Pročitaj mi članak
Некако се не стиче утисак да је последњег дана августа прошло већ три месеца откако је нови председник Србије, Томислав Николић, положио заклетву пред посланицима Народне скупштине Србије. С обзиром да је после тог чина уследио традиционално “мртви” летњи период српске политичке сцене – осим у тренди летовалиштима у којим њени демократски “хероји” традиционално показују врло живу активност у трошењу транспарентно стеченог иметка – а да је нова влада положила заклетву тек 27. јула, правог времена за оцењивање ће тек бити, а чини се да ће крајем септембра већ моћи да се да много озбиљнија оцена почетка Николићевог мандата. Неки општи утисци се ипак могу изнети.
Међу најпозитивније тековине се може уврстити чињеница да је бивши председник Тадић скоро нестао из медија. Одсуство његових вишеструких дневних појављивања на телевизији, или његових фотографија, “историјских” државничких изјава, покушаја шала, лекција нацији или, најгоре, извињења упућених традиционалним српским “добротворима” у име свих живих и уснулих Срба на насловној страници бар неких дневних новина – може се окарактерисати као највећи добитак који је већинска Србија стекла на ђурђевданској лутрији званој избори.
Од непроцењивог значаја за већ тешко нарушено психолошко стање нације без сумње представља медијско “дилитовање” човека који је не самофиналиста за најодговорније за финансијску, политичку и стратешку катастрофу с којом се Србија тренутно суочава, већ и који је, упркос тој опште познатој чињеници, себе аутистично представљао – и, још горе, чини се доживљавао – као главног “едукатора” и васпитача нације, спремног да у сваком тренутку и на сваком месту дели лекције из приручника бриселске школе лепог понашања – наравно, по сопственом тумачењу. Овај престанак дневног психолошког терора над већинским становништвом, које је негде дубоко осећало не само да му се на силу, класичним пропагандистичко-тоталитарним методама увијеним у шарено ново паковање, натурају “вредности” које су му дубоко (на)стране, већ и да то ради мајстор хипокризије усавршене у најбољим “радионицама” (воркшоповима на напредном “bosansko-hrvatsko-srpskom”) који, пуних уста “демократских вредности”, настоји да овлада сваким сегментом њихових живота.
Наравно, ту заслуга није само Николићева – она такође припада медијско-маркетиншким тајкунима из саме Тадићеве странке, који у његовом изборном поразу виде прилику да помере Тадића и са врха Демократске странке. Но, опет, без Николићеве победе, тј. без бирачке воље изражене на мајским председничким изборима – ова благодет не би била могућа, с обзиром да би Тадићева страначка позиција била још чвршћа.
Уз овај добитак иде још један – да су се медији у Србији много више отворили за испитивање корупционашко-пљачкашко-рекеташких афера Тадићеве власти, што би, без сумње, било немогуће да је Тадић поново добио на изборима. Наравно, то још не значи да ће те афере бити доведене до краја, нити да ће све бити отворене – а то је чак тешко замисливо, с обзиром да су се оне, попут термита, увукле у све сегменте државног здања – али значи да обичан народ постаје бар мало свеснији не само тога ко је и како водио државу током последњих година, већ и зашто је Србија доспела ту где јесте, упркос сопственим природним богатствима и националним талентима. У исто време, већа медијска отвореност ће неминовно значити и већи притисак на институције да раде свој посао, тј. да се озбиљније тим аферама – уствари бруталном пљачком државе и народа – позабаве, и доведу их до краја, односно да их предуго не развлаче. Народ на првом месту очекује правду – и у вези прошлости, и у вези садашњости, и у вези будућности. А она је, без решавања кључних афера, без одстрањивања малигног корупционог ткива које је захватило Србију – недостижна.
Наравно, слика новоотворених, односно нешто отворенијих медија не мора нужно и да се одржи – али ће и то такође бити видљиво. Ако би се, којим случајем, уочило да се медији на било који начин поново штроје, да се истим људима и даље дозвољава да обликују јавно мњење у Србији – бар онај његов део који је под утицајем државних медија – то би несумњиво, после ове почетне активности, било уочено, и јавност која подржава радикалне политичко-друштвено-економске промене би врло брзо дошла до погубног закључка да су “сви исти”, што би онда нове власти гурнуло на пут без повратка, а новог председника на пут растуће петогодишње ирелеванције.
Дакле, промена генералног медијског тона у српском jетру се засад може рачунати међу најјаче утиске везане за првих стотинак председничких дана. Овоме се, наравно, мора додати и чињеница да је и сам Томислав Николић очигледно много мање склон медијском егзибиционизму него његов претходник, и да нема његову патолошко-тоталитарну потребу опонашања свеприсутног Великог брата. Николићева већа медијска дискретност је била поготово важна овог лета, током ког би, у несрећном случају Тадићеве победе, измучена српска јавност била скоро сигурно изложена новим дирљивим сусретима пара Тадић-Јосиповић, тј. “Борис-Иво”, у сенци неких од хиљада светионика дуж далматинског приморја о којима (је) бивши председник машта(о), што би такође несумњиво било протумачено и као (још једна) згодна прилика за додатну, бесплатну, најширу могућу промоцију хрватског туризма у Србији. У том смислу, Тадићево уклањање из медија имало је још један позитиван ефекат – не само да је мање новца из Србије отишло у џепове хрватске привреде, већ је и мање српских туриста овог лета стављено у искушење да себе изложи новим физичким нападима од стране просвећених грађана следеће чланице демократске и цивилизоване ЕУ. Дакле, на добитку је у последњих стотинак дана било не само психичко већ и физичко здравље људи у Србији.
Да се све горе-наведено може сматрати великим добитком само говори о дубини кризе у којој се Србија тренутно налази, и колико мало је потребно да би се осетило неко побољшање. Али ипак говори нешто о чињеници да је, чак и без конкретних дела, односно без довољно времена за делање које би се могло смислено оценити – улога личности и даље битна у политици. Другим речима, сама чињеница разлике у личности између Николића и Тадића је донела неку, и то не незанемарљиву промену у јавном животу Србије.
Но, књига утисака првих стотинак дана се полако затвара. Моменти истине за новог председника тек следе. Први од најкрупнијих ће се десити, случајно (?) баш на тромесечје Николићеве инаугурације, на Крстовдан, 11. септембра, када ће се срести са руским председником Владимиром Путином у Сочију. Сигурно је да све оно о чему два председника буду разговарала и договорила неће изаћи у јавност, али ће се сигурно знати да ли је Србија од Русије добила врсту подршке која јој даје неопходан маневарски и временски простор за хватање у коштац са најважнијим државним проблемима и задацима. Или, боље речено, да ли је Русија проценила да је нова власт у Србији заиста вредна истинског стратешког партнерства и међусобног поверења. Дакле, исход састанка у Сочију ће произвести услове у којима ће коначно, на правилан начин моћи да се вреднују и реторика и потези још увек новог председника Србије.
(Фонд стратешке културе)
