Прочитај ми чланак
Је ли Хрватска у рату? На први поглед није. Како би била? Рат је завршио 1995. Наравно мисли се на рат у Донбасу који траје више од године дана, а његови одјеци се у Хрватској итекако осјете. Слично је и другдје у Европи, но Хрватска има своје специфичности Кад се види каква атмосфера влада у медијима и у јавности осјећа се прави ратни угођај. Некада више некада мање. Овисно о томе да ли борбе у Донбасу се појачавају или јењавају. За све је крив неки превладавајући хрватски антируски став.
Десница никад није вољела Русе јер с њима смо ратовали у два свјетска рата, док љевица не воли Русе због прекида Тита и Стаљина 1948. Једна од ријетких ствари о чему постоји консензус у Хрватској је русофобија. И дјеца на улици причају о рату и играју се Руса и Украјинаца за вријеме великог одмора. Тај рат је ушао у све поре хрватског друштва.
Постоје и они у хрватском народу који су одлучили оставити своје стандардне животе, узети оружје у руке и отићи у Кијев како би се прикључили борбама против новоруских снага. Ријеч је о отворено неонацистичкој бојни Азов. То је интернационална војна формација која окупља неонацисте из разних држава попут Украјине, Ирске, Италије, скандинавских земаља.
Наводно ту има двадесетак Хрвата иако је стварно број вјеројатно већи. Томе је увелике придонио Гастон Бесон који је добио огроман простор у јавности како би рекламирао одлазак у рат. И то је добио простор у либералним медијима. Зна се да су ти либерални медији су у страном власништву. Они раде за стране интересе. Иначе пљују по свему што је хрватско, а сада искориштавају хрватски национализам јер им то одговара.
Нажалост, припадници хрватски припадници бојне Азов и многи други су слијепи да то виде. За што се боре хрватски ратници у Украјини? Они мисле да се боре за слободу украјинског народа и његова права. Мало сутра. Заправо боре се за његово унесрећење и падање у ропство које им преко НАТО-а спрема амерички империјализам. Украјина је била лијепа земља до поткрај 2013. године и имала је перспективу која се чинила обећавајућом. Једна велика и јака славенска земља. То је била Украјина унаточ западној и источној фракцији. Сад је на путу да постане још једна банана држава на рубу капиталистичког свијета, чак гора од Хрватске. Заправо то је већ и постала. Страшно је да су Украјинци тако лако прокоцкали своје шансе и побјегли у либерални табор. Десетљећа ће им требати да се опораве а изгубит ће милијуне становника. Парадокс је да се проруски побуњеници заправо боре за Украјину више него украјинска војска.
Ствар је у томе да ако се Украјина федерализира с аутономним окрузима и остане неутрална држава између Русије и ЕУ-НАТО-а, имат ће неку перспективу. Но, ако побједе западњаци постат ће слијепо цријево и полако пропадати. Тко су ти хрватски ратници у Украјини? То је скупина друштвено изгубљених особа који нису успјели остварити неки просперитет у тешкој хрватској свакодневици. Да јесу не би одлазили и бјежали ван своје државе. Нитко тко је сретан, задовољан и има своје мјесто под сунцем неће ићи у страни рат. Иако има и оних који остављају посао, жену и дјецу да би ратовали у непознатом. Авантуризам, лудило или нешто треће? Ријеч је о псима рата. Они иду у источну Украјину с најгорим намјерама. Најизравније речено они иду убијати. Нема ништа часнога у убијању грађана Луганска и Доњетска.
То су локални људи који бране своја огњишта од агресије украјинске војске потпомогнуте НАТО снагама у сваком смислу (војном, опскрбном, обавјештајном, логистичком…), и страних добровољаца. Ту је присутан и друштвени талог из цијеле Еуропе под плаштом нацифашизма. Многи су отишли у Украјину стварати „нови Рајх“. У својим земљама су маргиналци али зато знају да су потребни Украјини. Иронија је да би се Хитлер и Мусолини срамили сувремених фашиста због њихове политичке неписмености, начина одијевања, шишања и дјеловања… Хитлер да је жив тешко да би подржавао мулти-култи западњаке већ прије би се дивио Путиновим успјесима стварања јаке државе, нације и војске. Наравно није Путин нацист већ државник који одлучно брани интересе своје земље. Но вратимо се на тему.
Хрватским псима рата је лијепо у Украјини све док не буду рањени или убијени. Бесплатно пију, једу, дрогирају се, сексају жене… И још су плаћени. То је оно што у Хрватској немају. Они својим ангажманом срамоте државу и народ из које су потекли и који тобоже представљају. Скраћено, то су криминалци, профитери и потенцијални ратни злочинци.
Због таквих криминалних група је 90-их година прошлога стољећа компромитирана праведна борба хрватскога народа у ратовима у Хрватској и Босни и Херцеговини. Такви попут ових ликова у Донбасу су правили злочине у Пакрачкој пољани, Груборима, Вариводама, Ахмићима, Ступном долу… Поступци таквих бандита су довели до тога да се дижу оптужнице против политичких и војних структура Хрватске и Херцег-Босне. Сав тај процес је окруњен с двије велике оптужнице за „удружене злочиначке потхвате“.
Можда бојовници у Донбасу ипак не буду тако окрутни. Ако и не буду чинили злодјела сносе моралну одговорност за судјеловање у рату на кривој страни и за освајање туђих територија. Ок, нетко ће рећи да је немогуће спријечити одлазак људи у стране ратове. Итекако је могуће. Међутим, живимо у држави која не само да не спрјечава одлазак властитих држављана у стране ратове већ га и потиче кроз изјаве политичаре и кроз државне/јавне медије. На први поглед невјеројатно је како су либералне елите и странке добродошло прихватиле украјинску ратну ствар попут разних националистичких организација. Ради се о томе како политичарима на власти је главно да се улизују својим господарима из Брисела и Вашингтона. Они ће учинити све да им се умиле. Од увођења санкција Русији, њене демонизације и сотонизације, приказивања одласка у рат као нешто што је пожељно… Исто тако ће ти исти либерали наметати широку палету геј права и грађанског одгоја како би се свидјели Хансу Свободи или Гвиду Вестервелеу.
Ако се зна да се јавно прикупљају драговољци, а држава ништа не жели учинити да то спријечи онда је то изравно помагање рата. То њима одговара јер одласком тих људи се рјешавају друштвених проблема. Нису те људе успјели интегрирати у друштво. Овако ће их макнути са државне сисе (бироа, накнада за социјално угрожене итд.) и направит ће уштеде. Један од планова хрватских политичара који су нас довели у ову грозну ситуацију је да људи масовно одлазе ван државе. Нажалост то се и догађа. Рат у Донбасу још је једна прилика за то. Не би било зачуђујуће да Зоран Милановић и Весна Пусић прекину дипломатске односе с Кремљом, а полиција нападне и девастира руска велепосланства и институције руске националне мањине по Хрватској ако се рат још више захукта. Добро да још не затварају и испитују људе на улици због тога јер имају информације везане за фронт у Донбасу.
Дуго није виђена овако жестока антируска промиџба у медијима свјетским и домаћим. Можда још од 1941. и Хитлеровог похода на СССР. Руси су зликовци, бандити, агресори. Русија је крива за све наше проблеме и невоље. Антируска промиџба излази из сваког маинстреам кутка. Признајем да сам и ја особно био подлегао тој промиџби почетком 2014. године али до љета сам се опаметио. Треба анализирати ствари и ући дубоко у проблем украјинске кризе.
Хвала Богу да постоји интернет и тв канали попут Русија Тодај. У Хрватској нема објективних телевизијских постаја које би објективно говориле о рату у Донбасу. Углавном то је преношење вијести страних агенција.
Ипак заслужују неки новинари бити посебно споменути. На првом мјесту ту је гласовити и контроверзни Велимир Бујанец. Овај Бујанчев цитат све говори сам за себе: „Хрватски драговољци управо су ми се јавили из Украјине, гдје се боре на страни наше украјинске браће против руских окупатора, сепаратиста и четника. Јавио ми се храбри пријатељ Мирослав Машић, тренутачно су у једном кампу, а ускоро одлазе на прву линију у Мариопољ. Боре се за слободу Украјине, у саставу пуковније „Азов“. Што рећи на ово? Смије ли један објективан новинар писати на фејсбуку или правити проратне тв политичке емисије?
За многе емисије Бујанец заслужује похвале јер руши блокаду владајућих, али његов став према Украјини није за никакву похвалу Сви гријеше. Можда и дотични призна своју грешку. Осим њега заслужује бити споменут и ХТВ-ов први новинар извјеститељ за вањску политику Золтан Кабок. Гдје год да је жариште неке свјетске кризе њега шаљу извјештавати. Било да је ријеч о Сирији, Украјини или сусједству: БИХ, Србији, Косову. Најблаже речено његови су извјештаји пристрани и необјективни. Нажалост у питању је чиста пропаганда. Човјек врхунски одрађује агитацију и промиџбу онако како су му надређени прописали. Такав је и Бујанец и многи други. Можемо се само надати да због таквог новинарства нису неки младићи отишли у рат. Треба споменути да је и католичка црква у Хрватској нажалост пристала бити увучена у бестијалну пропаганду око Украјине. Тако се у Хрватској одржавају мисе за Украјину, бдијења и молитве. У проповиједима се хвали Ангела Меркел и Порошенко, а жестоко критизира Путин. Потоњи је за њих безбожник и империјалист, попут Стаљина, који можда и нас нападне ако се Русе на заустави код Мариупоља… То цркви као једној релевантној институцији није требало.
На крају долазимо до сврхе писања овог текста. Ови редци су писани како би се показало да не гледају сви у Хрватској једнако на рат у Украјини. Многи у земљи су реални и виде истину. Овакву службену и неслужбену политику РХ према Украјини треба жестоко и недвосмислено осудити. Цијела та ратна атмосфера у јавности треба бити осуђена.
Једнако тако треба осудити ангажман Хрвата у том рату као и медијско хушкање и необјективност те поступке културно-друштвених институција. Политика РХ према Украјини је погрешна. Она неће ништа добро донијети Хрватској. Нажалост у медијима се приказује да сви у земљи мисле исто. Нас који мислимо да није Кијев у праву већ Доњетск, Луганск и Москва је сваким даном све више. Све више људи невјерује службеној промиџби.
Занимљиво како су се хрватски ратници нашли 2014./15. на истом простору као и кад су први пут послани у крижарски рат против Русије 1941./42. Први пут су уништени у Стаљинграду и широј околици. Данас су релативно близу града Донетска који се некад звао Сталино (Стаљинов град). Видјет ћемо хоће ли се повијест поновити. Повијест нас је научила да најчешће побиједит ће они који бране своју домовину и родна огњишта, а изгубит ће страни конквистадори. Нека ово лудило више престане и врати се мир.
