Pročitaj mi članak
Ни три месеца после избора већину још није прошло осећање задовољства што је скинута Тадићева власт .
Изјава бившег британског премијера Харолда Вилсона из 1964. да је седам дана у политици дуго време („а wеек ис а лонг тиме ин политицс“), с разлогом је постала један од најрабљенијих клишеа света, чија се релевантност у Србији стално изнова потврђује.
Ево, на пример, Борис Тадић. Доскора апсолутном господару Србије било је довољно само пар седмица после избора да постане готово гротескна и скоро потпуно потрошена фигура. И то личном заслугом, а не због одушевљења новом влашћу. Политичко расположење у Србији нипошто није сјајно, људи су с разлогом забринути и нервозни, но свеједно: ни три месеца после избора већину још није прошло осећање задовољства што је скинута Тадићева власт. Људе као да још држи олакшање што се показало да је Тадићевце уопште могуће скинути са политичког трона. Док су газдовали Србијом владали су се са бахатошћу која, ваљда, долази из уверења да политичко сутра никада неће доћи и да се рачуни никада и никоме неће полагати.
Зато на Тадића данас, кад негде нешто каже, крену повици „одакле си се ти промолио“, а блогосфера га данима подругљиво пита је ли у међувремену сазнао да је изгубио изборе. За бившег председника је резервисан презир што га чаршија чува за пале моћнике и лажне идоле. Кажу да приватно прича како се руковањем са Хашимом Тачијем заправо несебично жртвовао да би утро пут и олакшао живот новом председнику Србије, коме ће једног дана запасти да се рукује са Атифетом Јахјагом.
Али зато нема коментара када председник Европског парламента Мартин Шулц, онај исти који га је између два изборна круга снажно препоручио домаћој јавности као председника ког Србија „заслужује“, јавно саопшти да ће за чланство у ЕУ од Србије, на крају пута, бити тражено да призна Косово. Тада се сети да је, пре неколико седмица, на сајту „Нови Стандард“, прочитао зајапурени текст новоименованог помоћника новог министра културе, који му се нимало није допао…
ОПСЕНА И БУЂЕЊЕ
Има неке песничке правде у томе што Тадић улази у одлучујућу битку за превласт у Демократској странци баш у моменту када „његов“ човек из Брисела наплаћује политички рачун који су заједно правили. Пријатељица ме ових дана подсећа како у оној изврсној Стаљиновој биографији од Исака Дојчера има реченица која отприлике гласи да је час када човек помисли да је на врхунцу моћи и да му више нико није потребан заправо исти онај час када он више никоме није потребан.
Пре четири године Тадић је, уз малу помоћ бриселских пријатеља, код Срба створио опсену да могу и Косово и Европа, и небеско и земаљско царство. Све што је било политичара на власти заклињало се пред грађанима да их нико из света не притишће и да их нико не уцењује. Некако је још и ишло, док се у Београду није обрела Ангела Меркел: већ нам је и њен говор тела више рекао о шанси да икада уђемо у Европу са Косовом (па макар и само на папиру), него смо пре тога за три године сазнали од Бориса Тадића и свих његових министара, преговарача и амбасадора.
Не би, наравно, Тадић био тако успешан опсенар да грађани нису желели да им он прича бајке, да нису хтели да иду на биралишта да, као, гласају и за Косово и за Европу… вероватно у нади да ће Тадић, иза кулиса, тамо негде, без њихове кривице и одговорности у тишини да заврши посао, а да њима руке остану чисте. Срби су неко време суспрегли неверицу, али је рок трајања те заблуде у међувремену прошао. Брисел и Вашингтон, Стразбур и Берлин, Меркел и Шулц потрошили су Бориса Тадића, али немају разлога да плачу за њим јер им више и није потребан.
Тадићева бајка би можда и данас трајала да истовремено нису ударили и криза и незапосленост, и политичке уцене и гумени (али богами и прави) меци на северу Косова. Али је у корену његовог изборног тријумфа 2008. године ипак била лаж коју Мартин Шулц сада разоткрива. Какве ли ироније да Јелена Триван ових дана, бранећи се од (не)заслужених критика, и нехотице открива своје најдубље уверење: „У политици се живи од перцепције, па је од сваке лажи могуће направити истину“.
ДА ЛИ ЈЕ СЛОБА БИО БОЉИ
Да, али само на ограничено време, и док мехурић у ком живите траје. Али на дужи рок баш и није могуће од сваке лажи направити истину, и то није наук само за Демократску странку, већ и за људе који сада настањују коридоре власти у Србији. Уосталом, и Милошевић је деловао потрошено док га нису послали у Хаг, али су му лидери ДОС изручењем Хагу удахнули нови политички живот у судници Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију. А сада се сваки други београдски таксиста који је деведесетих блокирао улице престонице протестујући против изборне крађе, куне да је Слоба био бољи од ових који су дошли после њега.
Поштено говорећи, имали су и једни и други тешке противнике. Милошевић им је неко време пркосио, Тадић им се дуже извињавао, али светске силе које мрве и ломе Србију ових неколико деценија нипошто нису за потцењивање. Погледајте шта им ових дана поручује добитник Нобелове награде, надбискуп Дезмонд Туту. Тражи да Тони Блер и Џорџ Буш иду пред суд за ратне злочинце јер су измислили ирачко оружје за масовно уништење и јер су се понашали као „дворишне силеџије“. Туту протестује против двоструких мерила по којима се мери учинак афричких и западних лидера и тражи да они који су одговорни за губитак живота и патње грађана за време и после ирачког рата заслужују да седну на клупу за оптуженике у Хагу.
„Ако лидери смеју да лажу, ко би онда морао да говори истину? На основу чега доносимо одлуку да Мугабе иде пред Међународни кривични суд у Хагу, а да Тони Блер постане уважени говорник на светским конференцијама? Да Бин Ладен буде убијен, а Ирак окупиран? Није питање је ли Садам био добар или лош, ни колико је људи убио. Ствар је у томе да господин Буш и господин Блер нису смели да се спусте на његов неморални ниво“.
По Дезмонду Тутуу, ком нико на свету не оспорава огромни морални ауторитет, контроверзна одлука из 2003. о упаду у Ирак створила је претпоставке за грађански рат у Сирији и могући рат са Ираном. Но није ли, следећи исту логику, незаконито, неморално и нелегитимно бомбардовање Југославије 1999, без дозволе Савета безбедности, заправо омогућило агресију на Ирак, под изговором да „свет“ има право да нападне режим који не влада уз сагласност својих грађана?
(Независне)
