико је било неопходно да би се избегле поделе у СНС. Напуштањем председничке позиције у странци, он је сам себи одредио политичку будућност. У Србији, политичка моћ не проистиче из државне функције, већ из страначке. Исто је важило и за Бориса Тадића.

С позиције лидера најјаче странке конролишу се политички процеси, не из институција. Николић је био свестан да нема полуге политичке моћи уз помоћ којих се може супротставити Вучићу. За њих је било добро, што су за разлику од опозиције, сукобе држали далеко од очију јавности, тиме су показали политичко искуство и један и други.

РАДИКАЛИ, СА ШЕШЕЉЕМ И БЕЗ ЊЕГА

СРС доминантно зависи од Шешеља, и успехе и неуспехе везује за њега. С њим преживљавају, без њега их нема у политичком животу. Тренутно је питање какве су шансе радикалима и са Шешељом. Ја мислим да их немају, јер су постали врста алата да се и ово мало опозиције уруши. Зашто су на то пристали, то је питање за Шешеља.

ОДСУСТВО АЛТЕРНАТИВЕ

Пре седам година, у Србији је било чак седам озбиљних политичких организација – Српска напредна странка, Српска радикална странка, Демократска странка, Демократска странка Србије, Г17, Либерално-демократска партија и Социјалистичка партија Србије. Све оне имале су озбиљну инфраструктуру, општинске одборе, кампање, по 30, 40 озбиљних политичара, своје политике, програме. Што је можда и најважније, било је алтернативе. До 2014. године успели смо да сачувамо назнаке озбиљног страначког живота, а онда, изузимајући СНС и СПС, остали пропадају. Такав тренд имамо и данас.

БЛЕСНУ, ПА НЕСТАНУ

У последњих неколико година био је низ покушаја стварања нових странака и покрета који су код грађана будили енергију, али нису успели да прерасту у озбиљне политичке организације. То је био случај са Покретом слободних грађана Саше Јанковића или с Доста је било Саше Радуловића. Грешку су правили пошто су све време политику базирали на супротстављању Александру Вучићу, што јесте важан мотив за опозиционе бираче, али не и једини.

Неопходно је било да имају платформу, идеју, план. Јанковић и Радуловић водили су лидерске или елитистичке кампање, нису градили организације и спуштали се у мања места. Осим тога, и СНС је користила различите методе да потпомогне негативне процесе у опозицији – негативне кампање, нападе, разне акције да се уруши опозиција. Нису разумели ни потребу за заједничким деловањем, па је Јанковић, рецимо, одмах после председничких избора раскинуо коалицију са ДС-ом.

СУНОВРАТ ДЕМОКРАТА

Ђурђевдан 2012. године највише трага оставио је на тада најјачој Демократској странци. Од 2000. до 2012. године, Демократска странка и све странке које су чиниле окосницу промена Милошевићевог режима, попут Г17 или ЛДП, имале су исти политички наратив. Њихова руководства нису разумела да ствари више нису исте.

Почињу поделе међу демократама, а странка од 22 одсто подршке на сваким следећим изборима пада све ниже. За седам година, некада најјача странка променила је чак пет председника, а на последњим градским изборима није успела да пређе цензус. Г 17 је престала да постоји, а ДСС је од једне од најмоћнијих постала маргинална, као и ЛДП.

БЕЛИ

Љубиша Прелетачевић Бели није битна фигура, иако је за месец и по дана кампање успео да освоји десетак процената гласова. Такве појаве показују да су људи толико разочарани, да су спремни да дају глас политичким комедијашима.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Izvor: blic.rs

Oznake: politička scena, Srbija