На људе који мењају веру на овим просторима никада није гледано благонаклоно. Док у САД свака друга особа у једном тренутку свог живота прихвати другу веру, у региону се тек 1,3 одсто људи одлучи да потражи „новог бога“.

Јасмина Лубура је девојка која је рођена у Кладову. Себе је пронашла у исламу: „Дефинитивно знам за шта живим. Зашто смо створени какви јесмо. Зашто ћемо умрети. Буквално, ислам ми је дао одговоре на буквално сва питања, од крупних ствари до ситница.“

Срђан Гојковић Гиле, певач „Електричног оргазма“, открио је будизам пре пет година: „Осетио сам унутрашњи мир. То је као нека равнотежа коју си успоставио, то је као неко природно стање ума. Јер ум испада из равнотеже и завршаваш у патњи, али ја нисам знао да се то тако дешава док нисам почео да проучавам будистичко учење.“

Махмуд Бушатлија, економиста, рођен је у Сарајеву. Променио је име са 68 година у Станко Црнојевић и вратио се православљу, вери својих предака. На питање ко је он сад, Станко или Махмуд, одговара: „И једно и друго. Искрено, добрим делом из професионалних разлога не могу да напустим оригинално име под којим делујем већ 45 година. Тако ме људи познају. У црквеним круговима ме зову Станко, стари познаници ме зову Махмуд.“

Драган Коцић је рођен у Македонији, а верски није дуго лутао, а прави пут је пронашао у Баптистичкој цркви: „Сви виде да сам се остварио као личност, породично, пословно. Нико више не говори да сам у секти, него говоре како је то добро. Имам прилику да чујем: баш нам се свиђа то ваше богослужење, заједништво, твоја посвећеност породици, послу. Мој живот почиње да говори да је то што сам изабрао добро. Мој живот има добрих плодова.“

Томи Ен Вишић је из Баптистичке цркве прешла у православну. Рођена је у САД, мужа Србина упознала је у Великој Британији, а данас живи у Мељаку: „У почетку сам прихватила православље како би моја породица била уједињена, како бисмо сви били окупљени око исте вере, истог бога. Касније сам схватила колико је православље блиско мом уму и колико је променило мој живот.“

Повратак бога у земље бивше СФРЈ

Међутим, колико год да су сада срећни због свог избора, пут до душевног мира није био лак. Јер, пут до душевног мира никада није без оштрих кривина. Странпутица је много, а до циља је тешко доћи без јасних путоказа. Није тешко залутати, посебно ако је бог непожељан у једном друштву, као што је био у СФРЈ. Није био баш забрањен, али је онај ко је желео, о њему радије шапутао, него говорио гласно. Религија је марксистички описивана као опијум за народ, па чланови партије, иако углавном крштени по рођењу, своју децу нису водили у цркве и џамије. Драган Коцић каже да није било модерно веровати: „Увек смо ишли на то да кажемо да не верујемо у бога. То је звучало као да је паметно, интелектуално, модерно, а кад кажеш да верујеш у бога, то је некако више било приглупо, немодерно.“

Махмуд Бушатлија објашњава да је вера била толико непопуларна у комунистичкој Југославији да је чак и његов деда напустио бога после Другог светског рата: „Негде пред крај рата и мој деда је постао комуниста. И ја никада нисам могао ни да живим у том амбијенту исламском. А поготово ја нисам имао никаквог контакта, нити је било ко у мојој породици настојао да ми то примакне, по томе ценим да то њима није било важно.“

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих, глас за нацију ојачао је и глас вере, па се на овим просторима поново гласно изговарало божје име. И не само то, одлазак у цркву постаје мода, па имами и попови имају пуне руке посла. Богомоље су пуне нових верника, који се, без много размишљања, враћају вери својих предака.

Зорица Кубурић, социолог религије, објашњава да је и у то време и данас, према истраживању које је радила, скоро 20 одсто испитаника као бајаги верник или као бајаги атеиста. Дакле реч је о конформизму. Људи бирају оно што се у друштву тражи, што је пожељно и што је признато као вредност.

Тако је Гиле почетком деведесетих одлучио да се крсти у православној цркви: „Ја у ствари нисам био крштен кад сам био мали, пошто тата није мами дао да ме крсти. Зато сам се ја крстио кад сам имао 33 године. Кад је у ствари кренуо распад Југославије и то су биле године кад сам кренуо озбиљније да размишљам о некој, пре свега, филозофској страни егзистенције.

Православље и хришћанство којем припадам био је први мој покушај да сазнам одговоре на питања која су ме мучила. Ко смо ми, зашто смо овде, зашто се рађамо и умиремо…“

И Јасмина је сама одлучила да се крсти. Њена породица је живела у Кладову. Ни њеног оца, који је био муслиман, религија никада није занимала, па је бога одлучила да потражи у вери мајчиних предака. „Тада сам кренула да идем у цркву, да постим. Било је то чудно и мами и тати, али нису ме дирали. То је био мој лични избор. Тежила сам духовном смирају“, објашњава Јасмина.

Драган је као дете војног лица одрастао у Македонији, па се деведесетих и он обрео у православној цркви: „Године 1991-1992. први пут смо заједно, сви породично, ишли на Ускрс и Божић. Масовно је то кренуло, људи су прихватали ту веру па сам и ја то радио. То је било површно, радиш ствари које сви раде у маси и нема те поруке коју сам ја хтео, да буде одговор на моју тешкоћу или питање шта и како“, прича Драган.

Махмудов предак, Иван Црнојевић, иначе црногорски владар, пре 500 година је у налету Османлијског царства, једног од тројице синова потурчио. Станка, који није био вичан војевању, послао је у Истанбул на факултет, као залог да ће сарађивати са Турцима. И тако је Станко Црнојевић постао Бушатлија. Његов чукун чукун унук Махмуд је наследио име од своје породице, али не и исламске обичаје. „Наше породично наслеђе се састојало у неком чврстом убеђењу да смо ми српска породица, имали смо 500 година исламске историје, али породица која датира из 12. века је вероватно била много важнија. И тај осећај српства је био важнији од тог настојања да се сачува имовина и породица и прелазак дела породице на ислам.

Томи је рођена у Северној Каролини у породици у којој је вера одувек заузимала важно место. Крштена је у Баптистичкој цркви, са 12 година: „Било је дивно. Имали смо леп живот, малу фарму, коње, природу. Да, био је то добар живот. Живели смо у малој заједници у којој је црква заузимала важно место. Отац је био баптиста, није нас терао да верујемо у бога, али је бог био важан део наших живота. Да, размишљали смо о вери и богу“, каже Томи.

Разочарање

Истраживања показују да у САД свака друга особа промени верску заједницу. Чак 48 одсто грађана не живи у религији у којој је рођено. Међутим, на простору Балкана свега 1,3 одсто становника промени веру. Зорица Кубурић објашњава да постоје два разлога због којих људи траже новог бога: „Први су они који су се разочарали и траже другу религију, а друга је група оних који су се испунили па им је постало тесно у својој превеликој потреби да превазиђу традиционално-формалну религиозност и трагају за властитим растом и тиме проналазе нешто што је као идеја отишло даље од онога у чему јесу.“

Срђан Гојковић Гиле каже да није пронашао већину одговора на питања која су га мучила: „Није ме задовољио одговор да ме је бог створио. Нити да идем у рај или пакао. Мени је то било неадекватно.“

Јасмина је доживела непријатност у православној цркви: „Поп је почео да виче на мене. Наљутио се јер сам сама одлучила када да постим. И није хтео да ме исповеди да бих се причестила. Осећала сам се веома лоше. Као да не припадам ту, као да радим нешто лоше, на своју руку, уместо да се осећам лепо и смирено због тога.“

За разлику од Јасмине, Махмуд није био верник, нити је у религији тражио одговоре на филозофска питања о постању. Међутим, десило му се нешто што ће касније имати великог утицаја на његов живот: „То је вероватно био обичај да се преноси та прича с колена на колено и у једном моменту, кад сам стасао, био сам гимназијалац, деда је био при крају живота и желео је да причамо као мушкарци. Рекао ми је: молим те да упамтиш, да је наша крсна слава Свети Никола.“

Драган је покушао да практикује своју веру у православљу. „Одлазио сам на службе, почео сам да учим црквенословенски да бих разумео то што радим. Али није било менторског рада. То ми је фалило, да имаш неког са ким можеш да разговараш о свом црквеном искуству, да ти неко каже шта следеће можеш да урадиш. Сваки контакт се завршавао тако да просто долазиш када је литургија. И ти си ту у маси, будеш ту, одеш и то је било то. Нисам био охрабрен да наставим даље, него сам био утопљен у масу.“

Зорица Кубурић објашњава да се то обично дешава у великим верским заједницама, где има више од 1.000 верника: „Верници нису блиски, зато протестанти инсистирају на заједницама које имају до 100 верника. У тој верској заједници они су у стању да успоставе личне контакте и да нађу пријатеље“, истиче Зорица.

И док је Драгану у животу недостајао баптистички дух самодоказивања, борбе и подршке заједнице, за Томи је живот у протестантској заједници постао напоран. Стицајем околности у Британији се удала за православца, па је у православљу открила нове, за њу до тада непознате, вредности: „У западној верзији хришћанства, у којој сам ја била, све је у самодоказивању, усавршавању. Знате, то је филозофија у којој морате бити најбољи, да најбоље радите, да се доказујете. Протестанти су потпуно и увек у томе да све функционише беспрекорно.“

Зорица Кубурић сматра да је то што је осетила Томи, класичан пример незадовољне особе у једној протестантској заједници: „Заиста је напорно. Није лако бити верник једне мале верске заједнице, због те сталне контроле. Јер некад се људи уморе од тога и имају потребу да се врате тамо где је највећа слобода у томе да будеш такав какав јеси.“

Емотивна криза

После разочарања, а пре одлуке да пређу у нову веру, верници по правилу пролазе кроз тешку емотивну кризу. Јасмини је после озбиљне болести умрла мајка. „Мало сам се повукла у себе и након неког времена почела су да ми се јављају питања: Зашто се то десило, зашто баш моја мама, шта је живот, шта је смрт, где је она сада? Било ми је немогуће да схватим да човек постоји, а сутрадан, кад оде под земљу, више га нема“, прича Јасмина.

Драган је такође запао у душевну кризу: „Почео сам да се питам: Чему све ово? Шта је у ствари поента живота, мог живљења, целог друштва? То је био почетак мог трагањем за смислом, миром. Како је време пролазило, ја сам све више доживљавао свој немир, растрзаност.“

И Гиле каже да је пролазио кроз тежак период. „Имао сам већ 50 година и био фрустриран животом. У смислу немогућности да досегнем неки виши смисао живота. Мислим, имао сам духовну потребу коју нисам успео да пронађем и то је произвело низ фрустрација у том смислу.“

Путоказ

Истраживања која је радила професорка Кубурић показују да је конвертитима који се налазе у животној кризи потребан неки окидач који ће их и коначно натерати да се упусте у ново верско путовање. Неко или нешто постаје јасан путоказ ка новој вери.

„Десило се једне ноћи да сам сањала, као да сам у неком трансу била, тако су ми се јавиле речи да је бог један, неке ствари које у хришћанству никада нисам чула. Некако је то била посебна прича. Знала сам да ми то некако предсказује ислам. Баш некако је било чудно све то. Тог јутра сам устала и рекла сам: од данас сам муслиманка“, каже Јасмина.

„Ишла сам једног дана до града. Чекала сам да се упали зелено светло на семафору, на раскрсници пре скретања ка цркви у Жаркову. Тада нисам ни знала да је тамо црква. И јасно сам чула. Нисам чула никав звук, али сигурна сам да ми се бог тада обратио и рекао ми да одем у ту цркву. И отишла сам касније. У тој цркви сам упознала једног свештеника, оца Оливера. Истог трена сам у њему видела светло Христово. И после тога никада нисам била иста. Више ништа није било исто“, каже Томи Ен Вишић.

Драган је срео друга који је одушевљено причао о богу: „Он је рекао да ја идем тамо, и тако сам отишао на неки разговор са човеком који је проповедник. Нисам ни знао да ме води у цркву. Оно што је занимљиво било, јесте да сам тада први пут чуо да човек не може доћи до савршеног мира сем кроз божјег сина, Исуса Христа“.

Гиле је купио књигу „Уметност неговања хармоније и равнотеже духа“. Пре 30 година ју је ставио на полицу и заборавио. Случајно ју је понео са собом на море: „Нашао сам објашњења за којима сам трагао, а која су ми одједном била веома логична. Лишено било каквог мистицизма, лишено натприродних сила, цело учење је било окренуто према човеку. Није било окренуто према богу. То је и разлика будизма у односу на друге религије.“

Махмуда је на пут православља извео митрополит Амфилохије: „Искрено, са њим се створио један ниво разумевања и уважавања, који је мени омогућио да могу здраво и озбиљно да размишљам о својим коренима.“

Преображај

Верницима није довољно то што су пронашли одговоре. И они и њихова нова верска заједница имају потребу да званично приме и покажу новог члана. Муслимани зато изговарају стихове на арапском језику, а хришћани пролазе кроз чин крштења. Зорица Кубурић објашњава да је верницима сам чин преласка веома значајан: „Он је врло битан јер је то завет. Човек улази у завет са богом. Он се заветује богу на пут којим ће ићи. То је као обраћење. Човек је ишао неким путем, некуда, није знао куда иде, а сада зна. Има циљ живота. Он се обратио и на путу живота у заједници са богом, које по правилима бог даје. И зато је то најважнији тренутак, јер је то као склапање брака. Потписивање уговора.“

„Био је Рамазан и у себи сам рекла: то је то, ја осећам смиреност што нисам осетила никад кад сам постила као хришћанка. Изговорила сам шехадет, то је први стуб ислама где човек прихвата језиком и срцем бога као једног и да је Мухамед наш посланик, човек који је доставио објаву од бога. И то је било тако скромно за мене, али заиста велико“, тако описује Јасмина свој прелазак у ислам.

И Томи се радо сећа чина када је прешла у православље: „Било је весело, радосно. Прешла сам у православље званично када смо крстили синове. Нисам била узбуђена, као први пут када сам крштена са 12 година, али осећала сам велико задовољство због свих нас. Било је фино.“

Драган Коцић описује чин крштења који је код баптиста другачији него у другим верама: „Базен је био напуњен водом. Питали су ме да ли верујем у Христа као спаситеља и Господа. Рекао сам да верујем и онда су ме скроз подронили. Нисам крштен шкорпљењем, прскањем него сам потопљен скроз. Онако како су практиковали први хришћани.“

Зорица Кубурић објашњава да је тај чин крштења код баптиста веома битан: „Све те неопротестантске заједнице имају крштење искључиво одраслих особа, тј. особа које на основу властите вере и воље долазе да се крсте. Потапање у воду значи опраштање свих грехова. Верник устаје чист и има беле хаљине.“

Нови бели лист, нови почетак и опрост свих грехова за оне који веру мењају, а за Станка Црнојевића повратак на стари пут, пут његових предака. И то тачно 500 година након што се његов предак потурчио: „Испоставило се да се мој претходник Станко потурчио у време пуног месеца јер је тада био обичај да се важне ствари раде када је пун месец. Управо тог дана када сам ја крштен, био је пун месец. Било је лепо и дирљиво. Крштен сам на гробу Ивана Црнојевића.“

Нови живот, нова верска заједница

Почетак новог верског живота значи и почетак првих искушења. Одбачена верска заједница неблагонаклоно гледа на грешнике који су је напустили. Често и најближе окружење не прихвата њихов нови пут. Шта је то што зато што је код нас колективни менталитет. Зорица објашњава да је то зато што је заједница код нас примарнија од појединца и зато што је припадање заједници битније од слободе.

Јасмину је због преласка у ислам отац у потпуности одбацио. „Покушала сам да причам са њим много пута, али никада не желео да ме слуша. Већ је себи зацртао неке ствари у глави да је то било то. Много ми је то тешко пало. Тешко је кад будеш сам у неким ситуацијама да никог нема ко верује у тебе.“

Драган је био оптужен да је ушао у секту: „Питање у то време око вере је увек сматрано као секташко. Била је јака пропаганда, где није било разјашњено шта је секта, шта је верска заједница и у исти кош смо стављани са сатанистичким сектама.“

„Искрено говорећи, не видим ко би требало да буде погођен на било који начин мојим гестом. Кад гледате ширу слику, нити муслимани могу да кажу да су изгубили некога кога су имали, нити Срби могу да кажу да су добили некога кога нису имали. Ово је само финале процеса који је, ја сам на крају процеса који се одвијао вековима, не видим разлоге за негативне коментаре. А било их је“, каже Махмуд Бушатлија.

Ни Гиле се не осврће на то што околина коментарише: „Ако ја знам да је то нешто исправно, онда ја идем тим путем, без обзира на то како то другима изгледа.“

А на новом путу ка душевном миру, верницима помаже нова заједница чији су члан постали. Усмерава их, разуме и бодри да истрају. Заједница је у тим тренуцима често важнија и од породице. Зорица Кубурић каже да је конвертитима заједница заправо група подршке: „То су људи који деле исти вредносни систем, исто учење, будући да они који остављају једну верску заједницу, а улазе у другу, губе потпуно подршку. Не само то, они су и одбачени.“

Гиле каже да му прија то што постоје групне медитације: „То је као нека групна подршка. Људи једни другима пружају подршку на неком заједничком путу. Корисно је нарочито за некога ко је почетник јер у групи може да добије савет да не залута у вежбању. Човек мора да има нека упутства где греши, који је исправан начин вежбања. Добро је имати искусније људе који могу да ти кажу: ово се ради овако. Као и кад свираш. Ради се у објашњавању технике како се нешто ради.“

Драгану је заједница помогла да нађе себе. „Тражио сам место где ћу бити активан члан, а не само један од многих. Хтео сам своје практично, плодоносно место. Заједница је важна јер чим се мало удаљаваш од ње, ти као да пропадаш. Почнеш да гледаш лошије и на свет око себе. Када си близу заједнице, ти си поново јак и сигуран у себе“, каже Драган.

Зорица објашњава да су многи људи верници управо због тога што имају социјалну групу на коју могу да се ослоне када су у кризи.

Данас им у томе помажу и друштвене мреже. Јасмина је о исламу учила уз помоћ интернета. Правила из Курана је уз подршку нових пријатеља са Фејсбука полако уводила у свој живот. Престала је да лакира нокте, да одлази на журке, слуша музику и разговара са мушкарцима. За њу је огроман успех то што се на крају и покрила. Али, ипак, најпоноснија је јер је ушла у прави муслимански брак, за којим је жудела. Упознала га је преко интернета. Објашњава, смејући се, како је то изгледало:

„Он је мени први писао. То је био крај 2012. У старту ми је рекао да је он озбиљан муслиман са часним намерама. Ја сам направила профил на ФБ, где сам имала само муслимане за пријатеље, како бих се више едуковала. И наишао је он. Рекао је да не жели да ме завлачи, да су његове намере озбиљне. Видели смо се једном и запросио ме је. После много размишљања пристала сам. По исламском учењу, љубав у браку долази касније. И било је тако.“

Јасмина се удала упркос отпорима свог оца и ништа је није поколебало у намери да буде часна муслиманка. И њу као и остале вернике на новом путу сачекале су нове слепе улице и непрегледне кривине. Ипак, заједничко осећање свих је да коначно знају куда и зашто путују.

А, неки су на тај пут повели и друге: „Иако је мојим родитељима било речено да сам упао у неку секту, они су имали стрпљења да ме саслушају. Када сам почео да читам, причам са њима, убрзо су ме следили. И брат се преобратио, мама, отац, баба. Све је просто кренуло неком линијом где од најмлађег у породици долази вера.“

Социолози верују да је црквама данас лакше него икада пре да задобију нове вернике. Разлог су свеприсутне слободе у 21. веку. Полне, интелектуалне, сексуалне слободе, код неких људи стварају конфузију и потребна су им правила која ће их држати на правом путу. Било да је реч о правилима исхране или облачења, или неким апстрактнијим, важно им је да се осећају сигурно, да знају да не греше. „Јер бити крив, бити грешан, бити лош, недоследан, пред толиким захтевима моралне природе то није лако издржати“, објашњава Зорица.

Нови живот

Гиле каже да се у његовом животу променило много тога откако је почео да медитира и учи о будизму: „Променило се много тога. Доживљај мене самог и света око мене. Суштина будистичког учења је како да се човек сад и овде у овом животу реши непотребне менталне патње коју сам производи својим акцијама. Несвестан да их производи, он трпи последице сопственог погрешног деловања. Учим да вежбам свој ум да не иде у странпутице и ћорсокаке и да не види искривљене ствари, него да их види онаквима какве јесу. И лакше ми је.“

„То је неки осећај који не може да се опише. Значи, кад ти осећаш да се покораваш створитељу, а не створењу, и кад знаш да биће, бог управља, зарад тога нешто остављаш, а нешто прихваташ. То је некако потпуна покорност. Зато што је бог свемогућ. Не недостају ми ни изласци у дискотеке, ни мешање мушкарца и жене, све то је заменило нешто много боље, нешто много јаче у мени што не може да се пореди ни са чим другим. То је моје спокојство које ми ништа друго на свету, ни особа ни ствар, не може надоместити. Сад сам верница и знам зашто живим. Знам све зашто практикујем и зашто сам се одлучила на тај корак“, каже Јасмина.

Драгана је нова вера научила да буде борац: „Ти си стално као неки борац, тражиш решење, не препушташ се депресији без наде. Схваташ да је Христос наша нада. Просто покушаваш, ти се бориш, сама та чињеница да се не предајеш, да се молиш за те промене, ти си у суштини борац и аутоматски ти је боље.“

Махмуд верује да постоје обавезе усађене дубоко у човеку, и да је повратком у православље испунио обавезу према свом пореклу и коренима.

„Имате бога који вуче конце вашег живота. И од њега зависи шта ће се десити у вашем животу. Зато, ако можете да верујете без обзира на све, ако можете да му верујете, да ходате са њим, да имате веру, онда ћете се трансформисати. Бићете слободни. Слободни од свега онога што сте мислили да вам је потребно“, каже Томи Ен Вишић.

Тешко је живети у свету у којем је све дозвољено, у коме ништа није свето и у коме се нема због чега умрети, каже социолог Ентони Гиденс. Вероватно су зато Куран и Библија и данас тако привлачни и прихватљиви за оне који трагају за одговорима.

Извор: РТС; видео: Око магазин

Oznake: Jasmina Lubura, Dragan Kocić, konvertiti, Mahmud Bušatlija, pravoslavlje, promena vere, Srđan Gojković Gile, Tomi En Višić