Pročitaj mi članak
(Фонд стратешке културе)
Посета Ивице Дачића Москви може у велику игру око Косова унети нешто ново. Србија има алтернативни пут развоја који је бољи и перспективнији од понуде пропадајуће Европске Уније
Јасно је – упркос изјавама у медијима – да у српском државном руководству недостаје не само јединство, већ и минимално усаглашени став поводом Косова. О том сведоче изјаве Томислава Николића, Ивице Дачића и Александра Вучића који износе опречне ставове који при том (у првом реду код А. Вучића и И. Дачића) обилују реторичким питањима и парадоксалним менталним закључцима.
То не само да није јасан и прецизан став који треба да буде представљен народу ради достизања националног консензуса, већ пре личи на бежање и изврдавање одговора. Уз то, сасвим је јасно да постоји снажан став да се евроинтеграције не смеју прекинути, али се његова основаност не нуди, тј. постоји нешто што се јавно говори, а неки мотиви остају непознати.
Нема одговора на главно питање: у каквој ће државној творевини Срби на КиМ имати нека права. Око тога се сада ломе копља, поготово око суда и полиције.
Не постоји у међународном праву појам „специфична територија“. То је вештачки језик, то је измишљена категорија која је неприхватљива као одговор на кључно питање српске политике. Зато, у суштини, и није толико важно да ли ће српска делегација добити уступке поводом ових захтева да би Срби КиМ добили већа права или не јер ће се – у случају да Брисел направи уступке – доћи до признања Косова де јуре. Јер, признање, де факто – признање границе, царине, сусрет два председника – већ се десило.
Владајућа коалиција као да је у познатој басни Кирова Лабуд, рак и штука у којој свако вуче на своју страну.
Николић се држи по страни и даје Вучићу и Дачићу могућност да воде дијалог са међународном заједницом. Вучић (са Западом), а Дачић је стигао и у Москву.
Раније се на међународној арени највише појављивао министар одбране Вучић.
Решења која Београд предлаже већ су изашла из уставне равни, на основу личног избора и онога што су означили међународни партнери. Међутим, овакав приступ Србији није донео ништа плодотворно.
Русија предлаже да се све врати у окриље Савета безбедности УН, на основу важеће резолуције (1244), јер Србији „иновације“ могу донети само додатне проблеме.
Решавање проблема Косова у оквирима УН – нису празне речи, већ једини механизам за доношење одлука. Тим пре што су на страни Србији – Русија и Кина.
Да не нагађамо, али засад нема назнака да ће тако и бити иако је опасност више него реална јер се ради о игри Запада који покушава да у почетку добије све одједном, а у даљем процесу може уследити незнатно слабљење става које би значило прихватање фамозног Ахтисаријевог плана – давање Србима неких права у саставу „Републике Косово“. Управо то и јесте најбитнији моменат, а сва остала питања имају другоразредни значај.
Дачићева посета Москви ће, наравно, унети нови аспект у решавање косовског проблема пошто ће Владимир Владимирович Путин највероватније предложити помоћ Русије и начине преговора на бази међународног права, а разговараће се и о јачању економске сарадње.
Србија има алтернативни пут развоја који је бољи и перспективнији од понуде пропадајуће Европске Уније.
Свет је мултиполаран, па свако некритичко праћење поворке оних који од 1991. године уводе санкције, бомбардују, одузимају део српске територије – оних који разговарају искључиво језиком ултиматума и претњи, покушавајући да Србији наметну секташку мантру – скрива друге, тамне мотиве.
