Прочитај ми чланак
Данас постоје две Нове Русије на планети.
Једна је она настала ратом за ослобођење од претећег ропства и братским уједињењем Доњецке и Луганске Народне Републике у једну конфедеративну целину са овим називом. Она је настала у рату и из огња и на себи носи (уз своје „републичке заставе“ – и руску тробојку) и све победничке стегове руске армије кроз векове, а све то одговарајуће уоквирено црно-наранџастим, герилским „светогеоргијевским лентама“ („ленточкама“)…
Друга Нова Русија је она Велика – Путинова и „путиновска“ – она која у себи самој тражи снагу и унутрашњу величину прохујалих али не и заборављених векова.
Она иде за многе међу нама „преспоро“, дословно корак по корак (прво обеснажење тајкуна, развој индустрије, јачање привреде, обнова војске и наоружања, уношење патриотизма у све нивое руског друштва, тражење одговорности у државној служби, христијанизација и оправослављивање руске елите и апсолутно поштовање према пре-револуционарној традицији и историји Царства, борба са секуларизмом и огољеним „западњаштвом“ најниже врсте, обрачун са унутрашњим непријатељима и страним обавештајцима у лику „невладиних организација“, уједињавање међусобно супротстављених руских патриота свих врста и идеолошких опредељења, силазак власти у народ и међу обичне људе, прва одбијања предлога и уцена међународне заједнице, стварање руске културне политике и јачање православне духовне културе, увођење искусних духовника и исповедника у непосредну близину председника Путина, спасоносни савез државе и Цркве, модернизација свих застарелих технологија, стварање „политички некоректних савеза“ са свим још слободним земљама света, заједничка стратегија са Кином, повратак Крима у састав државе…), али је све што се ту догоди, уради и направи – трајно, отаџбинско и неповратно.
И по први пут се та Нова Русија не хвали онако наивно и самоубилачки пред својом и светском јавношћу тиме ШТА ЗАИСТА РАДИ и КОМЕ СВЕ СТВАРНО ПОМАЖЕ (од „Националног фронта“ у Француској и свих евро-скептичких покрета на Западу, па до братских руских групација, формација и бораца свуда где год је то потребно), јер би је то увело у економске санкције, које Русији данас нимало не одговарају (јер доводе у питање многе тек започете договоре са Кином, Ираном, Бразилом, Индијом… и руше чврсто руско упориште у овим више него деликатним и важним, тек започетим преговорима).
Зато се Владимира Владимировича Путина данас боји и мрзи га – сваки непријатељ руског народа, православља (као животног става и обновитељске „идеологије“ Кремља у функцији „Трећег Рима“) и вечне „руске идеје“.
А, нажалост, ствари стоје много лошије (и готово апсурдно) на другој, оној „нашој“ страни.
На нашу несрећу и радост свих руских мрзитеља, многи међу руским „националистима“ (и у Русији и код нас) председника Путина доживљавају као „недовољно одлучног“ и „преспорог у неопходним реформама“, не схватајући да Путин није Стаљин, нити има на располагању време, околности нити међународно стање ствари, а камоли такву моћ и онако „убрзане“ механизме одлучивања и наређивања.
Заборављају како је председник Путин урадио толико тога, али да и данас има велики број непријатеља на самом врху власти и тек треба да их се ослободи и од сада постојеће (најмање четири различите и тешко помирљиве) Русије направи једну, интегришући све међусобне тензије на начин некадашњих руских царева-самодржаца, али у неупоредиво неповољнијим светским околностима.
Заборављају да ће сваки амерички амбасадор на планети са великим одушевљењем дочекати њихове анти-путиновске демонстрације, задовољно аплаудирајући њиховој „тежњи за слободом“ и „борби са диктатором“. Када су „прогутали“ све оне отворено-нацистичке (чак и СС) симболе кијевског, бандерашког „Десног сектора“, е, па прогутаће они и православне и паганске, крстоносне и носталгичне, „белоармејске“ и „црвеноармејске“ ознаке опозиционих руских активиста, нема проблема.
Све може, само ако је против Владимира Путина.
Знају искусни русофоби да је довољно само мало пореметити започете реформе, искористити погрешно усмерени национализам и вешто ускомешати незадовољне слојеве руског друштва – и ето, очас посла, „наранџасте револуције“ у монархистичким или екстремно-националистичким бојама…
Али, нико неће моћи да спречи овог марта започете судбоносне процесе.
Те две Нове Русије ће се, временом, спојити и интегрисати, то је јасно чак и најамбициознијим и најсамоуверенијим западњачким гео-политичким мислиоцима и аналитичарима.
То треба да буде исто толико (и више) јасно и свима нама.
И ако не можемо да помогнемо, онда макар да не одмажемо овај актуелни процес извршавања чудесне Промисли Божије на руском примеру и у општу корист читавог човечанства.
Толико можемо.
