Pročitaj mi članakJa ću stadion da sagradim, a vi ako se setite da ga nazovete po meni, setite se. Da mi Jovankinu vilu renoviramo, a ja ako se u nju uselim, uselim. Ovo su dve rečenice koje nisu izgovorene, ali vise negde u vazduhu iznad naših (pognutih) glava kao metafore vlasti koja više i ne sumnja u svoju izuzetnost i neponovljivost ( u ovo drugo se iskreno nadam) i sada samo traži formalno i simbolično priznanje sopstvenog obogotvorenja.
Не знам ко је и где помињао да се национални стадион о чијој изградњи се одавно прича, назове именом Александра Вучића али су се инсинуације на ту тему јуче чуле управо од њега. Иронисао је нешто у свом стилу, помињао како се по њему, осим стадиона, могу назвати и све фабрике које су направљене у последњих десет година ( не знам шта њихови власници још чекају) и све тако како већ уме и може, али ниједним словом, речју нити гестом човек није показао уздржаност или резервисаност спрам те идеје. Макар и лажну скромност коју изискује добар укус, ништа – само безобална таштина којој је такво именовање неупитно и подразумевајуће.
У стилу, а по коме би га другом назвали? По неком фудбалеру, тренуру, држави.., па све је то обједињено у мени: поникао сам на трибинама, за тренера учим, а нико више и не спори да сам ја држава. И хајде сад да видим неког мајчиног сина који ће се усудити да изађе са неким другим предлогом, има да га узидају у темеље тог амбициозно осмишљеног стадиона који ће бити „један од најбољих у Европи“.
О потреби и предусловима за једно такво здање – кога интересује – све је рекао колега Жикица Бабовић у тексту на овом порталу и када се то прочита – а нарочито када се обрати пажња на наша скорија фудбалска достигнућа и посећеност фудбалских храмова – можемо само да се запитамо што и ове постојеће стадионе нисмо преорали и засадили кромпир и салату, а камоли да још стучемо милионе евра у један такав мегаломански објекат на коме би се, евентуално, сваких пола века одиграла нека утакмица високог ранга и пуне посећености.
Српска „АВлијанс арена“, грандиозно и прескупо замишљена, нема никакво оправдање ни и капацитетима овдашњег фудбала, ни у здравом разуму, нити један стадион, ма како бајковито изгледао, може од овдашњих мучитеља и мрчитеља лопте направити врсне фудбалере и тим за респект. Ако се неки момчић и отме бедном просеку он, у року од одмах, бива продат на светској пијаци фудбала, овде остају аматери којима се, ту и тамо, омакне неко такмичење вишег калибра где у првој фази послуже за разигравање озбиљних тимова и врате се кући. Сличну улогу игра и фудбалска репрезентација.
Велелепни и прескупи стадион је хир власти која (све брже) губи и последњи контакт са реалношћу, још један у низу сулудих споменика самој себи али и шанса алавих мешетара – већ дрхте у сладострасној грозници – да се на таквом мегапројекту добро окористе. Он нам неће подарити врсне фудбалере, али хоће читав тим нових богаташа који ће од зараде на том бесмисленом пројекту, финансираном новцем осиромашеног народа и државе или новим дугом, куповати дедињске виле и плацеве и путовати на светске стадионе на којима се игра прави фудбал.
Тај стадион је рем фаза влажног сна једног човека који би, по сваку цену, да себе овековечи и у коме његово име и презиме светли неонским словима изнад трибина националног фудбалског храма. Истовремено, он би био подигнут средњи прст и слатка освета свима онима који на садашњим стадионима, и око њих, извикују и скандирају погрде на његов рачун, симболични лажњак и фудбалске и владарске величине. А када све прође, круниће се и пропадати (ми немамо капацитете да на пристојном нивоу одржавамо ни постојеће стадионе) као сулуди постамент и туристичка атракција најновије српске идолатрије којој ћемо се сами смејати, а други ће нам се подсмевати.
Нико нормалан није против нових и лепих стадиона – камо среће да нам сваки град има по један и да се на њима играју четвртфинала, полуфинала и финала европских такмичења, али ми смо од тога даље него Вучић од скромности а то није мала дистанца. Стадиони такве конфигуранције подразумевају претходну уређеност свих осталих сегмената друштва: јаку и стабилну економију, уређено школство и конкурентну науку, здравство на високом нивоу, висок национални доходак, нацију у демографском и сваком другом напретку… Нама је све побројано бетон лига а ми ћемо да правимо престижно фудбалско игралиште. Што не иде, не иде. Овако, тај стадион би био седло на магарцу, сисе на пилету или шта већ из арсенала богатих метафора које је народ смислио за оно што је неприлично и неприлагођено реалности. Али ако, ипак, одлуче да га граде нек буде негде у комшилуку оне виле Јованке Броз у коју, кажу, треба да се усели Ана Брнабић, па да кад изађе у двориште може да аплаудира Александру Вучићу до миле воље.
