Прочитај ми чланакСрбији треба демократска власт која ће тежити компромису око Косова, али неће пристати на косовску капитулацију, те ће бити гарант опстанка РС и српског народа у Црној Гори. Око разних ствари са САД, да то поновим, можемо да се договарамо, али не око тога. У противном, није битно да ли нас у пропаст води Вучић или неко други.
Шта Американци желе? Да признамо Косово, а до тада да се према њему безрезервно односимо као да је држава, како је од 1973. Западна Немачка чинила у односу на Источну. Остатак Србије да одустане од војне неутралности. Република Српска да буде сведена на ниво јурисдикција који мало превазилази садашње муслиманско-хрватске кантоне, док би БиХ као и Србија,била увучена у Северноатлантски пакт. Подразумева се радикално дистанцирање од Русије, тј. увођење санкција истој. Када се ради о Црној Гори, у духу старе аустријске и енглеске идеје о одсецању Србије од море, неприхватљиво је било какво веће зближавање Београда и Подгорице.
Како би све то било реализовано, Србија мора да буде до краја покорена. Она већ сада има власт за коју је Недић оличење националне посвећености. Тај наш генерал, осуђен од стране злочиначког режима Ј. Б. Тита, који се невољно нашао на челу тек донекле аутономне српске управе током немачке окупације, покушавао је да спасе што више српских интереса. Вучић, напротив, њима тргује. Даје их како би наставио да влада, али то чини на начин који га, бар је тако донедавно мислио, неће угрозити. Српско друштво и даље није покорено, ма колико ова и претходна власт биле склоне квислиншкој покорности. Американцима је то у неким фазама било довољно, али од када је почео сукоб у Украјини није.
Желе пре његовог окончања да дефинитвно уреде оно што сматрају својим двориштем. Њихов проблем је већ поменут: са тим се не слаже огромна већина Срба. Сва испитивања ставова грађана Србије показују да је три четвртине њих више-мање национално опредељено. Стога је садашњи „наш“ владар, са позерско патриотским имиџем, подржан да дође на власт. Процењено је да може да уради оно што чиниоци идеолошки ближи Западу нису у стању. Веровало се да Вучић, коме су убеђења обична маска, има потенцијал да скува српске жабе, а оне, пре него што буде касно да искоче из лонца и ишта промене, неће схватити шта чини.
Тако је умногоме и било, али пре него што је обавио посао до краја, експлодирало је незадовољство. Око Косова је направио ужасне уступке али није успео да нам промени национални код. Грађани протестују због опште ненормалности у нашем систему, али нису равнодушни према националној судбини. Зато су Хил и Ескобар забринути. Што се тиче прозападне опозиције, она би једним делом урадила све што и Вучић када би била на власти, али је не држи. Стога, колико год да је спремна да клима главом када је позову у амбасаду која оличава постмодерну окупацију, ипак не намерава да стане у деловању против Вучића, сада када види да му клецају колена. Шта год Американци говорили и обећавали, сви у Србији добро знају да је њима најважније да што пре окончају отмицу Косова, а када ће једна власт пасти а друга је заменити, много мање им је битно.
Они су свесни каква им је репутација те да начелним обећањима ништа не могу да постигну, а битно им је да народ нестане са улица. Док је ту неће бити договорених завршних корака у циљу фактичког признања Косова. Зато већ неко време покушавају да натерају Вучића на уступке, који би омогућили склапање „пакта“ између њега и дела тзв. прозападне опозиције. Што се тиче већине фактора, наводно, патриотске опозиције, они нису у игри. Не због „патриотизма“ већ зато што их Вучић толико контролише да са њима нема потребе трговати. У питању су „маратонци“ који по задатку, пред косовске преговоре или ради неутралисања народних протеста, активирају свој „патриотски“ крематоријум на миг са Андрићевог венца.
За разлику од њих, они који од Вучића не зависе – што не значи да нису повремено са њим правили комбинације – а сада га на улицама Београда и преко медија на које имају утицај озбиљно угрожавају, предвиђени су да учествују у америчкој игри за власт. Није више никаква тајна да им се нуди хитно организовање фер београдских избора – што значи да би без муљања СНС и СПС изгубили власт – те промене на нивоу РЕМ-а и РТС-а. На столу је и шири медијски договор – укључујући и изналажење начина за ванредну доделу једне националне фреквенције – те враћање неких од режимских ТВ станица на модел искључиве забаве, који је постојао пре њиховог укључивања у (дез)информативну сферу.
Тако би опозиција на коју се рачуна, добила прилично парче медијског утицаја и локалне власти, као и основ да очекује (услед сређивања изборних спискова уз учешће западних представника и њихово озбиљно ангажовање у контроли изборног процеса) да у њој убрзо партиципира на централном нивоу. Но, ако на све то не пристане, већ истраје у протестима, од јесени ће америчка понуда бити већа. Они који са дилерима неоколонијалне демократије имају контакт, тврде да помињу експертско-политичку владу. Неки људи блиски опозицији били би у својству „независних“ стручњака укључени у садашњи кабинет из кога би били искључени поједини најомраженији Вучићеви извршиоци. Рок за организовање ванредних избора био би скраћен. Али пре њих, уз подршку СНС и пратеће екипе, као и прозападне тада већ половично опозиције, била би организована донаторска конференција предвиђена Охридским споразумом. Она подразумева званично потписивање Француско-немачког плана. У игри је и споразум о америчком и ЕУ протекторату над севером Косова. Остало што Вашингтон жели, било би остављено новој влади.
Због тога да Косово добију одмах а остало мало касније, САД праве читаву конструкцију. Али и даље препознају низ препрека. Вучић се није одмах помирио са тим да постане Ђукановић. Тако је, срећом, пропустио најпогоднији тренутак за спровођење америчког наума. Није он био далеко од тога да описано свари, али другачије ствари стоје са клановима са којима је тесно повезан. Њима треба више времена да се прилагоде околностима које долазе. Када се ради о опозицији која га сада угрожава, ту нису сви спремни на дил са Вучићем и Американцима. Коначно, ту је и народ који протестује, желећи тотално урушавање трулог система, а не договор који „Аци Србину“ омогућава да још неко време задржи значајну улогу. Ти грађани, ако се осете изневерено, руше читав план. Без њиховог значајног учешћа на градским и републичким изборима, они за које се очекује да ће гласати неће добро проћи, што угрожава предвиђену поделу власти. Још горе стоје ствари ако наставе да протестују. То све добро схватају и политичари који би начелно пристали на америчку понуду. Отуда оклевају да је у пракси прихвате.
Добро је што је тако. Србији треба нова власт која ће, бар у некој мери, бити у складу са националним опредељењима већине грађана. Можда су са постмодерним окупаторима неизбежни неки договори јер аждаја се мора нахранити да би нас оставила на миру, али они не смеју да буду тотално на штету наших интереса. Како је неко својевремено рекао патријарху Герману – који је био принуђен да колаборира са титоистичким режимом – разумем да морамо да се довијамо, али надам се да увек имате у виду да сврха тога треба да буде да наша Црква и народ опстану, а не да брже пропадну. Тако је и данас. Зато је кулминација и ескалација протеста све до пасивног отпора, најбоље што може да нам се деси!
Глас народа је глас Бога! Грађани траже да се непоколебљиво иде напред до урушавања Вучићевог режима. Да ли је то брзо реално, не знам, али није нереално да се на томе инсистира. Па ћемо видети како ћемо, али бар нам у целини неће скројити судбину они који су на нас извршили агресију 1999. А да би из бастиона власти и без њих био избачен Вучић, фактори који су из опозиције стварно против њега али имају геополитичке идеје које нису по мери већине Срба, морали би да схвате да им требају неки, условно речено, Коштуница и ДСС. Наравно, онај који је некада постојао. Томе би могли донекле да се приближе ако би искрено подржали патриотске организације које са њима сада коректно сарађују. Најборбеније међу њима су, колико знам, оне које предводе Паровић и Шаровић. На том темељу би брзо могао да буде створен покрет који би, руку под руку са прозападним партијама, али на позицијама другачијег националног и геополитичког курса, водио борбу за замену садашњег режима демократском влашћу.
Али и то није довољно. Према свецу и тропар, а према народу опозиција која се бори за власт. Неопходна је из тог разлога и отвореност за све друге чиниоце који се недвосмислено, са националног становишта, определе против Вучића. То је сада у опозицији вододелница. Ко се јасно одлучи да више не трчи лажно патриотски маратон у интересу власти, већ да на њу свим силама удари, требало би да буде прихваћен. Већина оних који се сада представљају као носиоци државотворне идеје, неће моћи да се отргну од својих садашњих господара, али не значи да су сви из тог круга под њиховом дубинском контролом. Ако конкретним потезима покажу да је тако, важно је бити према њима отворен. Не због њих, већ ради неопходне какве-такве национално-концептуалне подударности Србије, са политичким чиниоцима који треба да до промена доведу.
Само тако се ствара реалан основ за замену садашње издајничке и криминализоване власти, а да се не добије нова, која са националног становишта не би била ништа боља. Србији треба демократска власт која ће тежити компромису око Косова, али неће пристати на косовску капитулацију, те ће бити гарант опстанка РС и српског народа у Црној Гори. Око разних ствари са САД, да то поновим, можемо да се договарамо, али не око тога. У противном, није битно да ли нас у пропаст води Вучић или неко други. Лично, колико год да сам сада против њега, био би једнако и против сваког другог ко је спреман да настави да иде национално деструктивним путем. Слично мисле многи грађани који протестују. Али не мора све да оде у лошем правцу, ако они који сада усмеравају општенародне протесте схвате какав је њихов истински карактер и у складу са тим буду спремни да поступе. Већинска Србија неће да прихватити национални суноврат. Ако се то не уважи, неће се стићи до одрживих промена на челу државе и њене стабилности!
