Pročitaj mi članak
Као најцрње рупе кроз које неповратно пропадају милијарде евра, градови и општине у Србији предмет су болесне пљачке коју спроводи напредњачка хорда под командом Александра Вучића и његових локалних рачунополагача. Од Суботице до Врања, сви буџети локалних самоуправа подређени су потребама примитивне феудалне владавине владајуће партије.
Вучић уцењује све градоначелнике који нису чланови СНС, преко ресорних министарстава, ускраћује им новац из буџета, опструише кредите и донације, а онда их оптужује за нерад и непсособност. Под таквим притиском, многи прелазе у СНС. Размере трогодишње напредњачке отимачине и уништавања добара, довеле су до тога да преко два милиона људи у градским срединама дословно гладује, а масовна затварања предузећа и отпуштање радника само увећавају ову очајну масу.
Крајем протекле, 2015. године шеф посланичке групе Српске напредне странке у Скупштини Србије Зоран Бабић, приликом отварања канцеларије своје странке у Мрчајевцима код Чачка, рекао је, без имало срама, да је његов Вођа успео да спасу земљу која је била на корак од банкрота! Све супротно од онога што се збива у стварности, јер је већина општина и градова у Србији, доласком напредњака на власт, чекајући на Вучићеве лажне инвеститоре, пала у тешко дужничко ропство или банкрот. Истина, треба имати у виду да је Бабић током свог тужног одрастања био ометен у развоју, и последице тешких менталних оштећења, видљиве су на њему и данас. Али, без обзира на то, једну радњу савршено обавља: способан је 24 сата дневно да се диви свом газди, као најоданији пас.
И док је овај мали трагикомични провинцијски љигавац сваког дана славио тиранина, стање у Србији је бивало све горе. После три године напредњачког дивљања, банкрот и пропадање највећих српских градова и општина потпуно су сахранили сваку наду да ће ико из ове генерације жив дочетаки некакав бољитак.
Због свега овога, Вучић већ дуго времена бежи од сусрета са грађанима у унутрашњости Србије и склања се чак и од својих поданика у локалној самоуправи. И кад се негде углавном ненајављено појави, око њега је живи зид састављен од обезбеђења и партијских удворица, само да га неко не би нешто непријатно питао или, не дај боже, пљунуо по сред чела, из непосредне близине.
Тако је крајем прошле године, путујући према Врњачкој Бањи, у широком луку избегао да дође у Краљево, који је један од најугроженијих градова у Србији, баш захваљујући његовим „реформама“. Реч је о стратешки можда најважнијем урбаном центру, граничној зони испод које више не важе закони Републике Србије (тако тврде и екстремисти у Санџаку и албански сепаратисти на Косову). Упркос томе, Краљево је заборављено, а привредна и социјална ситуација у граду је из дана у дан је све тежа. Нема нових производних погона, али има отпуштања! У градској скупштини, један одборник се горко нашалио рекавши да се „у овом граду боље живи данас, него сутра!“.
У прилог томе наведени су и подаци о броју радника отпуштених у протеклој години, а реч је о преко 3.500 људи. Протекле године је само у једном месецу без посла остало више од две хиљаде радника! Један број њих је у очају прихватио некакав програм Владе Србије о помоћи при решавању технолошких вишкова, па су мизерне отпремнине узели, а шта ће даље, нико не зна.
На биро рада отишли су и дугогодишњи радници Фабрике вагона, „Аутотранспорта“, али и „Магнохрома“ који је био планиран за продају (опет!) до краја године. У граду је до 2012. године још увек било регистровано чак 94 грађевинске фирме, а сада их има тек двадесетак, од којих пола нема никаквог посла. Да је у питању мртав град, најбоље говори и податак да од 3.500 станова, чија је градња започела још у далекој 2008. години, 80 одсто никада није довршено, нити ће бити, како сада изгледа. Све ово и много тога још, Вучић је као премијер био дужан да чује и види у Краљеву, али је у његовом стилу, кукавички побегао.
У Центру за социјални рад, из месеца у месец повећава се број захтева за било какву помоћ, док се, истовремено, у градској скупштини налазе примитивни ликови који не би могли, како неко рече, да руководе ни јавним тоалетом, а камоли да одлучују нешто за овај град. Много је чланова СНС, брачних парова, блиских рођака, па и читавих „династија“ који раде у скупштини града, па користе чињеницу да су „власт“, шире свој приватни бизнис и не плаћају никакве порезе и доприносе…Првих дана 2016. године, градоначелник Краљева Томислав Илић је из странке Нова Србија прешао у Српску напредну странку. Притисак је био такав да је Илић бирао између оставке и фотеље. Изабрао је ово друго.
Пропадање и стална опасност од банкрота, видљиви су и у Ужицу, где локална власт не сме ни да изађе пред грађане. Градоначелнику су наметнути партијски кадрови, у градском већу и јавним предузећима, који немају никакве резултате, искуство, знање, идеје. Некима су директорске функције у државним установама, чак и прва запослења!
Колики је хаос у Ужицу, говоре и ови подаци: глупошћу и незнањем, град је изгубио донацију Швајцарске од скоро 5 милиона евра, пројекат за прераду отпадних вода вредан 15 милиона евра је доведен у питање, буџет се пуни продајом градских парцела и увећаним порезом на имовину грађана (што може да уради и дете са пет разреда основне школе), а број страначких (СНС-СПС) кадрова који су зајахали по неколико директорских функција, нико не може да утврди. У данима највећег аерозагађења, градска Топлана је користила мазут у котларницама које су прилагођене за гас, а градска власт је одустала од захтева Влади за статус угрожене средине. Због „обећаног бољег живота“, сукоби у оквиру владајуће коалиције око функција у Ужицу, достижу ових дана врхунац.
У месецима који предстоје, почеће огорчена битка за власт у Ужицу, а грађани како се снађу…
И пропадање Крушевца се интензивно наставља, што се види у граду на сваком кораку. Око 4.500 радника којима је „понуђен“ отказ, прихватили су најмању могућу отпреминину и то је њиховим породицама привремено једини извор прихода за преживљавање! Свако од њих је хранио просечну четворочлану породицу, па није тешко израчунати да ће најмање још десет хиљада људи доћи „на казан“, ако и тога уопште буде било, јер је Крушевац укинуо и неке народне кухиње због беспарице.
Један од три највећа града у Србији, Ниш, стално се налази пред банкротом или у крајње неизвесном финансијском стању, које прети потпуним сломом свих функција градских предузећа. Чак је и један „дисидент“ из владајуће Српске напредне странке, професор Драган Чорбић, иначе одборник у Скупштини града, оптужио градску власт да је „лења, неодговорна, неозбиљна и некомпетентна и овај град је пред банкротом“ и додао да се државни ревизори „хватају за главу“ због лошег стања. Ово је било довољно да одборничка маса из СНС скочи на њега. Чорбић је стигао да каже да Ниш сваког дана пропада и да су зато одговорни они из извршне власти Српске напредне странке. Градоначелник Зоран Перишић, по функцији најодговорнији за стање у граду, дословно је побегао са „попришта“.
На западу Србије, све општинске и градске касе у Лозници, Шапцу, Љубовији и другде су на губитку, а због потпуне привредне изолације, живот у Ваљеву је потпуно парализован. Последња инвестиција десила се још за време првог мандата Бориса Тадића, па многи и не памте да је била битка око отварања погона словеначког „Горења“, која Ваљеву није донела никакву корист. Да је живот стао, види се на сваком кораку: нема позоришта, биоскопа, државног факултета, хале спортова, уништен је (и никад сасвим саниран) кеј Колубаре након поплава, предуге су листе чекања у болници, нерешено питање здања Дома војске, саобраћај у зеленој оази реке Градац, загађеност ваздуха током зиме и велика нехигијена у Дому здравља и болници.
Незапосленост је огромна у односу на број становника, али више од свега грађане Ваљева депримира чињеница да се у овој некада живој средини осећају као у забаченој месној заједници, јер немају чак ни маркет који би радио 24 сата. Али, зато је уочљив одлазак најквалитетнијих лекара из болнице, најбољих инжењера, програмера, али и најбољих занатлија које је Ваљево имало (многи међу њима у најбољим годинама, грађевински радници, возачи, вариоци…сви су већ одавно у иностранству). Истовремено, град је постао и стециште криминала, а видљив је и превелики број кладионица и коцкарница, пропадање старих грађевина у Тешњару…Последња озбиљна инвестиција, овде је виђена у давна времена, док је Душан Михаиловић (бивши министар полиције) био градоначелник.
Лесковац је након довођења напредњачког градоначелника Зорана Цветановића, човека са профилом полу-идиота, потонуо у најцрње безнађе. Реч је о соби која не уме правилно да изговори ниједну реченицу, али је зато способан да уцењује чланство СНС запослено у општинским институцијама, са претњом да ће остати без посла ако не дају „за странку“ и, наравно, за њега. Цветановић јесте предмет опште спрдње и велике срамоте грађана Лесковца, али никоме није до смеха. Град већ годинама нема никакву перспективу, а тренд одласка радно способних у најбољим годинама живота, застрашујући је.
У шумадијским градовима, попут Чачка, Крагујевца, Горњег Милановца и другде, новац локалне самоуправе једва подмирује потребе за плате запослених и огромној, претешкој бирократској машини. Скоро двеста хиљада становника Крагујевца и приградских насеља, налази се на егзистенцијалној нули. Масовна је незапосленсот, и нико не зна како ће се прехранити у 2016. години!
На истоку Војводине, у „зачараном троуглу“, између Кикинде, Аде и малог Иђоша, влада апсолутно безнађе, јер новца нема ни за оно најосновније. Мрачну слику стања симболизује мост на Тиси између Аде и Падеја, који је предат на употребу још 24. децембра 2010. године, а још је незавршен, без употребне је дозволе и одговарајућих приступних саобраћајница! А, реч је о капиталном објекту који би требало да буде најкраћи друмски правац до Румуније!
И Нови Сад, као други град по величини у Србији, суочио се са криминалном политиком коју спроводе поједини паралелни центри моћи које је успоставила Вучићева странка у овом граду. Напредњачки градоначелник, Милош Вучевић, произвео је за три године само то да град изгледа још сиромашније и још пропалије. Стручни људи замењени су „нестручним рођацима“, све члановима СНС, а сва комунална предузећа доведена су скоро до банкрота.
Нека од њих, попут злогласне „Информатике“, имају све атрибуте мафијашке организације и њоме данас владају политички сателити и „џокери“ Српске напредне странке. Сваки други грађанин Новог Сада је незапослен и не осећа се безбедно, због општег криминала, какав овде никада у историји није до сада постојао. Једино чиме се Вучићева хорда овде бави је рођачко и страначко запошљавање, политичка трговина, злоупотребе и исисавање новца из градских предузећа да би повратили своју инвестицију и могли опет да купе гласове и још више пљачкају овај град.
У пљачку се укључио и градоначелников отац, Зоран Вучевић, који је преко фирме свога кума преварио најмање хиљаду грађана Новог Сада и околине. Од опљачканих пара, пола милиона евра је завршило у џепу Александра Вучића, како би његов син засео у фотељу градоначелника. На сцени је и огроман посао прања новца, преко Завода за изградњу града и „инвестиција“, у стамбено-пословне центре преко којих би тај прљави капитал требало да се умножи. Досадашњи рекет узиман од грађевинских предузећа није био довољан. Време није савезник Вучевићу и његовој пљачкашкој дружини. Изборе је немогуће избећи, а новац хитно треба створити. Истовремено, расположење грађана је такво да је пад напредњака у Новом Саду и другим војвођанским градовима, такође неизбежан.
Београд, као главни град и слободно говорећи, држава у држави, представља својеврсну машинерију преко које годинама тече пљачка тешка више милијарди евра, које завршавају на рачунима страних и домаћих компанија, владајуће олигархије и истакнутих појединаца са криминалном репутацијом. Један од њих је и садашњи градоначелник Синиша Мали, који је наставио тамо где је његов претходник Драган Ђилас стао. За само три године Вучићеве диктатуре, према проценама једног независног економисте, из Београда је отето око 5 (пет) милијарди евра чистог новца.
Штету нанету преко криминалних уговора склопљених са „арапским пријатељима“, тешко је и сабрати, али свакако није мања од поменуте цифре. Само отимање најскупљег градског грађевинског земљишта на Балкану, у приобаљу Саве, за потребе шеика из Емирата, непроцењиво је, јер је тим велеиздајнички уговором Београд заувек изгубио тај драгоцени простор.
У пљачку Београда, укључиле су се и велике банкарске корпорације, каква је Европска банка за реконструкцију (ЕБРД), која се појављује и као инвеститор у многим случајевима. Мост на Ади који ће отплаћивати генерације Београђана, а који већ данас кошта преко 400 милиона евра, само је један од „пројеката“ које је иницирала и кредитирала ЕБРД. Новцем од провизије за овај мост, који представља грандиозну превару, бивши градоначелник Драган Ђилас поткупио је Александра Вучића и његову странку, како би себе амнестирао од кривичног гоњења.
Доласком Синише Малог (човека који је „уграђен“ у сваки тендер који је протекле деценије расписивала Агенција за приватизацију) на место градоначелника, сви Ђиласови „послови“ су настављени још већим жаром, а започети су и нови у којима је до сада, преко разних „кредитних линија“, опрано преко две милијарде евра! Пљачка новца намењеног за изградњу метроа, почела је већ, мада Београд неће видети метро ни за двадесет година!
Тамо где не може да се „уговори“ адекватна провизија, вештачки подигне цена посла или узме велика провизија, онда тендер пада! Тако је недавно пропао и један „мањи“ тендер, тежак два милиона евра (реч је била о изградњи једног тунела у Београду) јер се није пријавила ниједна компанија да тај пројекат спроведе у дело.
Наравно, не због тога што је тај подухват био компликован, него зато што је криминална дружина на челу са Синишом Малим, имала идеју да „склони“ макар милион евра у договору са оним кога одаберу на тендеру. Кандидат за такво нешто се није појавио. Требало је да фирма буде и врхунски стручна и спремна на врхунски криминал!
Никола Влаховић / Таблоид
