Pročitaj mi članak
Надбискуп загребачки Aлојзије Степинац, кандидат за свеца Католичке цркве, све време трајања Независне Државе Хрватске био је, дипломатски речено, неми сведок злочина и геноцида.
Док су се свакодневно одвијала најмонструознија клања и ликвидације Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста, и то не само у Јасеновцу, Степинац остаје нем, ћути пред злочином и геноцидом.
„Решење“ српског питања
У Павелићевој Хрватској побијено је 91 одсто Јевреја (око 30.000), а сам Павелић се хвалио Хитлеру у Берлину 1942. године да је он у Хрватској боље и ефикасније „решио“ жидовско питање него Хитлер и Немци.
Роми нису имали прецизне спискове својих сународника као Јевреји, али је општеприхваћено да је њих бар 40.000 нестало само у Јасеновцу.
Што се Срба тиче, преко пола милиона убијено је само у Јасеновцу, док су осталима расуте кости од острва Пага, преко Јадовна, Старе Градишке, Јастребарског (једини логор у Другом светском рату који је био резервисан искључиво за децу!) и широм Хрватске…
„Решење“ српског питања по формули „трећину убити, трећину покатоличити, а трећину протерати“ финализовано је „Олујом“ 1995. године.
Истина, постоји једна белешка у којој формално протестује код поглавника због „нехуманих увјета како су транспортирани заробљени Срби и Јевреји“ на путу у логоре смрти.
Замислите само: нехумани услови транспорта!
Да ли је то значило да би било у реду да су до последњег одредишта били „транспортирани“ другом класом хрватских железница?!
Aли Степинац узима и активну улогу у прикривању злочина.
Он је знао за један од најстрашнијих злочина Другог светског рата, убијање 22.000 српске деце с Козаре.
Само мали број њих преживео је овај масакр, и то из разлога да би се послали лажни снимци спасавања деце у Међународни комитет Црвеног крста у Женеви, како сведочи и један оригинални усташки „сликопис 38“.
Мали постотак одабране деце предат је католичким сестрама, које су их прво одвеле у раскужну постају, одакле су изашли чисти, окупани и обукли нове, за њих скројене усташке униформе.
У том, вероватно најмонструознијем злочину Другог светског рата, Степинац је имао значајну улогу.
Два човека су осмислила све, уз Павелићев благослов: Степинац и Љубо Милош, командант Јасеновца од 1942. године.
Сем што се с Максом Лубурићем, својим пријатељем који му је и нашао „посао“, такмичио у најмонструознијем убијању Срба и Јевреја, Милош је дошао на идеју како да сакрије трагове злочина.
За то је била одабрана група нових заробљених Срба.
Лепо и пристојно су их обукли. Ту су и већ поменута српска деца у усташким униформама.
Циљ је био да обману Међународни комитет Црвеног крста у Женеви и прикажу Јасеновац (трећи логор у свету по броју убијених) као радни логор!
Степинац је обезбедио да његов пријатељ из Ватикана, монсињор Мазучи посети Јасеновац и посведочи да је видео лепо уређен радни логор?!
Веровали или не, ако бисте у архиви МКЦК у Женеви данас потражили нешто из тог времена о логору Јасеновац, не бисте нашли ни фотографију Макса Лубурића ни Љубе Милоша, већ само две-три фотографије које идилично приказују најстрашнији логор смрти као место где логораши од прућа праве плетене корпе…
Не маре за злочинце
Иако је после рата Степинац осуђен, остављен је да мирно живи у кућном притвору, где је и умро. И његов саучесник у спасавању врха усташке државе и изношењу опљачканог злата – др Крунослав Драгановић мирно је живео у Сарајеву, где је и умро 1967. године.
Крвник: Љубо Милош, командант Јасеновца
Драгановић је оставио агентима УДБA своје сведочанство на девет хиљада страница, које је и данас недоступно јавности.
О томе да је сам политички врх Југославије учествовао у прикривању злочинаца, нисам имао представу док ми директно, у четири ока, није то рекао Симон Визентал у својој канцеларији 1986. године, када сам отишао у Беч да бих му однео документа која сведоче да је председник Aустрије Курт Валдхајм ратни злочинац.
Нисам му однео документа, и у Беч сам дошао само у кошуљи јер је све нестало: и кофер и документа.
– Све ти је узела југословенска тајна полиција – рекао ми је Визентал. – Слушај ме, они штите ратне злочинце!
Ја сам још 1956. у Паризу са МОСAД-ом ухватио Ел Хусеинија, јерусалимског муфтију, који је био и духовни инспиратор злогласне Ханџар дивизије у Југославији и заговорник тоталног истребљења Јевреја. Када сам хтео да га предам Југославији, из Београда је стигао одговор: „Не, пустите га, он није на нашој листи ратних злочинаца!“
Укинута државна комисија
По Титовом наређењу, 1948. године укинута је Државна комисија ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и његових савезника против народа Југославије! Овај документ је некадашњи југословенски савезни секретар за иностране послове Будимир Лончар чувао као највећу тајну, али се папир и данас налази у Министарству спољних послова под бројем 925-4/86…
У документу стоји да је од свих регистрованих ратних злочинаца Комисија за ратне злочине УН, од тражених 5.400 ратних злочинаца, установила да 2.700 мора бити испоручено Југославији јер су на A листи и никада не могу бити обухваћени амнестијом и да им мора бити суђено за стравичне ратне злочине. Од тога ништа није урађено: нити је Југославија тражила ове ратне злочинце, нити их је добила.
Извор: Блиц Онлине
