Економска криза је разоткрила да су главни носиоци евроатлантског политичког утицаја у Војводини у ствари рокфелерови лобисти. Финансиjска осека донација показала је да је главни донатор онај ко још има „новаца“ да их троши на најбитније играче – рокфелеров капитал. Окупљају свој политички агитпроп у јединствену корпорацију под лажним називом „цивилни сектор Војводине“. Њихов задатак је да омету успон привредне сарадње Србије са Русијом, пре свега Јужни ток, поновним оживљавањем сепаратизма у Војводини.

Сколько их! куда их гонят?
Что так жалобно поют?
Домового ли хоронят,
Ведьму ль замуж выдают?
А. С. Пушкин

Иступањем на русофобној конференцији рокфелеровских лобиста[1] Миливој Бешлин је навео неистину о масовним силовањима које је вршила руска армија у Србији[2]. Након Бешлиновог јавног иступања, лаж о руским систематским силовањима постаје доминантни мотив којом политички лоби рокфелеровског капитала у Војводини почиње да плаши домаћу јавност. Њихова дрскост није случајна. Председница Скупштине Р. Србије Маја Гојковић (СНС) најавила је у Зрењанину 26. 3. 2016. г. намеру владајућег режима: формирање „Владе Републике Војводине[3]“! Маја Гојковић је носилац предизборне листе кандидата СНС за Скупштину АПВ 2016. године чији назив је: „Александар Вучић – Србија побеђује[4]“. Гојковићева је у истој изјави два пута изричито говорила о „влади Републике Војводине“, потом тај став није испавила, а нико из СНС је није демантовао нити му се супротставио.

Ненад Чанак рециклира фаму Ентонија Бивора о руским силовањима

Шеф рокфелеровских политичких лобиста је наставио русофобну пропаганду, на српској телевизији с националном фреквенцијом марта 2016. године. Председник ЛСВ Ненад Чанак је је дословно изнео следеће неистине: „У Нишу треба да се направи Руска војна база“. Пошто га је аутор емисије опоменуо да „то није војна база, већ хуманитарни центар који служи и за гашење пожара и спречавање катастрофа“, Чанак је наставио покушавајући да буде духовит: „Имају најновије апарате за гашење пожара земља-земља и земља-ваздух. Оно што ће ту бити стављено то је руска војна опрема која треба да служи томе да Србија као руски непотопиви носач авиона у сред ЕУ служи за плашење окружења“. Говорећи о расту проституције у евроатлантизованој Србији навео је измишљотину коју је назвао „страшном причом из историје“: „Кад је руска Црвена армија упала (у Берлин) 100.000 силовања је било евидентирано у првих седам дана плус 60.000 самоубистава везаних за силовање. Једини начин да жена кол`ко-тол`ко преживи у Берлину 1945-46. године је била та да хитно постане љубавница неког руског официра јел` је онда он штитиио од осталих.[5]“

Чанкова русофобија има литерарни „извор“ који је одавно добро познат Русима, али не и Србима. Ради се штиву Ентонија Бивора (Antony Beevor) „Пад Берлина 1945, г“. „Berlin: The Downfall 1945“ није чак ни историографско дело, већ штиво non-fiction жанра објављено 2002. године у САД. У том штиву је Бивор без икаквих доказа тешко оптужио Црвену армију за силовања Немица и њихово присиљавање на принудни рад. Бивор је изричито изнео неистину да су у Берлину припадници Црвене армије практиковали масовна групна силовања. Тврди да је силовано 130.000 жена, а да је због тога 10.000 њих извршило самоубиство (Чанак је очигледно побркао цифре које је Бивор измислио). Против Биворових неистина пренетих 2002. године у The Telegraph[6] одмах је реаговао руски амбасадор у В. Британији Григориј Карасин назвавши их „очигледним лажима и инсинуацијама“, „клеветама против људи који су спасли свет од нацизма“ и напоменом да је чланак објављен „уочи Дана сећања на холокауст“ оценивши да су лажни наводи „богохулни чин не само против Русије и њеног народа, већ против свих земаља и милиона људи који су страдали од нацизма“[7].

Аутор Телеграфа као ни сам Бивор нису имали чиме да докажу своје изнете тврдње. Председник руског Удружења историчара Другог светског рата и учесник тог рата Олег Ржешевски је дословно изјавио да „Бивор васкрсава дискредитоване расистичке ставове неонацистичких историчара који приказују совјетске трупе као нељудске „хорде азијата“ доказујући како иза Биворових ставова напросто стоје фразе „памћења Берлинаца“ и „искуства силованих жена“, што никако не одговара методу научног истраживања, већ жанру „пакленог шунда“ (pulp fiction). Ржешевски је посебно указао на чињеницу да совјетске трупе у Немачкој нису дозволиле „лавину освете“, која је тамо била очекивана[8]. О наведеним реаговањима је јавност обавестио и британски BBC[9], а Ентони Бивор се покрио ушима.

Пар дана касније Чанак је пред суботичком јавношћу изнео неистине о улагању Гаспрома у НИС. Упркос чињеници да су улагањем руског капитала обновљена сва индустријска постројења, комплетна инфраструктура НИС-а и завршено складиште гаса у Банатском двору, а НИС од презадужене фирме постао највећи порески обвезник Србије, Чанак је изјавио да се ради о „економској велеиздаји“. „То је енергетска омча око врата ове земље која наравно почиње да се продужава, да пушта као карцином, да метастазира свугде“. Чанак је навео да ће руски капитал тим новцем „сасвим логично“ финансирати паравојне формације и екстремистичке групе као групе за притисак и „политичке странке које ће спроводити вољу руске државе у парламенту Србије и то се управо сада догађа“.

Када га је водитељ после свега питао да ли тога има са друге стране, Чанак му је ркао: „Пазите, сада сте направили једну семантичку грешку али она није семантичка“, и изнео неке сликовите опаске које сматра духовитим[10]. Очај евроатлантиста чији поредак се распада и привредни успон Русије налаже им да износе неистине које већ није могуће бранити чак ни софизмима. Проричу да ће Руси у будућности радити гадости које они већ одавно раде.

Илегална „европска регија“ у Војводини је годинама изводила фантастичну политичко-правну еквилибристику да би богато живела на рачун Војводине. Деценију и по су развијали у Војводини кризу легалности како би се неометано вршила пљачка имовине у форми приватизације, што је довело до привредне пропасти и поновног увођења земљишних велепоседа[11]. Упркос доказано противуставном Статуту АПВ, донели су нови Статут да би задржали власт стечену илегалним прописима[12]. СВМ је првом приликом ушао у коалицију с Вучићевом владом, такође илегално[13]. Савез Иштвана Пастора је своју аутономашку доследност још половином 2014. г. продао Вучићу за шест секретарских места у републичкој влади[14]. Две године касније лидер СВМ Пастор обавештава војвођанску јавност да је задовољан сарадњом са СНС[15]. Није СВМ изузетак у томе. Политичка еквилибристика опстанка на власти је све аутономашке политичке чиниоце Војводине одвела у загрљај Вучићу[16], колико год убеђивали себе и јавност у супротно. O тагикомедији војвођанског аутономаштва најбоље сведочи чињеница да је лидера рокфелеровских политичких лобиста Војводине[17]

Ненада Чанка (ЛСВ) с британским престолонаследником упознао Александар Вучић[18], само четири дана пошто је Чанак изјавио да је „сарадња са Вучићем могућа као и удар метеора[19]“. Међутим, пар дана касније је у Ковачици изјавио да се не сећа када се задњи пут срео с Вучићем[20]. Чанак се потом хвалио да је његов отац давне 1978. године био домаћин посете принца Чарлса Новом Саду, додајући да Брозов „социјализам у Југославији није тако застрашујући комунистички баук као што се прича“[21]. Заиста, можда није био страшан сем за „класне непријатеље“ у радним логорима, за искрене комунисте који су завршили у концентрационом логору на Голом отоку и за чланове њихових породица. За то време ЛСВ у Скупштини АПВ[22] кобајаги грми против политике Вучићеве владе[23], како би Вучићев режим на терену мирне душе хапсио „паоре“[24]. Уосталом, Ненад Чанак хвали Вучићеву политику још од пролећа прошле године[25] и почиње да напада свог коалиционог партнера Бојана Пајатића[26]. Како и не би, кад Вучићев режим у Београду Војводину управо хоће да претвори у „Републику“[27].

Сво војвођанско аутономаштво данас дише вештачким плућима под контролом Александра Вучића на предстојећем претварању Покрајине у „Републику Војводину“. Лидери војвођанског аутономаштва су себе и своје присталице ради тог циља у потпуности подвели преумљеном Милошевићевом ратном министру информисања из доба „ратног лудила деведесетих“.

Округли сто о перспективи војвођанског аутономаштва

Наравно, војвођански аутономаши су сасвим свесни мршаве перспективе своје политике. Одустанком Русије од Јужног тока моћни евроатлантски ментори су о њима једноставно престали да мисле, а имали су далеко већих проблема. Стога су војвођански аутономаши у фебруару 2016. г. сазвали округли сто да размотре где су, куд ће и коме ће. Ради тога је у Скупштини АПВ одржан округли сто „Устав 1974 – историја и перспективе аутономије Војводине[28]“ у организацији потпредседника Скупштине АПВ Душана Јаковљева, који је уредник службеног гласила ЛСВ „Слободна Војводина[29]“.

На округлом столу говорили су председник Скупштине АП Војводине Иштван Пастор (председник СВМ), потпредседник Скупштине АПВ Душан Јаковљев (председник политичког савета ЛСВ), Миливој Бешлин (члан политичког савета ЛСВ), Живан Марељ (бивши председник ИК ПК СКВ током „консолидованог“самоуправног социјализма осамдесетих година XX века), Александар Попов (Центар за регионализам), Душко Радосављевић (политиколог и професор ФЕПС), Мирјана Томић Јовановић (Адвокатска канцеларија Сикимић), Вељко Милић (приправник Адв. канцеларије Бељански[30]), Алексеј Кишјухас (проф. Филозофског факултета УНС и колумниста листа Данас) и Радивоје Јовић (члан надзорног одбора Адвокатске коморе Војводине). Уз наведене, учествовали су социолог Павел Домоњи (Хелсиншки одбор за људска права), новинар Димитрије Боаров (Филозофски факултет УНС и члан политичког савета ЛДП за Војводину), покрајински посланици и други[31]. Посебан куриозитет је био учешће Јована Дејановића, бившег градоначелника Новог Сада који је давно пре Вучића угостио принца Чарлса и још увек се сећа свега чиме су нахранили британског престолонаследника давне 1978. године[32]. Иначе, Дејановић је поред Новог Сада градитељски задужио Београд. Споменик његове креативности у Београду је знаменита „Кућа цвећа“ у којој је сахрањен Броз[33].

Округли сто је протекао у сетној атмосфери. Иштван Пастор је дословно закључио: „Можда смо и ми, који смо заговорници идеје аутономије Војводине, највише допринели да се та идеја у последњих 15 година потроши, излиже и похаба и то је нешто с чиме бисмо требали да се суочимо[34]“. Пастор је своје аутономашке колеге кроз месец дана најпре суочио с неминовношћу покрајинских избора и одустанком СВМ од коалиције са ДС и ЛСВ[35]. Шеф рокфелеровских лобиста у НВО сектору Александар Попов је изјавио да „парола Војводина република није реална“ и да је то „претња празном пушком“. Своју резигнацију због одсуства подршке евроатлантског света изразио је јасно: „Илузорно је очекивати да ће ЕУ извршити снажнији притисак на Србију због аутономије Војводине, јер је заокупљена другим проблемима“[36]. Сем кратких извештаја које су пренели Бета, Блиц, Скупштина АПВ и ЛСВ о округлом столу аутономаша јавност није могла сазнати више од неколико фрагмената. По свему судећи, нико од њих није очекивао најаву „Републике Војводине“ коју је у име Вучићевог режима извршила председница Скупштине Р. Србије Маја Гојковић 26. марта 2016. гoдине[37].

УПУТНИЦЕ:

Следи наставак…

[1] Србија и Русија . Руски утицај на демократизацију и европске интеграције Србије, Конверенција ЦЕАС, Београд, 22. 2. 2016. г; Политичка проститутка Маја Гојковић прижељкује сецесију Војводине, СРС, 27. 3. 2016. г.

[2] Миливој Бешлин је излагање објавио на сајту ЦЕАС без навода ма и једног извора за мноштво неистина које је изнео.

[3] Маја Гоковић и „Влада Републике Војводине“, Телепромптер, 26. 3. 2016. г;  Маја Гојковић: Влада Републике Војводине ће сарађивати са Владом Републике Србије, НСПМ, 26. 3. 2016. г; Maja Gojković előrevetíti a Vajdaság Köztársaság létrejövetelét? DelHir, 27. 3. 2016. Изјаву коју је Маја Гојковић дала  присуству Горана Кнежевића забележила је КТВ Зрењанин.

[4] СНС прва предала листу за покрајинске изборе, СНС, 23. 3. 2016. г.

[5] Сарапа, Предраг – Емисија „Правац“, интервју с Ненадом Чанком, ТВ Пинк 3, 7. 3. 2016. г. (доступо на Youtube каналу ЛСВ).

[6] Johnson, Daniel – Red Army troops raped even Russian women as they freed them from camps, The Telegraph, 24. 1. 2002.

[7] Karasin, Grigoriy, Ambassador of RF – Lies and Insinuations, The Telegraph, 25. 1. 2002. г.

[8] Ржешевский, Олег О. А – Берлинская операция 1945г. Дискуссия продолжается, Мир историй, No4, 2002;

[9] Summers, Chris, „Red Army rapists exposed“. BBC, 29. 4. 2002.

[10] Гостовање Ненада Чанка на Суботичкој Yu Eco телевизији, 12. 3. 2016. г, (доступно на Youtube каналу ЛСВ).

[11] Ковачев, Душан – Битка за земљу или „фенси паори“ против ратара Војводине, НСПМ, 13. 2. 2016. г.

[12] Ковачев, Душан – Зашто после усвајања новог покрајинског статута не следе и нови покрајински избори? НСПМ, 6. 6. 2014. г; Ковачев, Душан _длагање избора у Војводини – да ли покрајинском СНС-у мање смета останак Пајтића него долазак Мировића, НСПМ, 26. 6. 2014. г.

[13] Ковачев, Душан – Аутономија Војводине сведена на договор две партије, Фонд Слободан Јовановић, 1. 5. 2014. г (доступно на л. блогу); Ковачев, Душан – Одлагање избора у Војводини – да ли покрајинском СНС-у мање смета останак Пајтића него долазак Мировића, НСПМ, 26. 6. 2014. г .

[14] Ковачев, Душан – Одлагање избора у Војводини – да ли покрајинском СНС-у мање смета останак Пајтића него долазак Мировића, НСПМ, 26. 6. 2014. г.

[15] Танјуг – Пастор: Задовољан сам сарадњом са СНС, РТВ, 18. 3. 2016. г.

[16] Ковачев, Душан – Сарадња СНС са политичким режимом у Новом Саду, ФСК, 17. 10. 2015. г.

[17] Ковачев, Душан – ЛСВ као рокфелеровски политички лоби, ФСК, 1. 3. 2016. г.

[18] Предраг Ст – Вечера у част принца Чарлса у Београду, Youtube 16. 3. 2016. г. (Видео)

[19] Чанак. Сарадња са Вучићем могућа као и удар метеора, Аутономија.инфо, 16. 3. 2016. г.

[20] ТВ Емисија „Страначка магистрала, ТВ ВК, Youtube, 19. 3. 2016. г.

[21] Билтен ЛСВ 20. 3. 2015.

[22] ЛСВ за ванредну седницу Скупштине Војводине, РТВ, 20. 3. 2015. г.

[23] РТВ – ЛСВ: Влада изазива хаос у Војводини, РТВ, 16. 3. 2016. г.

[24] Бугарски: Ухапшени пољопривредници симбол дубоке кризе на селу у Војводини, РТВ, 19. 3. 2016. г.

[25] Чанак поручио Вучићу: Ово је прва влада која показује да је Војводина део Србије! Телеграф, 24. 6. 2015. г.

[26] Чанак: Грађани да покажу коме верују, Аутономија.инфо, 31. 3. 2016. г.

[27] Исто, ft. 3.

[28] У Скупштини АПВ одржан округли сто: Устав 1974 – историја и перспективе аутономије Војводине, Скупштина АПВ, 27. 2. 2016.

[29] ЛСВ је приграбила назив историјског органа КП Војводине “Слободна Војводина“, па га ова организација рокфелеровских политичких лобиста користи у сврхе своје пропаганде. Видети: http://www.slobodnavojvodina.com/

[30] Слободан Бељански је од 2008. године био председник Одбора за сукоб интереса Ангенције за борбу против корупције. Видети: Бељански нови председник одбора за сукоб интереса, Студио „Б“, 20. 3. 2008. г. У доба док је био  члан Одбора Агенције за борбу против корупције његова адвокатска канцеларија је заступала  Регионалну привредну комору Војводине. Видети: Да ли је Слободан Бељански у сукобу интереса, Пиштаљка, 28.01.2012. г. Ипак, пошто је РПКВ заступала његова адвокатска канцеларија а не он лично, сматрало се да није у сукобу интереса. Видети:  Диковић, Ј – Дедијер:  Бељански изузет законом, Данас, 5. 5. 2009. г. Домаћа јавност је регистровала чињеницу да је син Слободана Бељанског Владимир Бељански од стране ЛДП Чедомира Јовановића предлаган за министра правде, иако је био бранилац Станка Суботића у процесу против „дуванске мафије“. Видети: Цанетовог адвоката за министра правде, Курир, 23. 4. 2012. г.  Најзад, војвођански аутономаши би морали да знају да је Суботић још средином 2008. године због застарелости пуштен из притвора у Москви управо захваљујући стручном ангажовању адв. канцеларије Бељански. Видети: Цане је „слободан човек у Русији“, Мондо, 26. 6. 2008. г.

[31] Бета – Пастор: Реформом Устава решити питање аутономије Војводине, Блиц, 27. 2. 2016. г.

[32] Лопушина, Марко – Како сам гостио принца Чарлса, Вечерње новости, 17. 1. 2016. г.

[33] Исто, ft 31.

[34] Исто, ft. 13.

[35] Пастор: Не планирамо коалицију ДС, ЛСВ, СВМ, РТВ, 25. 3. 2016. г.

[36] Исто, ft. 13.

[37] Исто, ft. 3.

„Република Војводина“ против руско-српских интереса (2)

Формирање јединствене корпорације евроатлантиста Војводине

Тужни скуп резигнираних аутономаша над Брозовим Уставом из 1974. године очигледно није био репрезентативан догађај за приказивање јавности. Ипак, био је то увод у наредни корак ка „Републици Војводини[1]“ о којем очигледно ни они нису били обавештени. Свега две недеље касније рокфелеровски лобисти из Центра за регионализам и НДНВ[2] извршили су мобилизацију удружења која се налазе под њиховом контролом не би ли поново заинтересовали ЕУ за питање војвођанског аутономаштва. Формирали су политичку корпорацију под именом „Војвођанска иницијатива за ЕУ“, под неистином да то чине „Организације цивилног друштва из Војводине (које) артикулишу интересе грађана Покрајине у процесу придруживања Србије Европској унији.“ Иако иза стожерних организација корпорације (Центар за регионализам и НДНВ) стоји рокфелеровски капитал, објавили су да окупљени у корпорацији „заступају интерес грађана Војводине“.

Корпорација је одмах формирала Радну групу за правосуђе и основна људска права, за правду, слободу и сигурност, односно за поглавља 23 и 24 преговора о придруживању ЕУ и одмах је најављено да ће радном групом корпорације управљати НДНВ Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића. Секретаријатом корпорације управљаће Центар за регионализам Александра Попова[3]. Оснивачки састанак корпорације одржан је у просторијама НДНВ и одмах је отворена посебна Фејсбук страница[4]. Александар Попов је изјавио да је „Покрајина најевропскији део Србије“. Наравно, формирање корпорације под управом рокфелеровских лобиста и покровитељством Пајтићевог режима прихватио је и Вучићев режим. Формирању корпорације присуствовале су ради давања подршке директорка Канцеларије за европске интеграције Р. Србије Ксенија Миленковић и шефица преговарачког тима Р. Србије са ЕУ Тања Мишчевић[5]. Тиме се изнова потврдила позната чињеница да су режим Вучићевог СНС-а и аутономашки режим у Новом Саду у савршеној сарадњи[6].

Председник Скупштине АПВ Иштван Пастор је чак најавио да ће корпорација добити представника у Скупштини АПВ[7], чему су пристуствовале Ксенија Миливојевић, Тања Мишчевић и Фредерикус Јанес Јанмат из делегације ЕУ у Србији[8]. Пастор је будуће чланство корпорације највишем демократском телу Покрајине назвао „столицом у Скупштини Војводине“. У праву је Пастор, наравно, али у медицинском значењу термина којег је употребио.

Суштински је корпорација привилеговани здруг евроатлантских лобистичких организација које су само формално регистроване у форми „НВО“. Чланице корпорације нису никакви стварни представници стварног цивилног сектора Војводине, који броји више од хиљаду слободних и независних удружења која с евроатлантским лобистима немају ништа. Овакав вид селективног увођења глобалистичке корпорације у домаће високо демократски изабрано тело није обележје демократије, већ корпоративизма који се у модерно доба најпре појавио као битни чинилац поретка мусолинијевог фашизма[9].

За корпоративизам се током историје код нас залагао искључиво Збор Димитрија Љотића, а данас то исто евроатлантисти подваљују својим народима под еуфемизмом „партиципативна демократија“. Отуд је сасвим логично што је Пасторовој најави увођења поменуте корпорације у Скупштину Војводине присуствовао баш холандски евробирократа Фредерикус Јанес Јанмат. Наиме, Холандија је била прва држава којој је лично њен нови краљ Вилхелм Александар (свега пола године након преузимања регалних права) јавно октроисао крај концепта државе благостања и препоручио поданицима да се од сад свако за себе сналази у будућем „партиципативном друштву“[10]. Коалицијом београдског и новосадског режима Војводини се уваљује управо прикривена холандска варијанта корпоративизма да би се политичка корпорација евроатлантиста уфуљала у Скупштину АПВ противно Уставу Србије.

Ваљало би размотрити које параван-организације су мобилисали рокфелеровски лобисти у своју војвођанску корпорацију ради подршке претварању Војводине у „републику[11]“.

Центар за регионализам (The Centre for Regionalism) је основан 1998. године a његов заступник је од почетка Александар Попов. Седиште Центра је у Новом Саду и ово је кључна организација рокфелеровских лобиста под параваном НВО у Војводини, а делује и по остатку Србије, укључујући Косово и Метохију. Фонд браће Рокфелер је први међу наведеним донаторима Центра за регионализам Александра Попова. Фонд браће Рокфелер је на својим страницама објавио своју финансијску милост Центру на чијем је челу Александар Попов. Питање организације, пројеката финансирања Центра за регионализам темељно је објавио још пре две године Драган Миливојевић из новосадског Дневника[12]. Међутим, на АПР нема података о чланству Центра у савезима и асоцијацијама у земљи и иностранству. Наравно, то није никакво чудо, јер „НВО“ у Србији које подржавају политику евроатлантских интеграција нису ни самосталне, ни „невладине“ организације. Њихов „НВО“ статус је само параван иза којег се крију евроатлантске и глобалистичке подружнице. Такве параван-организације своје финансијере представљају као „партнере“, да би сугерисале јавности да су равноправни субјекти својих финансијериа, што је далеко од истине. Центар за регионализам је формално суоснивач, а стварно главни координатор неколико мрежа евроатлантских организације које такође делују под параваном НВО. Ево тих њихових мрежа:

„Грађанска Војводина“. Ову мрежу чине: Центар за регионализам А. Попова; НДНВ Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића[13]; Грађанска акција Панчево (Извршна директорка Љиљана Спасић[14]), Зелена мрежа Војводине[15] (заступник Оливера Радовановић); Центар за интеркултурну комуникацију (CINK); Војвођански грађански центар (заступник Жељко Станетић) из Новог Сада; Грађанска акција из Панчева; Центар за развој цивилног друштва[16] из Зрењанина (Владимира Илића); Центар грађанских вредности из Суботице (заступница Наталија Јаковљевић Иванић); Хелсиншки одбор за људска права у Србији (заступница Соња Бисерко)[17].

„Мрежа за интеркултуралност“ . Мрежа је основана 2014. г. на иницијативу Центра за истраживање етницитета и уз подршку TACSO програма Европске комисије (Technical Assistance for Civil Society Organisations) под надзором Зорице Рашковић и Милице Стојчић. Ваља знати да је Европска комисија (која финансира ту Мрежу) у ствари влада Европске уније, па нема говора да се ради о мрежи „невладиних организација“, каквим се представљају чланице Мреже. Оснивачи Мреже су и Центар за регионализам А. Попова (Нови Сад), Центар за развој цивилног друштва (Владимира Илића из Зрењанина), DamaD (Нови Пазар, заступник Зибија Дервишхалитовић-Шаренкапић), Центар за демократију, људска права и регионалну сарадњу (осн. 2013. г. у Београду. заступник и председник је Зоран Лутовац) и „Агенда“ центар за подршку породици (Београд, заступнице су Сузана Капларевић и Славица Коматина).

„Цивилни дијалог“. Мрежа је основана 2000. г, а њени оснивачи су Центар за Регионализам Александра Попова и Центар за истраживање етницитета (портфолиио Мреже наводи списак НВО које су окупљене у њој и њихов састав је скоро идентичан осталим мрежама под контролом Центра за Регионализам А. Попова).

Као оснивачи мреже су уз Центар за регионализам наведена и физичка лица: Научни секретар Међуодељењског одбора за проучавање људских права и националне мањине САНУ и Комисије за проучавање живота и обичаја Рома САНУ Горан Башић; академик САНУ Војислав Становчић; стр. сарадница одбора САНУ и координаторка рада међуакадемијске комисије САНУ Драгица Пуљаревић, социолог религије Милан Вукомановић, директорка института за родну равноправност на Институту за филозофију и друштвену теорију БУ Наталија Мићуновић[18]; Александра Митровић из министарства омладине и спорта; Иво Висковић; професор Универзитета у Доњој Горици и члан Међуодељењског одбора САНУ за проучавање мањина и људских права Вучина Васовић; Љиљана Милошевић; проф. Правног факултета Универзитета у Марибору Силво Дветак, председник Нишког Центра за регионалну политику Јован Живковић; Драгана Митровић; члан Међуакадемијске комисије САНУ и МАН Петар Ластић. Центар за истраживање етницитета располаже стручним тимом у саставу: Проф. др Милан Вукомановић; проф. др Маријана Пајванчић; др Горан Башић; проф. др Љубица Ђорђевић Видојковић; Јелена Лончар; Ема Пуљаревић и Јована Мастиловић.

„Игманска иницијатива“ је најстарија мрежа А. Попова, основана још у доба рата у БиХ. Поред Центра за истраживање етницитета, чланови су Центар за регионализам (А. Попова), Центар за развој Цивилног друштва из Зрењанина (Владимира Илића), Агенда Београд, Дама Д (нови Пазар), Центар за демократију, људска права и регионалну сарадњу (Београд, заступник Зоран Лутовац). УрбанИн (Нови Пазар), Центар за интеркултурну комуникацију (Петроварадин) и Београдски центар за људска права (Београд).

Асоцијација потрошача Србије (АПОС) има седиште у Новом Саду, заступници су Зоран Андрејић и Хелена Милинчевић. Подаци АПР говоре да је АПОС чланица Consumeр International и то је једина међу наведеним НВО која заиста може да потврди како је равноправни партнер с неким из иностранства. Међутим, и они су стављени под команду Попова, Грухоњића и Сејдиновића.

Центар локалне демократије (LDA) из Суботице, одсек организације која се представља као међународна невладина организација иако иза ње стоји влада Европске уније (Европска комисија, преко Канцеларије ЕК у Србији). Врло занимљиво, њихово седиште према подацима АПР није у Суботици, већ у Књажевцу, који није у Војводини. На сајту АПР нема података о ма каквом чланству и савезу LDA с другим организацијама у земљи или иностранству. Њихов важан партнер је Центар за Регионализам Александра Попова.

Грађански фонд Панонија је основало приватно лице, Тодор Стефановић. Управитељка фонда је Даница Стефановић. Чланови УО Фонда су Милица Смиљанић, Илонка Вујић и Милка Крајиновић. Међу циљевима ове „НВО“ директно се наводи и „промоција еврорегионалних и евроатланских интеграција“. „Евроатлантске интеграције“ су еуфемизам за НАТО пропаганду. На сајту постоји донаторска страница. Питање организације, пројеката, подршке и финансирања овог фонда детаљно је обрадио Драган Миливојевић[19].

Новосадска новинарска школа (Novi Sad School of Journalism) нема статус школе у српском образовном систему, већ је удружење које себе назива школом. Постоји од 1996. г, а као НВО делују од 1998. и на изложеној страници представили су свој тим. Заступник је Милан Недељковић, а преседница Скупштине ННШ је Мирјана Пушин. Шефица програмског сектора је Јелена Јововић, а координатори пројектата су Тијана Фемић, Марина Грња Клатић, Марина Ковачев и Стефан Јањић. Финансијска менаџерка ННШ је Мирјана Комненовић-Инић, а њена асистенткиња Драгана Радошевић.

О политичкој оријентацији ННШ сведочи списак почасних чланова ННШ: Бригита Буш, проф. др Маријана Пајванчић, мр Гордана Чомић, проф. др Свенка Савић, проф. др Божо Милошевић, Арпад Вицко, проф. др Љубинко Пушић, мр Виолета Зубанов и Бранислава Опрановић. На енглеској страници About us ННШ наводи своје партнере и то су углавном страни фондови и организације са Запада. Слично је и на страници Пријатељи и донатори. Међутим, подаци на АПР не познају чланство ННШ у било којој међународној организацији или савезу. Веома је занимљиво погледати наративне извештаје ННШ (тако их сами зову) и видети ко је покровитељ њихових пројеката. То су MIUSA, амбасада САД, Европска комисија и други организациони облици за финансирање пројеката влада САД и ЕУ у иностранству. Дакле „Школа“ која се представља као „невладина организација“ у ствари је напросто сервис за спровођење интереса евроатлантских влада. ННШ учествује у управљању процесом доделе Награде ЕУ за истраживачко новинарство. У ствари, доделом награде управља регионално партнерство организација цивилног друштва под вођством Мировног института из Љубљане, које је за овај задатак одабрала Европска комисија, а спроводи га низ организација међу којима су Албански медијски институт из Тиране (AMI), сарајевски MCF, приштински KPC, скопски MIM, подгорички MMI, новосадска ННШ и истамбулска P24 с придруженом лондонском The Guardian Foundation у позадини.

Покрет горана Војводине (Vojvodina Environmental Movement) основан је као удужење још 1960. године и поседује широко раширену мрежу по Војводини и Еколошки центар Радуловачки код Сремских Карловаца. Седиште ПГВ је у Сремским Карловцима. ПГВ заступају Алекса Јефтић и Горан Аначков, али АПР не познаје чланство ПГВ у савезима и асоцијацијама у земљи и иностранству.

Евроатлантска „мека моћ“ на територији Војводине није мобилисала само две познате политичке организације војвођанских аутономаша: Војвођански клуб из Новог Сада и Oтворени лицеј из Сомбора.

Војвођански клуб je једина организација у Војводини која се недвосмислено залагала за Војводину републику, за разлику од осталих аутономаша који такву политичку оријентацију јавно не износе или јој се чак противе. На њеном челу је годинама био Ђорђе Суботић, а заменила га је Бранислава Костић. Ова организација никада није окупљала значајан број присталица у јавности Војводине, већ тек представља мали кружоок. Војвођански клуб је до сада организовао четири Војвођанске конвенције. То су у ствари била четири покушаја Живана Берисављевића да у форми дебате под окриљем Војвођанског клуба окупи постојеће странке и друге важне субјекте војвођанског аутономаштва. Након окупљања (последње) IV војвођанске конвенције 2012. године је постало јасно да стари Брозови комунисти одавно нису политбиро војвођанског аутономаштва, али да су и они тежњу за „републликом Војводином“ почели да разматрају у оквирима уставног поретка Републике Србије, у форми уставне иницијативе. Наравно, њихова „уставна иницијатива“ остала је мртво слово на папиру пошто је грађани са територије АПВ нису подржавали. Самостални играчи у остварењу претварању АП Војводине у „Републику[20]“ очигледно нису довољно послушни евроатлантским центрима моћи, бар за сада.

Отворни лицеј Гојка Мишковића из Сомбора по свој прилици више не постоји. Пајтићев режим га је користио за привлачење донација ЕУ док је ЕУ имала новаца за пројектно финансирање. Памти га само сервис Bisnode. У регистру АПР-а Отвореног лицеја више нема.

Октроисани „цивилни сектор“ у Војводини на мртвој стражи

Организације које су припадници корпорације формално су октроисани војвођанској јавности договором Владе Р. Србије Александра Вучића, Иштвна Пастора и преговарачког тима Србије са ЕУ. Баш као што је 2015. године пред новинарима окупио сличну евроатлантску корпорацију у Београду да би их октроисао као евроатлантистичку „невладу“ на републичком нивоу[21], 2016. г. је слична евроатлантска корпорација октроисана као „невлада“ на покрајинском нивоу[22]. Једина је разлика у томе што су уместо Вучића лично у Новом Саду присустовале високе службенице Вучићевог режима Ксенија Трајковић и Тања Мишчевић.

Могу октроисани органи евроатлантске „меке моћи“ у Војводини до Судњег дана да објашњавају како су противници Вучића и режима у Београду, али је коначно постало јасно ко су, чији су, чијом подршком обављају своју активност и у којем циљу. Чињеница је да се 9. марта 2016. године коначно сво војвођанско аутономаштво и логистика „меке моћи“ на челу с Александром Поповим и Динком Грухоњићем добровољно подвела Вучићевом режиму. До јучерашњи евроатлантски агенти од утицаја тиме су себе свели у положај корисних идиота[23] бившег Милошевићевог ратног министра информисаања који мења уверења, политику и карактер, а данас врши улогу главног реализатора интереса евроатлантизма који је преко Маје Гојковић објавио намеру да у Србији прогласи „Републику Војводину[24]“.

Управитељи евроатлантског поретка нагло су изменили тактику својих бригада у Војводини да би послужили будућој политици проглашења „Републике Војводине“. Свега десетак истих организација шетале су годинама кроз четири мреже да створе привид како их има много и сада укључују још неколико споредних организација. Окупљање у корпорацију личи на ангажовање последње борбене резерве у трупу. Тај опсежни маневар није могао да прође неопажено. Данас знамо тачан број бригада евроатлантске „меке моћи“ војвођанских аутономаша, њихове положаје, специјалности, састав, линије снабдевања, командни ланац и хијерархију. Кадровска служба им је у великом проблему. Упркос поразу 2013. године, немају никог ко би заменио Ненада Чанка, Александра Попова, Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића на положају команде корпорације евроатлантиста Војводине.

Борбени морал евроатлантске меке моћи у Војводини је био веома опао и то је већ очигледно и у њиховом стожеру. Чанак у недостатку аргумената прича о „човечјим рибицама“, Попов је тврдио да је „Војводина Република празна пушка“, а Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић су све ређе објављивали ауторске текстове на својим блоговима. Имали су разлога да буду несрећни. Управо су продали своју војвођанску доследност Вучићу за финансирање из Београда. Још увек неће да виде очигледно. Корпорација је мртва стража евроатлантске „меке моћи“ која треба да одбрани будућу „Републику Војводину“ од источног ветра. Једини ко ће чувати леђа корпорације биће Вучић са својим СНС-ом. Нису ли главни савезници војвођанских аутономаша постали баш они које су и поред евроатлантског преумљења називали „силеџијама“, „павијанима“ „људима с хијениним осмехом“ „багром“, „шибицарима“ „дојучерашњим слободним радикалима“, „шминканим балканским монструмом“ и поредили их са „SA одредима[25]“?

Viribus Unitis против Јужног тока

САД имају много пречих брига од Војводине. ЕУ се управо обавезала на исплату данка Туркој како је не би затрпавала имигрантима[26]. Ни ISIL им није отворио пут у Шамбалу, па ни од ТАP гасовода неће бити ничег, баш као ни од гасовода NABUCCO. Грчка иницијатива да васкрсне единый могучий Южный Поток[27] изазвала панику евроатлантиста. Ометање Јужног тока у Србији је до сада био и поново је једини стварни разлог евроатлантској подршци војвођанском сепаратизму[28], али моћ, јединство и утицај Запада су данас много слабији него 2008. године и биће још слабији у будућности.

Долази геополитичка цича зима за евроатлантски свет, дуга и хладна. Овог пута ће бити хладнија него икад, пошто сви њихови привредни показатељи незаустављиво опадају. Уочи одсудне битке аутономаша за рокфелеровско стицање пољопривредне земље у „Републици Војводини“[29] под њиховом влашћу све пропада, једино расте њихова Русофобија. Осећају они да војвођанска земља и слобода Србије под притиском нове нужде рађу нове силе.

Неоколонијални ментори знају оно о чему њихови компрадори[30] до сада нису имали појма. Ради се о страху господара евроатлантизма да моћна руска привреда може да потпуно и брзо надомести монополистички привредни систем који је наметнуо њихов поредак, јер без монополистичког положаја капитал ЕУ у Србији није способан да се одржи. Њих од руских привредника у Србији данас раздваја само један превртљиви политичар. Сви трули чиниоци евроатлантске „меке моћи“ у Србији данас служе да њега подупру, па су у тј служби и они из војвођанске корпорације евроатлантиста. Зато су их ујединили да би с Вучићевим режимом од Војводине направили „Републику“ којом ће разорити остатак Србије.

Изнурујућа руска игра са евроатлантским светом се тек развија. Очекују да ће њихов Херман извући кеца из рукава. Так, в ненастные дни, занимались они делом.

УПУТНИЦЕ:

[1] Исто, ft. 3.

[2] Ковачев, Душан – Рокфелеровске бригаде против руско-српских интереса у Војводини, ФСК, 25. 1. 2016. г.

[3] Бета – Формирана Војвођанска иницијатива за ЕУ, Радио 021, 9. 3. 2016. г.

[4] Војвођанска иницијатива за ЕУ, фејсбук страница отворена 9. марта 2016. г.

[5] У Скупштини АПВ одржана конференција „Војвођанска иницијатива за ЕУ – партнерство цивилног и јавног сектора“, Скупштина Војводине, 17. 3. 2016. г.

[6] Ковачев, Душан – Сарадња СНС са политичким режимом у Новом Саду, ФСК, 17. 10. 2015. г.

[7] Пастор. Увести НВО у Скупштину Војводине, РТВ, 17. 3. 2016. г.

[8] Пастор: Увести НВО у скупштину Војводине, РТВ, 17. 3. 2016. г.

[9] Јовановић, Слободан, Сабрана дела, Држава, део IV, Поратна држава, гл. III Италија, стр. 440-459, Радован Самарџић и Живпрад Стојковић, БИГЗ, Београд, 1990. г.

[10] Dutch King Willem-Alexander declares the end of the welfare state, The Independent, 17. 9. 2013; Galne Gunnar – Dutch King Declares End of the Welfare State, Youtube, 20. 9. 2013. Вилхелм Александер је патрон Global Water Partnership, тела које су установиле ОУН, Светска банка и Шведско министарство развоја (!) и од 2006. године је Председник Надзорног одбора за воду и чистоћу ОУН (Advisory Board on Water and Sanitation).

[11] Исто, ft. 3.

[12] Досије Аутнономна покрајина Војводина, Напредни клуб, стр. 262-265, 2014. г.

[13] Питање организације и извора финансирања НДНВ темељно је обрадио Драган Миливојевић. Видети: Досије Аутнономна покрајина Војводина, стр. 270-272, Напредни клуб,  2014. г.

[14] О доприносу ове организације и Љиљане Спасић формулисању и пропаганди аутономашке политике, видети: Досије Аутнономна покрајина Војводина, Напредни клуб, стр. 275-277, 2014. г.

[15] Зелена мрежа Војводине НВО развијана из панчевачке секције хрватског Покрета за мир почетком деведесетих година XX века. Списак грантова ФБР додељених Зеленој мрежи Војводине јавно је доступан на страницама Фонда Браће Рокфелер. Оливера Радовановић се већ годинама глави „јогом смеха“, односно популаризацијом смејања без разлога (Youtube канал Смех Јога Србија), обуком и издавањем сертификата за „смех јога лидере“ у Србији (видео). Наравно, сертификате лидерима изаје новосадско удружење Смех јога Србија чији заступник је Оливера Радовановић, тако да она и те како има разлога да се смеје. Ради се у ствари о вештини гуру јогина др Мадана Катарие из Индије.

О организацији и финансијерима Зелене мреже Војводине видети: Досије Аутнономна покрајина Војводина, Напредни клуб, стр. 281, 2014. г.

[16] Питање организације и извора финансирање ЦРЦД из Зрењанина темељно је обрадио Драган Миливојевић. Видети: Досије Аутнономна покрајина Војводина, стр. 266-269, Напредни клуб,  2014. г.

[17] Соња Бисерко је Председница Хелсиншког одбора, а потпредседница је Сешка Станојловић. Извршни директор је Изабела Кисић. Чланови савета: Латинка Перовић (историчарка и бивша секретарка ЦК СК Србије), Бранимир Стојановић (уметник), Сафета Бишевац (новинарка листа Данас), Фахри Муслију (бивши дописник из Београда ТВ Приштине и низа медија на албанском језику, потом Гласа Америке и BBC), Драга Божиновић (Новине врањске) и Срђан Баришић (социолог). О њиховом деловању, финансирању и организацији видети: Досије Аутнономна покрајина Војводина, стр. 278-281, Напредни клуб,  2014. г.

[18] О развоју каријере кћери председника политичког савета ДС се још 1999. године у јавности расправљало као примеру непотизма у Србији. Видети: Татино дете на државном буџету, Глас јавности, 19. 3. 1999. г.

[19] Досије Аутнономна Покрајина Војводина, стр. 272-275, Напредни клуб,  2014. г.

[20] Исто, ft 3.

[21] Како је Вучић започео помирење с НВО сектором, Политика, 18. 5. 2015. г.

[22] У Скупштини АПВ одржана конференција „Војвођанска иницијатива за ЕУ – партнерство цивилног и јавног сектора“, Скупштина Војводине, 17. 3. 2016. г.

[23] Израз „корисна будала“, односно „корисни идиот“ (useful idiot), ушао је у општу употребу захваљујући Њујорк тајмсу 1948. године, а уведен је да би именовао совјетске симпатизере у западно-европским земљама. Први су га јавно употребили италијански социјалдемократи (idiots utiles) 1946. године у брошури L’Umanita. Нетачно је приписан Лењину. Израз „Корисне будале“ је први забележио Богдан Радица у смислу фразе коју су високи функционери југословенских комуниста користили да означе истинске демократе који су пристали са њима да сарађују ради демократије (Do not be Koristne Budale . Do not be „Useful inocents“), „Yugoslavia’s Tragic Lesson to the World“, објављеном у Readers Digest 1946. године. О употреби и значењу термина „usefull idiot“ на почетку XXI века видети: Mona Charen, Useful idiots: how liberals got it wrong in the Cold War and still blame America first, Harper Collins, 2004; William Safire, Safire’s Political Dictionary, Oxford University Press US, 2008. О „корисном идиоту“ у савременом контексту политичке стварности Србије видети: Кљакић, Љубомир – Криза: корисни идиоти и колапс Србије, Наш печат ДОО и Фонд Слободан Јовановић, Печат, Београд 2011. г.

[24] Исто, ft. 3.

[25] Илустративан пример је чланак Челника НДНВ објављен пре само пет месеци. Видети: Грухоњић, Динко – Вучић и црни ђаво, 2. 10. 2015. г. Аутономија.инфо, 2. 10. 2015. г. Након мање од пола године, Грухоњић је заједно с Александрим Поповим у просторијама НДНВ окупио сав евроатлантски агитпроп Војводине и у присуству Вучићевих емисарки из Београда ставио се у службу политике на чијем челу је „дојучерашњи слободни радикал“ и „шминкани балкански монструми“. Видети: Бета – Формирана Војвођанска иницијатива за ЕУ, Радио 021, 9. 3. 2016. г.

[26] Бета – Споразум на снази. Сви илегални мигранти се враћају у Турску, Н1, 20. 3. 2015. г.

[27] Ко обнавља јужни ток? Политика, 17. 3. 2016. г; Танјуг – Атина подржава обнављање пројекта Јужни ток, РТВ, 28. 3. 2016. г.

[28] Искендеров, Петар – Руски гас и круна Светог стефана; Политика, 19. 9. 2008. г; Ковачев, Душан – Светска гасна игра и Војводина, НСПМ, 24. 10. 2008. г.

[29] Ковачев, Душан – Битка за земљу или „фенси паори“ против ратара Војводине, НСПМ, 13. 2. 2016. г.

[30] Антонић, Слободан – Компадори, НСПМ, 9. 4. 2010. г.

Извор: Фонд Стратешке Културе

Ознаке: аутономаши, Војводина, другосрбијанци, Душан Ковачев, Рокфелер фондација, Русија, сепаратизам, Србија