Све је као што бива у храмовима вере. Молитва. Иконе. Мирис тамјана… Али, ништа није исто.

Монаштво православне Охридске архиепископије богослужи у изгнанству, мимо вековних светиња Српске православне цркве, под чијом је архиепископија канонском јурисдикцијом. Богослуже и опстају на имањима добротвора, у македонским беспућима. У свакодневној стрепњи од нових упада полиције, претреса и привођења, заплене имовине и средстава за рад.

Као у најцрња времена ригидних комунистичких режима, који су газили и људска права и верске слободе, државно-полицијски апарат их хапси и тамничи.

У овом времену, стављају им лисице на руке, трпају их у полицијска возила, док то све бележе камере и слика иде у јавност, како би монаси били што више осрамоћени.

Голгота која траје, без изгледа да ће се у скорије време окончати, започела је када су пре 11 година ови страдалници приступили канонском јединству СПЦ, на које је тада позвао блаженопочивши патријарх Павле. Иступили су из расколничке македонске цркве и вратили се својој врховној цркви.

Први корак направио је владика Јован (Вранишковски), архиепископ охридски, који је у протеклој деценији – седам пута затваран! Он, данас, видно нарушеног здравља, робија у затвору Идризова, без иједног утемељеног доказа о кривици.

– Нема сумње да је на делу савремени прогон српске цркве у Македонији. Архиепископ Јован је политички затвореник – упозоравали су, али узалудно, чак и македонски политичари Стојан Андов и Љупчо Георгиевски.

Ми путујемо према Куманову. На неколико километара испред њега, идући из Старог Нагоричана, насеље Рајкова кућа, преименовано је у Карпош. Питамо људе где је храм епископа полошко-кумановског Јоакима. Људи ћуте: загледају у регистарске ознаке нашег аутомобила. Тек, после поприличног лутања, један нам је показао забачени пут.

Иза високе металне ограде – нигде белега. Ни звона… Ма ништа што би одгонетнуло да је овде седиште епископије која је у саставу СПЦ. Само црвени „југић“, једино возило епископије. У скромном, може се рећи, домаћинству – дочекују нас владика Јоаким и монаси.

– Добро сте дошли – каже епископ.

У једном собичку – параклис. Лево је чајна кухињица. Ходник. Монах износи три пластична троношца да седнемо. На четвртом нам послужује чај.

– Тако је како видите – бира речи владика српски Јоаким.

Тек после дугог ћутања, казао је:

– И несрећа и невоља наша.

Сутрадан смо се упутили у Битољ, а затим према врховима Пелистера. Планина под ињем. Путеви оковани ледом, а већ је ноћ. Тражимо село Ниже Поље, а нигде човека. Тотално беспуће. Овде је Манастир Светог Јована Златоустог. Подигао га на имању родитеља утамничени архиепископ Јован.

Манастир се не види с пута. Пешачимо. Лево, десно, право… Па опет, исто, па опет узбрдо. Нема светла, али нам је месец савезник, и небо, тако близу да пружиш руку и звезду убереш.

Коначно, пред нама манастир. У брду, као какав светионик испод врха Пелистера.

Монахиње су зачуђене посетом. Мислиле су да тражимо преноћиште. Не, до касно у ноћ смо слушали причу монахиње Магдалине о прогону.

– И цркву смо са архиепископом сазидали. Али су нам стигли булдожери и срушили је. Биле смо на јутарњој служби. Полиција је упала у параклис и прекинула молитву. Чудо колико је било полиције. Нисмо имали право ни на један позив телефоном. Никоме, ништа да јавимо. Држали су нас овде и испитивали од седам до три. После су мене привели, са лисицама на рукама. Игуманија је била болесна, у кревету, поштедели су је привођења: али, сила Божија у немоћи се познаје, дала нам је снагу да све издржимо. Молимо се да нам се епископ врати.

Одавде, из манастира – путоказ нас је, наредних дана довео у Старо Лагово код Прилепа. Готово пусто село. Пред нама је трошна стара кућа. Амбијент, на први поглед, као сценографија за какав филм са темом из давнина. Монасима у изгнанству ову кућу је за уточиште монаштва и прибежиште верника даровао добротвор Владимир Гајић.

Монаси прогнани из манастира Трескавац, задужбине краља Милутина, малчице су је обновили, подигли дрвену капију поред којих је једини чувар крупан бели пас, закржљале задње ноге.

– Нама и није важна удобност, важно је да је кров ту. А најважније да долази народ. На Светог Николу било је пуно верника – говори монах Мојсије.

Монах Мојсије (на слици лево)

Ћутимо. А шта човек да каже пред овом сликом, која речи зауставља у грлу.

У повратку смо на новој адреси. Село Маркова Сушица, на 15. километру од Скопља, према … нигде. Манастир?! Је ли овде стварно манастир?

Макадамским путем спуштамо се у долину, али га не налазимо. Враћамо се, па поново у беспуће.

Епископ Стобијски и местобљуситељ струмички, Давид, када је спознао да се никако не сналазимо, послао је по нас монахињу до такозваног главног пута. Пратимо њено возило до пред капију куће, завучене, као станиште какве ретке птице која жели да по сваку цену сачува своје гнездо.

Епископ Давид и игуманија Кирана

Ни овде ништа није исто, а све је унутра као што бива у храмовима вере. Нема ни звона. Ни крста на кући коју су монаштву даровали родитељи једне од монахиња.

Траје стална молитва. Али, и велики рад од кога монаштво живи. Монахиње ткају свилу за владичанске одежде. Сликају иконе. Раде мозаике. Праве сапуне од мирисног биља. Креме од лековитих трава и дивљег кестена. Младе, образоване, без горчине издржавају невоље прогона.

– Ми смо биле у манастиру Јанковац код Преспанског језера – прича игуманија Кирана, архитекта по образовању.

Настајање икона у манастиру Свети Марко

– У том манастиру, у коме је служио и владика Николај, четири и по деценије није било монаштва. Ми смо га обновиле, придигле. И кућу и окућницу, а онда смо отуда протеране, па и овде немамо мира да се изнова кућимо.

И ову монахињу су хапсили. Каже, и тукли.

Епископ Давид, док игуманија говори, подсећа на речи апостола Павла: „Када сам слаб, онда сам силан…“

А на спрату овог манастира посвећеном Светом Марку, у монашкој радионици мирује велико бронзано звоно.

Владика каже:

– Чека боље дане.

 

 

(Вечерње новости)

Oznake: Makedonija, ohridska arhiepiskopija, progon, SPC, Srbi