Прочитај ми чланак
„Ми смо дошли голи и боси у Бањалуку и данас смо бескућници. Све сам изгубио у Бенковцу гдје и данас имам велику кућу, али не могу до ње“, прича Миле Рујак који је пре 19 година морао да бежи пред „Олујом“…
Према подацима удружења која окупљају Србе избегле из Хрватске у протеклом рату, али и званичним подацима у Бањалуци и Београду, око 220.000 грађана српске националности протерано је са својих огњишта у војној акцији „Олуја“ 1995. године. Из те избегличке колоне највише Срба остало је да живи у Бањалуци и Београду, а велики број је отишао и у друге европске земље.
„Ми смо дошли голи и боси у Бањалуку и данас смо бескућници. Све сам изгубио у Бенковцу гдје и данас имам велику кућу, али не могу до ње. Подстанар сам, ја не радим нигдје, ни жена. Ово је тихо умирање. Овдје сам остао јер ми је овај народ некако ближи, нисам хтио ићи у Србију. Али џаба, не могу да остварим ништа. Ни ресорно министарство не ради ништа да нас заштити“, прича Миле Рујак из Бенковца, сећајући се протеривања пре 19 година и километарских избегличких колона које су из тадашње Крајине у Хрватској кренуле пут Србије.
Хрвати Србима траже имовину иако су је заменили
Таква је судбина већине људи који су протерани из Хрватске, а који данас живе или на простору Босне и Херцеговине или Србије. Имовину су заменили претежно са Хрватима који су живели на територији Републике Српске или Србије и потписали уговоре које данас не признају власти Хрватске, али се њихови случајеви не решавају ни у корист избеглих на судовима у БиХ. Ти људи су тако данас углавном препуштени сами себи. Један од њих је и Душан Рађеновић који је са породицом избегао из Глине у раним јутарњим часовима, 5. августа 1995. године, одмах по почетку акције „Олуја“, и остао у Бањалуци. Мењао је кућу са једном хрватском породицом која данас тражи поврат своје имовине. Душан је немоћан:
„Породица ми је била у колони, ту је био ужас, људи су умирали. Када смо дошли до Двора ту су нас напали. Избјегли смо, остали у Бањалуци, замијенили смо имовину, али је то на суду. Обновили смо ту кућу, али стари власник сада тражи кућу назад. Ми смо потписали уговоре о замјени и он је долазио овдје када смо то реновирали и рекао је чак нека ми је Бог на помоћи ако успијем то све да завршим. Ја сам успио и он сада све тражи назад, а ја немам право на своју имовину коју сам оставио у Глини“, прича Душан Рађеновић, видно потресен, каже, неправдом која је задесила не само њега већ и остале људе који су у истој ситуацији.
За Хрватску су Срби грађани другог реда
Слободан Перић, адвокат је који данас живи и ради у Бањалуци. Избегао је из Лике пре 19 година, оставио имовину, коју никада није успео да поврати. За Хрватску су Срби, каже Перић, грађани другог реда, који тамо немају шта да траже: „Што се тиче проблема Срба из Крајине – нема сегмента живота у којем они немају проблема. Дакле остали су без имовине, без статуса…“
Ако се том дода да је сваке године све мање људи на обележавању годишњице протеривања Срба из Хрватске, представници удружења која окупљају протеране, сматрају да се ради о срамотном потезу актуелне власти. Председник Удружења радника избеглих из Хрватске Никола Пузигаћа каже: „Сваке године нас је све мање, јер је политика узела маха, а она ништа није урадила по питању тога. Овој сиротињи је све горе и горе.“
