Амбасадор Немачке у Београду Хајнц Вилхелм  је пре неколико дана је рекао да нико од Србије не тражи да призна Косово, али је нагласио да се од Србије очекује нормализација односа са Косовом и објаснио да то подразумева и „одустајање Србије од блокаде чланства Косова у међународним институцијама”.

Заступници косовске независности инсистирају на учлањењу Косова у међународне институције због два разлога: улазак у политичке институције значи признавање суверенитета и интегритета самопроглашене државе, а улазак у финансијске институције пружа Косову економски опстанак и смиривање тешке социјалне ситуације.

Подсетимо, постоје две врсте међународних организација: оне где је то ствар политичког одлучивања и оне где се одлуке доносе на основу удела појединих земаља у њима.

Тако је борд гувернера Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) за викенд уврстио Косово међу својих 65 чланица, што ће му знатно повећати прилив финансијске помоћи. Овај фонд је у Лондону установљен 1991. године и кроз приватни сектор финансира пројекте у 29 земаља од централне Европе, западног Балкана до централне Азије. Како су нагласили високи функционери ЕУ Кетрин Ештон и Штефан Филе одлука о учлањењу Косова у ову институцију ни на који начин не прејудицира статус.

Светска банка и Међународни монетарни фонд су такође институције у којима САД и западне земље имају много већи удео него друге чланице. Професор међународних односа на Факултету политичких наука Предраг Симић каже да амерички допринос Светској банци и другим организацијама у систему УН прелази трећину њиховог укупног годишњег буџета. „Тако да се одлуке у Светској банци доносе на основу акција, као у фирми, значи на основу већинског удела појединих земаља и ту не важе правила као у УН”, каже Симић.

Тако је Косово почетком маја 2009. године постало члан ММФ-а, а непун месец касније и Светске банке. Тадашњи косовски председник и премијер Фатмир Сејдију и Хашим Тачи потписали су протоколе са тадашњим председницима Светске банке Робертом Зеликом и генералним директором ММФ-а Доминик Строс Каном, а за чланство у најважнијим светским финансијским институцијама тада је гласало више држава него што је признало косовску независност.

Осим тога, 2006. године Косово је под називом Унмик–Косово постало чланица Цефте (Споразум о слободној трговини у централној Европи).

Тачи је у јулу ове године поднео захтев за придруживање Косова програму Партнерство за мир, којим би се трасирао пут и установило формално партнерство између Косова и НАТО-а.

Током разговора Борислава Стефановића и Едите Тахири Србија је одустала од блокаде присуства Косова у регионалним групацијама, што Симић сматра половином пређеног пута ка чланству у међународним организацијама.

Стефановић каже за „Политику” да учешће у регионалним организацијама не значи апсолутно ништа у смислу суверенитета, а да се није ни преговарало о чланству Косова у међународним институцијама „зато што би то био један корак ка независности Косова”.

„Једине праве организације које су ’плен’, а не само симболика су Савет Европе, ОЕБС и УН. Самим тим онда и много других организација које су везане за чланство у УН, као што су спортске организације, па Међународна телекомуникациона унија (ИТУ), јер од тих организација опипљиво зависи њихов развој. То значи да без нашег зеленог светла Савет безбедности неће одобрити тако нешто, а и за улазак у Савет Европе потребна је двотрећинска већина”, каже Стефановић.

По ком је онда моделу могуће оно што каже немачки амбасадор у Београду: да се од Србије неће тражити признање Косова, али ће се тражити да Београд одобри учлањење Косова у међународне институције? Симић објашњава да се немачка политика према Косову заснива на Ишингеровом папиру и моделу две немачке државе које су седеле једна поред друге у Уједињеним нацијама.

„То је коначно и главни мотив Косова да уђе уопште у ове нове преговоре, јер то је последња ствар коју Приштина очекује од Србије”, каже Симић и најављује да ће то бити једно од најспорнијих питања када разговори Београда и Приштине уђу у „нормалан колосек”.