Чини се да обазрива и на први поглед тајанствена, па можда многима и превише опрезна политика Москве у вези догађаја у Украјини, која инсистира на мирном договору и тражењу консензуса за постизање унапред од ње истакнутог услова за излазак из кризе, а то је федерализација земље и њен ванблоковски статус, почиње да добија свој први опипљивији одговор и на Западу.

Изгледа да су пре свега у Немачкој, а и Француској и неким другим западноевропским земљама прихватили те услове Москве као полазан елеменат за преговоре, а да се у том правцу и Америка више до краја унапред одбијајуће не одређује.

Владимир Путин је понудио међународној заједници и Кијеву неколико значајних уступака у правцу проналажења компромиса, што није наишло на адекватно разумевање пре свега код власти у Кијеву, које су и поред свега наставиле офанзиву војске, тзв. Националне гарде и страних плаћеника на исток земље. Са друге стране чини се из изјава званичника да у Немачкој, Француској и другим европским земљама, а посебно у њиховим јавним мњењима, сазрева свест о неопходности постизања компромиса у Украјини, и где је неки од облика федерализације, вероватно по узору и на Републику Српску уз ванблоковску позицију земље, пожељно решење.

О аутору

Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.

Наравно из сличних искустава, рецимо по питању настанка Републике Српске можемо закључити да се то приближавање почетних позиција великих сила, све до потписивања коначног и међународно признатог договора, може протећи доста времена, и да у том периоду може доћи не само до одсуства смиривања ситуације на терену, него напротив и до њене деескалације. Такође некада и на изглед потпуно усаглашени ставови због новонасталих околности за поједине важне учеснике и чиниоце око сукоба, могу се временом изменити и постати мање прихватљиви.

Да не говоримо о симулираним приближавањима ставова као плашту за остваривање ратних циљева неких од страна у савременим конфликтима. Ипак, чак и да америчка страна која има пресудан утицај на режим у Кијеву и до сада показује најмање спремности од западних сила на проналажење компромиса са Русијом, не покаже у блиској будућности опипљиву спремност за попуштање, напредак, – осетно приближавање позиција Русије са водећим силама ЕУ, представља за Путина реално охрабрење у његовим напорима да се постигне међународни споразум око Украјине за превазлажење кризе, и избегавање ратног сценарија.

По свему судећи референдум у тзв. Доњецкој републици ће бити одржан, а његов исход предвидљив, иако ће у међународним оквирима имати ограничен ефекат и признање, он ће ипак опстати као факат који ће даље утицати на развој и покушај санирања украјинске кризе. Девети мај и међународни дан победе над фашизмом, готово је максимално искоришћен од руске стране и од проруских снага у Украјини.

Стога је уочљиво да је последњих десетак дана, нарочито имајући у виду кризу и злочин у Одеси, на подручју тзв. меке моћи руска страна остварила велике успехе, управо на простору пре свега ЕУ и трећих земаља. Разуларени напади кијевске солдатеске и трупа на азовски град Мариупољ управо 9 маја, и пуцање на голоруке грађане са бројним људским жртвама вратиће се као бумеранг пучистичким властима у Кијеву.

Са друге стране, поставља се врло крупно питање остварења председничких избора у Украјини заказаних за 25 мај. Уколико се они не могу спровести по ни изблиза демократским обрасцима, и изгледа свакако ван простора Доњецке републике, њихов легитимит може бити озбиљно оспорен, у већој или мањој мери, практично свуда сем од стране англоамеричке политике, што би могло да у будућности значајно усмери решавање украјинске кризе у корист Југоистока.

Стога остаје нејасан Путинов изречен став приликом доласка швајцарског председника у вези тих избора, до које мере је то био полтички и маркетиншки маневар, а колико нешто друго. Јер док је год садашњи кијевски режим лишен практичног легитимитета, а председник Јанукович у Русији и уз Југоисток, дотле руска страна и федералисти имају значајне и додатне политичке адуте које могу искористити.

Са друге стране, на тим председничким изборима јасно је да Југоисток практично нема свог кандидата, а ако би га неко тражио после повлачења претученог, али храброг и достојанственог Царјова, између Дубкина и Тигипка, одмах би морао признати да они немају практично никакве шансе у постојећем и недемократском амбијенту заказаних избора. Управо у том правцу можда треба тражити макар део одговора даље Путинове стратегије и зацртаног циља по питању решавања украјинске кризе. Јер, ако би се признали ти председнички избори као легитимни, то не би било ништа друго, него прихватање садашње гарнитуре у Кијеву, са извесним персоналним изменама, као нову, али сада далеко легитимнију власт. То би било разумљиво једино у случају, да руска страна и Југоисток у свему томе, и ако до тога уопште дође, (дакле до неког њиховог макар прећутног признавања легитимности председничких избора од 25 маја и ако се они уопште могу одржати), са друге стране добије сатисфакција у виду постизања договора око неких стратешких тачака, попут договоро о преуређењу земље.

Приметно је да ће Кијев наставити да тежи појачавању офанзиве на исток, да сломи или макар пресудно уздрма Доњецку републику. Заузет је, био  привремено, поламилионски град лука Мариупољ, а заробљен је и министар одбране Доњецке републике, кога су украјинске власти скинуле у гаће и малтретирале те се то презентује медијима, као ваљда доказ да Кијев неће третирати заробљенике, укључујући и цивиле на иоле достојанствен и цивилизован начин. Јацењук је и на крајње коректну понуду Путина о потенцијалном одлагању референдума у Доњецкој републици реаговао агресивно и недипломатски. Да ли то значи да ће пучистички режим наставити своју непопустљиву политику према Југоистоку, и остати неспреман на компромис, јер је то у интересу америчке политике која има пресудан утицај на њега.

 

У сваком случају руска политика одмерености и суптилности, спремности и за преговарање и уступке, али и на чврстину кад то преостаје, улази у танак процеп следећих седмица када се улази у финиш око одржавња заказаних председничких избора у Украјини. Референдум од 11 маја, уколико се успешно реализује, ће свакако ојачати преговарачку позицију Југоистока, јер евентуално отцепљење Доњецке републике, се може у од стране Москве прижељкиваном свеукрајинском и међународно призантом компромису преточити у опстанак целовите Украјине (наравно без Крима који је део Русије), али федерализоване и ванблоковске. Томе у прилог стоји и одлука проруских организација у Харковској области да се свакако одржи референдум и у њој, али са питањем грађанима о федерализацији земље и то у неком термину након 11 маја.

Са друге стране у тзв. Доњецкој републици (административне области Доњецк и Луганск) које се потпуно налазе у рукама наоружаних побуњеника и где су формирани органи нове власти, истрајава се на референдуму од 11 маја у правцу независности. Олег Царјов вероватно најпопуларнији тренутно политичар на Југоистоку, се такође већ јавно определио за формирање независне Новорусије која ће тежити неком облику заједничке државе са Русијом и Белорусијом као крајњег циља, а све напред процесе посматра као деонице на том путу. Далеко од тога да у званичној, па и оној полузваничној Русији неко може или чак жели да изађе са неким од сличних циљева, мада су коначни правац, па чак и тактичке варијанте председника Путина по питању решења украјинске кризе, велика енигма и непознаница како на западу, тако и у самој Русији и Украјини. Вероватно је за сада да он тежи смиривању ситуације, прихватање од стране запада и Кијевских власти неког облика федерализације земље или макар изузетно снажне аутономије за Југоисток, те статусно војно ванблоковску позицију Украјине.

Уколико међутим дође до краха преговора и до коначног одбијања Кијева да прихвати било какав компромис, те настави још силовитије, безкрупулозније и масивније војне операције ка Југоистоку уз повећавање људских, пре свега цивилних жртава, у лепези карата Русије, уз сву спремност на договоре и уступке у тражењу консензуса са Западом, може остати озбиљна само једна карта – а то је неки од облика војне интервенције Русије, укључујући као најмекши облик миротворну акцију раздвајања зараћених страна на истоку Украјине, са мандатом Заједнице независних држава чији је и Кијев још увек члан.

Да ли ће у неком од облика руска војна интервенција и применити, зависи од много фактора, а између осталог и онога што је Москва одредила као минимум својих интереса које треба остварити у украјинској кризи, након што је у њу увучена, оствареним сценариом уз помоћ неких западних сила прво јесење-зимским немирима, а потом и фебруарским пучем у Кијеву.

Са друге стране чини се да много више зависи управо од спремности западних сила укључујући Америку да се оствари компромис у правцу решавања украјинске кризе. Чини се да силе тзв. Старе Европе показују ту спремност, па се навјећа одговорност своди пре свега на даље држање Вашингтона и политичке гарнитуре под његовим пресудним утицајем у виду садашње власти у Кијеву.

(СРБИН.ИНФО)                 

Ознаке: анализа, Драган Петровић, ЕУ, Новорусија, Русија, САД, Украјина