Pročitaj mi članak
Од почетка нове политичке сезоне и првих међународних посета новог председника Томислава Николића Москви, и првог вицепремијера Александра Вучића Берлину, по српским средствима јавног информисања кренула је расправа на тему: „Србија бира односе са Русијом, на штету дијалога са Европском унијом“.
Чак се и на страницама „Политике“ нашла стручна анализа: „Србија се окреће Русији“, у којој се наводе негативне процене по којима „европска опција сада иде у други план“ и „у овом тренутку (та опција) је доста охлађена“.
Гледајући са стране Русије, сматрам да поменуте експерте треба умирити – Москва, на данашњи дан, не представља никакву опасност за евроинтеграције Србије, из више објективних разлога.
Прво, из Кремља, са званичног нивоа, никада није било изјава о несагласју са перспективом чланства Србије у ЕУ. Против проширења НАТО-а – да, али никада – против ЕУ, која је и један од главних економских партнера Русије, и у чијим банкама су рачуни многих представника руске елите.
Друго, Москва, објективно, нема моћ да се супротстави ширењу ЕУ. Без обзира на било какве директне односе Берлина и Париза, неопходно је напоменути да се колективно јавно мњење Европе формира у Бриселу. И ако ЕУ успорава евроинтеграцију Београда то се не дешава услед супротстављања Москве, него, пре свега, због посебних унутаревропских проблема. Економских – продужава се криза у Шпанији, Грчкој, Италији.
У ситуацији у којој познати берзански играч Џорџ Сорос, већ за пола године, прогнозира почетак рецесије у Немачкој уколико Берлин не престане да делује по принципу: „заједно ћемо да пливамо, или ћемо заједно да потонемо“, то треба схватити као јасну претњу европској економији.
Извините, али у таквој ситуацији Европској унији није до ширења, већ до очувања садашњег евроформата. И зато, када угледни шеф мисије ЕУ у Београду господин Венсан Дежер алудира да закључење даљих трговинских договора са ЕУ ометају двострани договори Србије о бесцаринској размени, у том смислу и са Русијом, он није сасвим искрен. Развој трговинских односа ЕУ и Србије омета, пре свега, економска ситуација у Европи.
Треће, нова Русија може за Србију да буде највећи кредитор, купац пољопривредних производа, инвеститор у велике индустријске комплексе, власник нових банака и градитељ „Јужног тока“ – укратко, све сем носиоца иновационих идеја за економски развој. Таква је, нажалост, савремена руска економија, изграђена на планском систему државних поруџбина, уз велику корупцију, и самим тим, без изграђених принципијелно нових образаца за будућност. Притисак, како нас учи историја, стиже са стране онога ко носи прогрес. А примат ЕУ на том плану нико не може да порекне.
Нити постоје такви иновативни производи за масовно тржиште који би могли бити произвођени у Русији за Србију, или српски, према руским обрасцима, за Европу. Напротив, произвођачи из ЕУ отварају своје погоне у Србији како би њихова роба одатле ишла у Русију, без царина, према српско-руском договору о слободној трговини.
Варају се они који сматрају да „Србија више није способна да води многовекторну политику као у време (Јосипа Броза) Тита”. Гледано из Москве, јасно је да је, захваљујући самом свом историјском месту, Београд предодређен за многовекторност, која може да буде субјективна. Прецизније, да у великој мери самостално одређује дубину и карактер међусобних односа са спољним силама, не пренебрегавајући при том своју транзитну географију. Управо стога, европским интеграцијама Србије не само да није крај, него оне тек почињу, са новом етапом српско-руских односа које је најавио Томислав Николић и отварањем великог броја нових могућности.
„Из Москве ресурси и инвестиције, из Европе идеје и технологија” – таква би могла да буде формула за успешан развој будуће Србије, која је, без икакве сумње, европска – а никако евроазијска држава.
Олег Бондаренко, Политиколог, Москва
Извор: Политика
