Pročitaj mi članak
„НАТО-демократије“ су, наиме (и исто тако – нажалост), изабрале пут свих осталих империја у историји човечанства. Будућност ће показати, да ли ће оне наћи снаге да направе један радикални заокрет у смислу „пут у будућност води преко враћања коренима“, те да ипак избегну и крај, начин нестајања свих својих претходница, које су својевремено, исто као данас оне, гласно и самоуверено проглашавале „крај историје“.
Хтео бих прво да поменем емпиријско сазнање, да наиме при објављивањима научних или општих публицистичких прилога, који критички рефлектирају фактичко стање у САД, Немачкој и другим демократијама западног типа, по правилу а. стижу повратне оптужбе, да се при томе ради о „анти-демократском“ ставу и делању, као и б. да се ти прилози прећуткују, игноришу, да се одбија и ревносно спречава њихово објављивање, ширење и коментарисање.
Стога желим да профилактички констатујем и радо ставим на дискусију свој став, да овакви прилози припадају напротив апологетици демократског идеала а да њихово игнорисање само још једном показује да су ароганција и игноранција сестре-близнакиње.
Другим речима, и горње разматрање је исто тако/толико „анти-демократски“ оријентисано, као што је на пр. и један извештај о сексуалној злоупотреби деце од стране римокатоличких клирика „бласфемичан“. При таквим повратним оптужбама, дакле, ради се о само још једној класичној и неприхватљивој замени теза.
Подсетимо се на један историјски моменат, на вероватно одсудно падање на испиту одговорности пред историјом од стране „НАТО-демократија“, на крају 20. века, када је истовремено ударен темељ, трасиран пут, који је прво водио ка експанзионистичким балканским ратовима, потом ка војној интервенцији у Авганистану,[1] ка нападу Запада на Ирак и Либију, и ка „представничком“ рату у Сирији.
Тај пут тешко да обећава нешто добро.
Тренутни врхунац овог развоја, у рано пролеће 2014, представља најновија – и од 2. светског рата несумњиво најопаснија, јер непосредно и масивно претећа за Русију – ескалација у Украјини, где се Запад отворено повезује са извршиоцима несумњивог државног удара, са украјинским милитантним неонацистима („Десни сектор“, „Свобода“, који следе примеру Степана Бандере[2] и отворено пропагирају и практикују расизам, антисемитизам и тероризам), не би ли своју доминацију још даље проширио на Исток.[3]
Није наравно у питању да Украјина има огромне проблеме, дефицит демократије, висок степен корупције и мањак људских права и слобода, потребу политичких, економских и социјалних реформи, да су људи с правом незадовољни и захтевају промене.
Али – дефицит демократије компензовати нацистичком идеологијом и захтевима „Украјина Украјинцима, све Јевреје и Русе побити“? „Шака свесних“, која управо покушава да поведе „гомилу угрожених“ а коју пак „НАТО-демократије“ стилизује као „борце за демократију“ и подржава, припада дакле отвореним и ватреним следбеницима оних, који су градили концентрационе логоре и конструисали гасне коморе, употребљавали митраљезе и бомбе, ножеве и маљеве као „аргументе“, вршили погроме, масовна убиства и геноциде.
Да ли је могуће да НАТО ништа није научио из историје Вајмарске републике, када су немачки конзервативци и католичко-клерикалне партије здушно помагали Хитлеру да демократским путем освоји власт, сматрајући да ће га лако „држати на узди“ а да ће он пак бити бедем и вршак копља против друге велике културолошке традиције Европе, против Истока, Совјетског Савеза (тј. ипак против – Русије?). Или је овај рискантни потез Запада још један додатни доказ да су ароганција и игноранција сестре-близнакиње?
Данашња Русија, међутим, није више бољшевичка творевина, већ једна демократија, васкрсла из совјетског пепела, са свим својим дефицитима и потребом даљег развоја, и побољшања свог политичког, економског и социјалног система. Она је уз то велика атомска сила са империјалном прошлошћу, која кроз историју није само гледала да шири сопствену територију и утицај, већ од времена монголске доминације и потом њеног одбацивања у 16. веку (први руски цар Иван IV Васиљевич Грозни) увек изнова морала да одбија нападе са Запада.
То је почело од крсташа Немачког витешког реда, преко Пољака (који су у Средњем веку једном приликом заузели шта више и Москву), Литванаца, Швеђана, Данаца, Естонаца, Француза под Наполеоном, Британаца и Француза у Кримском рату, па до Немаца и њихових савезника (сваки трећи војник није био Немац) под Адолфом Хитлером. Војна коалиција Сила осовине на Источном фронту се састојала од:
- 3 – 4 000 000 Немаца,
- око 145 000 Хрвата,
- око 500 000 Румуна,
- 250 000 Италијана,
- 800 000 Мађара,
- близу 18 000 Шпанаца (Франкова „Плава дивизија“),
- преко 500 000 Финаца,
- 45 000 Словака,
- два батаљона Украјинаца у саставу Вермахта, „Легија украјинских националиста“ Степана Бандере (која је још пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез, 30. јуна 1941. у западноукрајинском граду Љвову масакрирала преко 7 000 Јевреја и комуниста[4]) и украјинска националистичка организација УПА, која се борила мало против Совјета а мало против Немаца,
- као и око 150 000 СС-добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе (највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца).[5]
Други извори говоре пак о између 4,5 до 4,7 000 000 војника под Хитлеровом командом на Источном фронту, од тога око 600 000 из редова његових савезника.[6]
Погледајмо још како изгледа однос броја жртава при овом последњем великом рату: Немачка је на Источном фронту изгубила око 2,7 000 000 војника у ратним радњама и 1,1 000 000 у совјетском ратном заробљеништву (плус губици њених савезника).[7]
Истраживања о броју жртава Совјетског Савеза су до 2009. констатовала око 37 000 000 жртава.[8] Немачки историјски институт је пак до 2011. установио број од 26,6 000 000, од тога око 11,4 000 000 војника, 8,4 000 000 палих при ратним радњама и око 3 000 000 у немачком ратном заробљеништву. Сходно томе, требало би да је страдало око 15,2 000 000 совјетских цивила.[9]
Украјинска националистичка организација УПА је, иначе, и по завршетку 2. светског рата наставила са терористичким нападима на совјетске државне службенике и пре свега на Јевреје, који су преживели Холокауст.
Она је била при томе подржавана како од британске тајне службе СИС, тако од 1949. године и од америчке ЦИА, која је на пр. до 1953. падобранима убацила 75 наоружаних припадника УПА у Украјину.[10] За подсећање – то је била иста 1949. година, у којој је ЦИА интегрисала немачку тајну службу, данашњу БНД, у своју организацију, две године после сопственог утемељења а четири године пошто је окупациона сила САД устоличила ту немачку службу и опет реактивирала веики број Хитлерових обавештајаца у њој. Нацистичка фаза је била превазиђена, породична свађа окончана и Немачка је поново била враћена на праву страну, у матично окриље Запада.
Како би дакле Русија, са овим историјским искуством, требало да реагује на актуелни продор данашње западне „међународне заједнице истих вредности“ (Американци, Немци, Британци, Французи, Шпанци, Италијани, Пољаци, Литванци, Естонци, Швеђани, Норвежани, Данци, Финци, Холанђани, Белгијанци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати и опет нацистички/расистички оријентисани део Украјинаца) ка њеним границама?
Јер независно од тога, да би та модерна и самододељена ознака требало да сугерише само позитивне вредности – плурализам, превазилажење уско националних интереса и опште важеће „вредности за себе и по себи“ – она је једноставно и шта више диахроно тачна. То су – са свим временски условљеним варијантама тј. предзнацима, па и повременим екстремним девијацијама – заједничке вредности једне те исте културолошке традиције (Запада). Она је наиме изнедрила како покрете хуманизма и ренесансе и демократију западног типа, тако и социјал-дарвинизам, еугенику, нацизам, фашизам и клеро-фашизам, фалангизам, итд.
Добра вест је, да је демократија све те облике идеолошких застрањивања и социјално-државног организовања преживела. Лоша вест је, да се све више поставља питање, у коликој мери именујући појам демократије још увек рефлектира њену суштину? Другим речима, да ли је та суштина (истина, стварност) радикално промењена, без да је дошло до враћања историјски компромитованих, мада пре одговарајућих језичких детерминанти у употребу?
Овом сарадњом „НАТО-демократија“ са савременим украјинским неонацистима се, иначе, не само потврђује последња констатација (укорењеност и западног типа демократије и тоталитарних идеологија у истој културолошкој традицији), већ и класична, само (неморално) прагматична и изузетно проблематична доктрина са потенцијалом опасног бумеранга, која као што је познато гласи:
„Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, па макар тај истовремено био мој смртни непријатељ“. Она је већ дошла до изражаја у време балканских ратова у бившој Југославији на крају 20. века, када је прилив оружја и муџахедина, исламистичких џихадиста са Блиског истока на Балкан био уперен само против српских „бад гуyс“ (а и пре тога, за време совјетске инвазије у Авганистану, када је Запад наоружао и логистички оспособио терористичку Ал Каиду, која ће потом однети хиљаде живота цивила управо на Западу).
Вратимо се горе претпостављеном одсудном падању „НАТО-демократија“ на испиту историје на крају 20. века, које се по ауторском мишљењу састоји у следећем:
Чињеница је да је Совјетски Савез (са Варшавским пактом, комунистичким државним сателитима и пратећим идеолошко-милитантним покретима широм света) представљао врло реалну опасност по идеју демократије, чија основна (једина конкретна, са свим недостацима и слабостима) форма испољавања јесте била она западног типа.
Западни државни конгломерат је тада представљао неопходну и добродошлу противтежу.
Чињеница (за жаљење) је исто тако, да је после распада Источног блока и нестајања биполарног света, Запад пропустио не само огромну, већ вероватно и једину историјску шансу да помогне и понуди читавом свету заједничко остваривања идеала демократије (равноправности, недељивих људских слобода, права и обавеза, итд.).
Јер „НАТО-демократије“ су тада биле једини и енормни – у историји још невиђени – функционални конгломерат економске, политичке, војне, технолошке и идејне (претпостављено важећи хуманистички идеал) моћи на свету, поседовале су сваки замисливи потенцијал и више него довољни морално-етички кредибилитет код већине осталих народа.
Показало се, међутим, (горње питање, које се све више поставља) да је дотични идеал са великим степеном вероватноће само макулатура, само интересно редефинисана стварност, да је његова – по самосхватању конкретних узурпатора „власти над дефиницијама“ – садржина супституисана спољном језичком формом и деградирана на банализовану флоскулу у смислу принципа „циљ оправдава средство“ и у служби борбе за власт над светом.
„НАТО-демократије“ су, наиме (и исто тако – нажалост), изабрале пут свих осталих империја у историји човечанства. Будућност ће показати, да ли ће оне наћи снаге да направе један радикални заокрет у смислу „пут у будућност води преко враћања коренима“, те да ипак избегну и крај, начин нестајања свих својих претходница, које су својевремено, исто као данас оне, гласно и самоуверено проглашавале „крај историје“.[11]
То је, као што је познато, увек био само крај њихове историје.
**********************************************************
[1] Još jednom – time se, naravno, ni u kom slučaju ne postavlja u pitanje suštastvena potreba tj. neophodnost borbe protiv svake vrste terorizma i to svim sredstvima, koja se oslanjaju na jednu humanističko-pravnu, etičku i moralnu osnovu. SAD tj. „NATO-demokratije“ nisu, dakle, smislile neke virtuelne teroriste, ali su ovim svojim neprevidivo napadačkim ratovima definitivno i samo u sopstvenom interesu virtualizovale stvarnost, dovele u pitanje čitavo pozitivno međunarodno pravo, obezvredile ionako fragilnu ulogu UN i dodatno izgubile kredibilitet u svetu.
[2] Stepan Bandera, sin jednog unijatskog grkokatoličkog sveštenika, bio je ukrajinski ultranacionalista, fanatični antisemit i predani, beskompromisni revolucionar. Uporedi: Salomon, Hobe, Tulatz, Nazikollaborateur als neuer Held der Ukraine. Jüdisches Berlin 4/2010.
[3] Aktuelna kriza oko Ukrajine zahteva, svakako, vremensku distancu da bi se mogla temeljno analizirati. Ona međutim već potvrđuje nepromenjeni kontinuitet odnosa na relaciji Zapad-Istok.
[4] Uporedi: Bandera. Immer Angst. In: Der Spiegel. Nr. 44, 1959.
[5] Berthold Seewald, Hitlers Leih-Armeen beim Marsch nach Stalingrad, DIE ZEIT, 04.08.2012.
[6] Uporedi: David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Dalje: Мельтюхов М.И.: Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу, 1939–1941. М.: Вече, 2000.
[7] Christian Hartmann, Unternehmen Barbarossa. Der deutsche Krieg im Osten 1941–1945. C.H. Beck, München 2011, S. 115 f.; dalje: Rüdiger Overmans, Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg. 3. Auflage. Oldenbourg, München, 2004.
[8] Ibid, David M. Glantz, Stumbling Colossus. The Red Army on the Eve of World War. University of Kansas Press, Lawrence, 1998. Dalje: Мельтюхов М.И.: Упущенный шанс Сталина. Советский Союз и борьба за Европу, 1939–1941. М.: Вече, 2000.
[9] Ibid, Christian Hartmann
[10] „Nature and Extent of Disaffection and Anti-Soviet Activity in the Ukraine“ (Bericht des US-Militärattachés der US-Botschaft in Moskau, 17. März 1948), zitiert in: Christopher Simpson: „Blowback“. Collier Books, New York, 1989.
[11] Na pr. Francis Fukuyama, zamenik šefa Planskog štaba u američkom State Department-u je već krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je neposredno predstojeći raspad Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza postao neprevidiv, „kraj ideološke evolucije i početak univerzalnog važenja zapadne liberalne demokratije na čitavom svetu“. Objavljeno u časopisu „National interest“, Washington, 1989. Istorija, međutim, i dalje teče i od tada protekle decenije uvek iznova dokazuju utopijski karakter takvih, koliko euforičnih, toliko i beznadežno pogrešnih predstava stvarnosti.
(Двери)
