Pročitaj mi članak
Унитарна БиХ и укидање Републике Српске су вечита жеља Бакира Изетбеговићева, али он је такође свестан и да милион и триста хиљада људи, колико год он мислио да је то геноцидан народ, не може да протера са те територије.
Да ли Бакир Избетбеговић, бошњачки представник у Председништву БиХ, пати од „стокхолмског синдрома“? Јер како другачије објаснити чињеницу да тако здушно покушава да докаже да су Срби „геноцидни народ“, а истовремено нема ништа против да са њима и даље живи у истој држави. Једино ако Бакиру као оправдање узмемо то што жели територију РС, јер хоће унитарну Босну. Остаје дилема — шта са Србима?
Политички аналитичар из Бањалуке Александара Козомора, али и историчар Александар Раковић слично размишљају када тумаче Бакирову изјаву. И један и други, да их парафразирамо, верују да Бошњаци, а пре свих Изетбеговић, сањају Босну — без Срба.
Раковић подсећа и да је Алија Изетбеговић, отац Бакира Изетбеговића, био један од исламских верских фанатика који се упорно залагао за исламску и исламистичку државу на територији Босне и Херцеговине, а док су на том простору Срби, то није могуће.
„Ако Срба једног дана не буде — тако они размишљају — у том случају ће и бити могуће. Дакле, наравно, поред тога што можемо да укажемо чиме се бави званично бошњачко Сарајево, можемо да укажемо и на то да њихови главни спонзори, Америка и делом Велика Британија, и даље неће одустати од тога да малтретирају и киње српски народ. Нажалост, уверили смо се на свом искуству да исламистички фанатици који имају имало везе са исламом уживају подршку западних структура не само у Америци и Британији већ и у НАТО-у“, убеђен је он.
Намера бошњачке политичке елите, додаје Раковић, која у себи носи и примесе верског фанатизма, јесте да се укине РС и да се српски народ који је државотворни, сведе на то да постане у неком моменту плен, који би могао у једном тренутку да доведе и до потпуног нестајања Срба западно од Дрине.
„Дакле, то су намере њихове политичке елите и верских фанатика међу њима“, изричит је наш саговорник.
Да Бошњаци не желе помирење, закључио је и српски премијер Александара Вучић и председник Републике Српске Милорад Додик. Изјава Изетбеговића није изненадила ниједног, ни другог српског званичника, али су обојица закључила да немају партнера за мир у региону који и Србија и РС желе.
Козомора подсећа да је и сам Бакир Изетбеговић био деведесетих активни учесник, те тако и један од сукриваца за све што се тада дешавало, као што је муслимански напад на Маркале, за које су оптужили Србе. Због тога, објашњава Козомора, Изетбеговић мора стално да диже тензије и прави сукоб.
„Прича о помирењу са Србијом је чиста фарса и он то никада није озбиљно мислио. Помирење са Србијом значи и откривање свих истина од 1992 до 1995. године. У БиХ мир је могућ само онда када истина о том рату буде доступна и домаћој и међународној јавности. Његов план је да изнова тражи сукобе са Србима, да стално диже ратне тензије у БиХ“, каже Козомора.
Изетбеговић, напомиње наш саговорник, није неук човек да не зна да је ревизија пресуде Међународног суда правде по питању геноцида против Србије немогућа, посебно што два члана председништва БиХ никада за тако нешто не би гласала, што значи да не би могла бити ни усвојена. Али…
„Не треба очекивати од Изетбеговића никакве пријатељске поруке, нити помирење… То да ли би он хтео Републику Српску — па то је његова вечита жеља! Али такође је свестан да милион и триста хиљада људи, колико год он мислио да су они геноцидни, не може да протера са ове територије. Та подршка коју она има, пре свега и у Турској, све је слабија јер има својих проблема и није јој више до Изетбеговићевих ратних порука“, закључује Козомора.
Израз контрадикторност се често користи када се говори о томе да су тврдње о нечему у ствари опречне, и да не могу две чињенице заједно бити истините. Изетбеговић је себе довео управо у такву ситуацију, јер у исто време прича о помирењу, али са народом који је за њега „геноцидан“.
Спутник
