(Дан-ветерана)
Миленко је рођен у породици Милорада и Радмиле Павловић, у селу Горњем Црниљеву 1959. године. Прва 4 разреда основне школе завршио је у родном месту, а следећа 4 у Осечини. Средњу војну школу је завршио у Мостару. Иако је најпре одбацио ту могућност, касније се ипак одлучио за професију војног пилота и наставио школовање као питомац Ваздухопловне војне академије у Подгорици, Пули и Задру. Од 1982. године службовао је у Батајници. Два пута ванредно је унапређиван: у мајорски и чин потпуковника.

Бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна. До тог 4. маја неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању.

Тог 4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције Крушик, као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра. Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом МиГ-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара.

Павловић се упустио у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, нажалост, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 фајтинг фалкон који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху. Последње речи су му биле: „Имају ме!“

Остаци његовог авиона пали су у село Петница. Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу. Иза себе је оставио супругу Славицу, и синове Срђана и Немању. Одликован је постхумно Орденом за храброст и Златном летачком значком.

Никада Није проглашен за хероја.

У родном селу Миленка Павловића, Горњем Црниљеву, направљен је спомен комплекс који обухвата:

1.Спомен чесму са плочама пилоту Павловићу и мајору Александру Стефановићу (погинулом 1991. код Товарника) као и војницима изгинулим у ратовима за ослобођење 1912. – 1918. На спомен чесми се налази крило са авиона МиГ-29 пилота Павловића2.Ловачки спомен-дом Миленко Павловић Пилот
3.Авион типа Супер Галеб
4.Топ са Цера, могући учесник Церске битке

Државна срамота

Од породице пилота пуковника Миленка Павловица држава је затражила да врати триста хиљада нематеријалне штете. Затражили су кусур од смрти. Од крварине. Врховни суд је проценио да је његова смрт преплаћена.
Одлуком Врховног суда Србије, износ од 500 000 динара који је припао сину Срђану, умањен је на 450 000 динара. Његов брат Немања, од 600 000 треба да врати 150 000, а одштета која је припала родитељима Милораду и Радмили, је умањена на 350 000.