Пoстоје опасни људи који су, на сву срећу, углавном потпуно предвидљиви. Од таквих је главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић и то је ваљда једино добро на шта Србија, кад је он у питању, може да рачуна.
Предвидљиви Зуко не би био оно што јесте да није устао у одбрану одбрану лика и дела Аћифа Хаџиахметовића, познатијег као Аћиф ефендија. Сећате ли се: оног ратног команданта Новог Пазара, осуђеног за злочине и колаборацију са немачким окупатором који је због тога био стрељаним 1945. године.
Пред својим присталицама и поштоваоцима Аћиф ефендије, главни муфтија – муслиманским верницима окупљеним на заједничком ифтару (првом оброку после целодневног поста у месецу рамазану) на скупу одржаном на централном градском тргу у Новом Пазару – Зуко се није устручавао да изговори да су „Бошњаци једини народ у Европи који није имао фашистичку нити било коју сродну идеологију, нити фашистички покрет“.
Као да Ханџар дивизије и усташа-муслимана није било, Зуко је кликтао:
„Аћиф ефендија је наш херој! Он је организовао одбрану овог града од четника. Да није било те одбране, број Бошњака би овде био као у Прибоју, Новој Вароши и Пљевљима. То му никада нећемо заборавити – поручио је Зукорлић и додао да је увек постојао покушај да се и у бошњачком народу нађе неко „ко би могао на исти тас ваге са четницима и усташама, али ми то у нашој традицији немамо“.
Као што се од њега једино и могло очекивати, Зукорлић је и поводом Аћиф ефендије продемонстрирао своју варијанту језуитске максиме о циљу који оправдава сва средства.
Јавно је саопштио да Аћифу „опрашта“ колаборацију са немачким властима јер тобоже „она није била идеолошка, већ су се бошњачки прваци са Аћиф-енедијом на челу свим средствима борили да сачувају овај народ“.
Свима који другачије виде историјску улогу Аћифа Хаџиахметовића, Зукорлић је поручио да су се одрекли бошњачке вере, културе, нације и традиције.
Председник Бошњачког националног већа Есад Џуџевић је пре десетак дана спомен-плочом обележио место где се налазила кућа у којој је Аћиф -ефендија живео. Том „сцечаном чину“ је присуствовао и Сулејман Угљанин, министар и председник СДА.
Бошњачко (тада муслиманско) национално веће, чији председник је био Угљанин, 1992. године је декларацијом већа прогласило рехабилитацију Аћиф-ефендије и његових сарадника, а недавно је покренуло судски поступак да то и озваничи.
У календар националних празника Бошњака, у режији Бошњачке културне заједнице, уписан је, иначе, и 4. септембар – као Дан шехида Хаџета.
На најаве уклањања плоче Аћиф-ефендији са главне новопазарске улице, Бошњачко национално веће је упозорило да би то могло да има „несагледиве последице по стабилност регије Санџак“.
И позвало Угљанина да поднесе оставку и на тај начин искаже неслагање са политиком Владе према Бошњацима.
Аћиф и међу знаменитим Бошњацима
Бошњачко национално веће – иако у техничком мандату -организује изложбу „Портрети знаменитих Бошњака“. У оквиру обележавања Године бошњачког културног наслеђа.
Међу „знаменитима“ су 23 историјске личности које су живеле од 12. до 20. века. Значи: већина је и живела и умрла много пре него што су се Бошњаци уопште „родили“ и него што је у БиХ стигао окупациони ислам.
Тако је Бошњак постао чак и Бан Кулин, а за њим – Хусеин-бег Градашчевић, („Змај од Босне“), Иса-бег Исаковић, (утемељивач Новог Пазара и Сарајева), Али-паша Гусињски, писци Ћамил Сијарић и Авдо Међедовић, народни херој Рифат Бурџовић Тршо, историчар Ејуп Мушовић, затим „актуелни“ Аћиф Хаџиахметовић, Хасан Звиздић…
Изложба је већ виђена у Тутину, а пред отварањем је у Новом Пазару…
* * * * * *
Против свега што раде Зукорлић и Џуџевић сигурно би – са овога списка – били Ћамил Сијарић и Ејуп Мушовић. У најмању, руку – не би у њиховим „играма“ учествовали. О Бану Кулину, дакако, не треба ни говорити…
Сви који су знали Сијарића и Мушовића – знају да су њих двојица, у најмању руку, имали разумевања за две песме које следе:
Аливерић Тузлак
„Аманет од ђеда“
(песма објављена у Босанској вили, бр. 9, стр. 132, 1898.)
„У долафу мога ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д’јете
виђах малу иконицу.
…
Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.
Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак да је.
Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе – ја се збуних –
А он рече: Нека, нека!
Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут’
Што љубљаху наши стари.
Ал’ ти н’јеси пољубио
Само хадер – илијаза,
И пољупце си пољубио
Својих рахмет праотаца.
Тако ђедо, ал’ он оде
Већ одавно с овог св’јета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.
Ал’ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто с држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета
Да србујем како треба“.
Аливерић Тузлак
Српски језик
(Босанска вила бр. 13, стр. 194, 1898. Сарајево)
Српски језик, рајски језик –
Не што њиме збори раја,
Већ за то, што у себи
Све милине звука спаја.
Српски језик, рајски језик –
Знаш како с’ у души хори,
Кад нам мајка, кад нам сестра,
Кад нам љуба њиме збори.
Српски језик, рајски језик –
Знаш како нас он потреса,
Кад нам гуслар њиме пјева,
Те нас диже у небеса.
Српски језик, рајски језик –
Ране вида, л’јечи боле,
Знаш како нам души прија
Кад нас, старци њим соколе.
Српски језик, рајски језик –
За то велим, што да кријем:
Сваки онај Богу гр’јеши,
Ко га зове земаљскијем.
(Песма је спевана против аустријске одлуке да се језик у Босни зове „земаљски“, касније „бошњачки“)
(Факти)