Pročitaj mi članak
Имам довољно година да не гајим наду како писање може да промени свет, уверен чак да је сам чин писања нека врста потврде да су језик и стварност два оделита тока, који се ретко дотичу.
Па ипак, жив човек понекад не одоли слабости жеље да га негде чују; понекад му се учини да види велику опасност, коју други не виде или је виде, а ипак из неког разлога ћуте. Или је све то само детињаста потреба неког ко довољно дуго седи пред великим биоскопским платном да гласно опомене главног јунака како му се демони примичу с леђа, на тренутак потпуно несвестан да је филм давно снимљен и да се у његовом времену већ догодило што се има догодити.
Елем, шта год било мотив овој писанији, њена главна теза биће кристално јасна: ово, господо, неће изаћи на добро. Зашто?
Идемо од почетка. Заиста је звучало добро, кад је Вучић у среду гарантовао слободу српским медијима. („Нова влада ће гарантовати слободу медија у сваком погледу.“) Уосталом, ако се напредњацима нешто може веровати, то је да им до сада није пало на памет да контролишу медије, посебно не онако бесомучно и бестидно како су то чинили ови пре њих.
Истина, на овом месту не треба одбацити ни глас оних злобника који кажу да медије и не би умели да контролишу као жути, чак и када би им само то било на уму.
Хајде зато да разликујемо две ствари. Да ли је Вучић рекао да су медији ослобођени од утицаја његове владе – а, ако их ака неко други, нека их ака, то није његов проблем – или је медијима гарантовао слободу – а то, ако ја умем да читам, значи да ће медији бити слободни од владе и од свега другог што би могло да им ту слободу угрози. Очигледно, рекао је ово друго.
Е сад, да ли су медији у Србији слободни, да ли су имало слободнији после ове Вучићеве изјаве? Да ли данас српске телевизије извештавају објективније? Јесу ли српске новине скинуле вео цензуре и почеле да покрећу суштинска питања? Јесу ли после Вучићевог обећања нестале црне листе из новина и са телевизија? Ништа од тога није се десило.
О чему нам је онда Вучић причао? Гарантовати неком слободу – колико је веровати једном од најсјајнијих моралних кодификатора српске епске традиције Марку Миљанову Поповићу – подразумева задовољење два аспекта.
Реч је о аспекту јунаштва, једном активном принципу који подразумева да неослобођеног ваља ослободити. Други аспект, који долази после аспекта јунаштва, тиче се чојства и значи да заштитимо тог нетом ослобођеног од себе, дакле да га не ослобађамо од другог због тога да бисмо га ми утамничили. Јунаштво без чојства је за прослављеног кучког ратника било тек сирова снага, обесни пустахилук. Само чојство је то које је јунаштво могло да оплемени постављајући га у ранг моралних врлина.
Чојство без јунаштва, међутим, Марко Миљанов не разматра, не губећи време на испразна разглабања. Јер јунаштва без чојства, има, али обратно не бива. Али хајде да видимо како би то изгледало. Можемо, на пример, да замислимо сцену у којој америчке или руске снаге на крају Другог светског рата долазе до неког концентрационог логора и измученим преживелим несрећницима кажу: ми вас нећемо мучити, нећемо вас слати у гасне коморе нити спаљивати у крематоријумима. Што се нас тиче, ви сте слободни. За то време, међутим, унутар логорске жице нацисти настављају са својим злим послом.
Наравно, овај апсурдни пример чојства без јунаштва нити има икакве везе са чојством нити се тако може назвати. Вучићева гаранција слободе медијима управо је то: ја вас нећу угњетавати, а са овима што вас угњетавају, ви сами видите шта ћете. Јер Вучићева гаранција слободе медијима подразумевала би да он најпре каже од кога су они заробљени, ако су заробљени, а онда и њихово ослобађање. Све изван тога јесте једна форма испражњена од сваког садржаја.
МОДЕЛ ВЛАДАВИНЕ
Наравно, ово није текст о српским медијима, за које уосталом све више верујем да их и не треба ослобађати, већ да буду заробљени и пропали колико су већ пропали јер оне који раде у њима дели свега 15-так имена од апсолутне сагласности да се ту ништа не мења. Зато је овде реч о једном моделу владавине који бих назвао чојством без јунаштва.
Када су дошли на власт, Тома Николић и напредњаци испунили су једну велику мисију. Сменили су жуте и Бориса Тадића, власт која је своју невероватну међународну кооперативност наплатила једнако невероватном пљачком Србије, доводећи земљу на ивицу банкрота, тако да данас човек мора да буде бар Слободан Антонић па да не види да је та смена била добра.
Али, када нова влада убеди грађане да неће наставити са територијалним растакањем земље – и када јој грађани у то поверују – а онда саопшти да ће провести све неуставне споразуме које је са Албанцима направио Тадићев Борко, тада на сцени имамо управо то испразно чојство без јунаштва. Елем, они неће наставити са растакањем косовске приче, што је више него у реду, али неће ништа урадити ни да се том растакању супротставе, што ово претходно „у реду“ измешта из сфере консеквентног политичког става у сферу апсурда.
Идемо даље. Како описати ситуацију у којој Тома Николић стисне петљу да са Путином разговара о томе како да извуче Србију из финансијске буле, када тај разговор заврши и на своје и на Путиново задовољство, а онда се врати у земљу, западне агентуре му подигну све своје расположиве снаге да би опструисале сваку реч коју је он са Путином договорио, а он за то време не ради ништа.
Значи ли то да ће Тома Николић, када за пола године од послова са Русијом не буде ништа, немоћно раширити руке и рећи да су његове намере биле најбоље, али да су западне агентуре биле јаче? Наравно, он је урадио много више од Тадића: упркос свима који су га одвраћали од тога, отишао је у Москву и имао озбиљан разговор са Путином.
Али његов учинак – како бих само волео да грешим – неће бити већи од Борисовог јер џаба Томи ако је у себи имао чојства да разуме шта је то што је његовој Србији потребно ако није имао јунаштво да се за то избори, да се окружи тимом људи који би не само на томе радио него се и супротставио овом свету који ће, држите ме за реч, пре или касније угрозити и сам почетак градње Јужног тока.
ВРЛИНА КОЈА УБИЈА
Веома је лепо кад министар правде Никола Селаковић осуди Тадићеву реформу правосуђа и заветује се да његова влада неће мучити Србију сличним експериментима. Али каквог смисла има то напредњачко чојство, које ће штитити Србију од напредњачких ниских страсти у правосуђу, кад Селаковић каже да се неће бавити старим предметима, често пресуђиваним бесправно и на ползу жутих?
Или каквог смисла тек има кад врати неизабране судије на посао, док му правда једнако не функционише и док му је на челу Врховног савета правосуђа још увек Ната Месаровић, која, би у свакој иоле нормалној земљи страховала за своју слободу, док у промењеној Србији хода по свету лобирајући за себе да остане на својој функцији, са које је уништила српско правосуђе.
Да, свакако је боље да је Селаковић на том месту него Снежана Маловић, али то боље мериће се само одсуством иживљавања правосуђа над невиним светом, али не и правдом на коју чека само правосуђе, да и не помињем ону правду коју од истог тог правосуђа очекује Србија.
Изванредно је што је Вучић на себе преузео одговорност за борбу против криминала и корупције понављајући да поштеђених неће бити. Али треба ли да будем задовољан тиме што ће Вучић пре убити себе него Србију тиме што се у истрагама користи и Тадићевим директором полиције, и Тадићевим тужилачким тимом, и што је прва хапшења обавио уз помоћ криминалних досијеа из фиоке Тадићевог шефа кабинета, којима је овај контролисао српску политику и уцењивао политичке противнике?
Треба ли да будем срећан због тога што је у притвору Лале Секулић и што су медији пуни Шутановчевих станова и Дулићевих свињарија, а да и даље немамо појма ко су та тридесеторица који су Србију за Тадићевог вакта оглодали до коске, да нико озбиљно не говори ни о моделу те пљачке ни о њеној количини? Да не говорим о томе да ли је неко поставио питање где су те милијарде исисаних и опљачканих и евра и да ли неко има намеру да их врати Србији.
Напредњачка власт тражила је и на крају некако добила мандат да Србију спасе и промени. И спасавање и промена, по дефиницији, захтевају снажан дисконтнуитет, а сваки дисконтинуитет захтева озбиљну истрагу и истину о томе шта се са Србијом заправо догађало свих ових година. Нажалост, нова власт све више је на стази континуитета, из којег Србија неће имати корист, али је неће имати ни нова власт.
Логика Тадићеве власти била је беспрекорна и заокружена: они су преузели посао сваковрсног растакања Србије и, попут паса рата, као надницу добили да неко време пљачкају и пале посед своје жртве. Логика нове власти, међутим, не постоји: они су већ дошли на згариште и, док су њихови претходници отели злато и новац, за ове ће у најбољем случају остати понеки комад половног намештаја неопрљен пламеном. Јер матрица на коју ступају – и она међународна, и она унутрашњеполитичка, и она интересна – је потрошена, они на њу не могу да ступе као свет који би се окористио тиме.
Они континуитетом са претходницима могу само да Србију уруше до краја, убијајући притом последњи народни ресурс – наду. А онај, вреди указати, ко убије наду, тај ће бити одговоран за све, и оно што се десило јуче и оно што се десило давно. Елем, казна за крађу пара, гледамо то, често изостаје. Казна за убиство исто тако. Казна за убијање наде, међутим, не може се избећи, чак ни у оваквој Србији.
Отуда је напредњачка власт већ данас поприлична жртва странаца и српске елите, једина два фактора на политичкој сцени који могу да пронађу свој интерес у томе да власт буде на линији континуитета са претходном. Наравно, континуитет – и то се види са сваке тачке Србије – убиће и ту власт и Србију, управо тим редом.
И зато, када Вучић на питање новинара хоће ли ове јесени или пролећа ући у владу са Ђиласом одговори са „сачувај боже!“, ја могу бескрајно да му верујем и да му будем захвалан на чојству што Србију хоће да поштеди такве коалиције.
Али, када не видим његово јунаштво да Србија сазна колико су Ђиласове компаније извукле пара из ње, она ће с правом скупштину жутих у новембру гледати као промоцију новог српског владара. Јер чојство без јунаштва није ништа, чак ни злочин, то је само одсуство за елементарни смисао, који поседника те врлине нигде не може одвести.
(Нови стандард)
