Ако је Борислав Пекић, ни крив ни дужан, чекао четрнаест година да му се подигне споменик на „његовом“ Врачару, да ли је онда Коста Чавошки у праву када предлаже да се споменик Зорану Ђинђићу подигне за педесет година, када се отворе архиви светских и домаћих обавештајних служби?

Гунгула која се створила око подизања и откривања споменика Борисаву Пекићу натерала ме да се присећам времена када је овај, можда, највећи српски писац умро. Ту је, показаће се, неизбежан Зоран Ђинђић. А и о подизању Ђинђићевог споменика у Београду се, ових дана, опет расправља.

Али, пођимо од почетка. Борисав Пекић умро је 1992. године, непуне две године после првих вишестраначких избора у Србији на којима је Пекићу, намерно или не, припремљена његова политичка ликвидација. И то из редова „његове“ Демократске странке у чијем је оснивању, пре свега, својим моралним и интелектуалном ауторитетом учествовао.

Сетићете се, наиме, да је кандидован за републичког посланика у радничкој Раковици где се, је л’ да, Пекићево „Златно руно“ у свакој кући читало као Оче наш. Чуј, Пекић у Раковици!? Чудо га нису кандидовали у Батајници, пошто се тамо, у Шешељевој авлији, Пекићево „Време чуда“ чита као Библија. Елем, у Раковици ће Пекић бити потучен до ногу од Шешеља. Шта више, понижен.

Дакле, не могу се отети утиску да је Пекић „миниран“ и планирано избламиран. Зар није било природно да Пекић буде кандидат за посланика на „његовом“ Врачару? Али, неком из редова Демократске странке је много сметала громада од Пекића. Ту типујем, пре свега, на Ђинђића. Он ће 3. фебруара 1990. године постати први председник Извршног одбора тек основане Демократске странке. Затим ће, не само Пекића, већ све угледне осниваче Демократске странке ћушкати у запећак или их, напросто, терати из Странке. Тако ће, коначно, 25. јануара 1994. године, извршити страначки пуч и свргнути Драгољуба Мићуновића, и, коначно, постати председник Демократске странке. То је била друга година од смрти Борисава Пекића. Али, Ђинђић има преча посла него ли да размишља о споменику за Пекића. И није имао времена да размишља о споменику за Пекића све до 12. марта 2003. године када је, као премијер Србије, убијен испред зграде Владе у Немањиној 11.

Скупљајући грађу за роман о Милану Ковачевићу, мом професору филозофије из Девете београдске гимназије, сећања су ме вратила у ђачке дане. Професор Ковачевић је, пре свега, био изванредан педагог, на неки начин, и харизматичан за нас из Девете београдске. Нешто као екранизовани професор Вујић. Због нашег Профе из Девете београдске је на студије филозофије отишло нас десетак; Младен Козомара, Слободан Жуњић, Милан Лалић, Милан Младеновић… Међу њима и Ђинђић.

Био је пет година млађи од мене, тако да га не памтим из гимназијских дана, али он је за мене, итекако, знао. Био сам бољи ђак од њега и у Деветој београдској, али у Капетан Мишином здању. Али, мој отац је био краљев пилот, а његов мајор КОС-а и то је трајно обележило наше биографије… И судбине.

Наравно да сам 1968. године био у срцу студентске побуне. Ђинђићева генерација тако нешто није имала и због тога су много – патила. Нешто су покушали и они 1974. године, па је Ђинђић са групом студената осуђен на годину дана затвора „због скупа на којем је режим критикован са позиција радикалне левице“. Ђинђић ту казну није одлежао већ је, некако, брисао за Немачку!? А, како сте и мислили да „официрско дете“ заврши у затвору! Тим пре, што му отац ради за КОС.

Бајдвеј, не зна се тачно да ли је и, ако јесте, како то Ђинђић дипломирао у Капетан Мишином здању? Како је завршио филозофске студије, а што је, буквално, немогуће! Само се дипломски рад спрема од пола године до годину дана.

Дакле, за студије филозофије потребне су, бар, четири и по године! Верујте краће не може! Верујте штреберу који вам ово пише.

Него зна се да су чувени професори „праксисовци“ Михајло Марковић и Љуба Тадић који су из рата изашли као мајори ОЗНЕ, бог зна како, стискали свог тврдоглавог колегу Вељка Кораћа да пропусти Ђинђића. Јер, овај дрски јуноша се, сигурно, без ваљаног покрића трсио и замерио професору Кораћу маторој прзници од кога су бруцоши у „Сократовом дворишту“ дрхтали. Добро, рецимо, и да је Кораћ поклекао пред колегама Марковићем и Тадићем, и да је Ђинђић, је л’ да, дипломирао! Али, уместо да се покрије ушима, Ђики се јавно хвалио да је факултет завршио за три године!? То је понављао и касније, у интервјуима, премијер Србије. Ни тада, када је био власти и моћан као ретко ко у Србији, није могао да се сети да треба подићи споменик Борисаву Пекићу…

Елем, бекством за Немачку, 1974. године, почињу „затамњене“ године Ђинђићеве биографије…

Сећам се, да сам свашта о Ђикијевом „немачком периоду“ слушао. И сам је причао да је имао радњу за куповину покварених и половних машина за прање веша које би, потом, препродавао. Трговао је и краденом, ‘шанираном’ робом, виндјакнама, фармеркама и осталим крпицама. Чак и када је постао премијер Србије имао је један бутик у центру Београда где се, за „пробрано друштво“ продавала шанирана роба из Немачке. Чак је и Коста Чавошки то знао па је јавно Ђинђића „прозивао“ за скупо одела која сваког дана мења. Сва су, по правилу, била „шанирана“. Хвалио се да га је у Франкфурту једна матора грофица издржавала. Она ће, изгледа, и бити Ђинђићева веза за – Јиргена Хабермаса… И, показаће се да је Ђинђић био само чувар франкфуртског стана Јиргена Хабермаса, док је овај био гостујући професор на Универзитету у Констанци крај Боденског језера…

Стигавши у Немачку, Ђинђић се у Франкфурту повезао са ултралевичарима са Универзитета. То му није било тешко јер је имао београдски педигре „радикалног левичара“. То је могла да му буде некаква „пропусница“ којом је могао да се приближи групи Бадер-Мајнхоф. Он се, касније, и јавно хвалио да је био са ‘бадермајнховцима’ мада се „тврдо језгро“ Бадер – Мајнхофа држало строге, дубоке илегале. Е, сад, Ђинђић се, такође, хвалио да му је приступ, са овом немачко терористичком организацијом, обезбедио Јошка Фишер који је, шатро, у то време таксиста из Франкфурта!

Касније, ће тај Јошка Фишер направити муњевиту политичку каријеру! Постаће, чак, вођа немачких Зелених тако што ће извршити пуч у Странци зелених, баш, као што ће то, касније, урадити Ђинђић у српској Демократској странци. И Фишер ће, као Ђинђић, уклонити старо руководство које је Странку зелених и основало! Јошка Фишер ће, на тај начин, на „тацни“, испоручити лидерку немачких зелених Петру Кели немачкој БНД. Неће проћи дуго а Петру Кели ће, наводно, убити њен љубоморни муж а онда и себе. У ту причу у Немачкој, нико неће веровати..

Показаће се, наиме, да је Јошка Фишер био „кртица“ БНД у странци немачки зелених! Ту стижемо и до тугаљивог питања; да ли је Јошка Фишер уплео и млађаног Ђинђића у те своје послове? Или је Ђинђић још из Београда добио неке контраобавештајне задатке!? Јер, Бадер-Мајнхоф је, итекако, интересовао и југословенску Службу државне безбедности…

Када је немачка БНД озбиљно заратила са „бадермајнховцима“ они су се раштркали по целој Европи. Једна група Бадер-Мајнхофа је, инкогнито, боравила у Југославији и крили се у једном загребачком хотелу. Требало је да са њима направим интервју за НИН, али ме је спречила полиција која ме је, очигледно, пратила. Можда би ме и ухапсили да им нисам могао легитимацију НИН-а. А НИН је тада, у Југославији, био бог и батина упркос тврдом комунистичком режиму Јосипа Броза Тита. Још те ноћи ‘бадермајхофци’ из „Еспланаде“ су ухапшени и размењени за усташке убице Владимира Роловића, југословенског амбасадора у Стокхолму. Све се то, некако, дешава, баш, у време када Зоран Ђинђић спрема докторат код Хабермаса!? Да ли је он из Немачке могао да откуца ‘бадермајнховце’ који су се, у дубокој илегали, крили у загребачкој хотелу?

Да ли Ђики ради, истовремено, и за БНД и за СДБ? Најзад, Ђинђић се у нашој Служби води под именом „Жирес“. Ово конспиративно име није случајно изабрано. Жирес је био пргаво и ђаволски брзо омалено десно крило фудбалске репрезентације Француске.

Али, идемо даље. Као што је Ђинђић, брзометно, дипломирао у Капетан Мишином здању, муњевито докторира и код Хабермаса! Мада је његов „тата“, Драгољуб Мићуновић, тврдио у редакцији НИН-а да је Ђинђић само једном видео Хабермаса!? И то када је из Франкфурта дошао у Констанцу, и, када је, као лопов по ноћи, ушао кроз прозор у радну собу Јиргена Хабермаса извињавајући се да није могао, никако, другачије да стигне до њега!?

Драгољубу Мићуновићу, можда, не треба, без резерве, поверовати, јер је био бесан што га је Ђинђић избацио из председничке фотеље Демократске странке. Али, и Ђинђић је, често, јавно причао о том упаду код Хабермаса, кроз прозор. Испашће је, у сваком случају, да је Хабермас, очигледно, избегавао насртљивца из Београда који није бирао средства да се дочепа доктората! Било како било, већ, 1979. године, Ђики је, са двадесет и седам година, доктор филозофије у Немачкој!? Не у Србији.

Рецимо да је Ђинђић био вансеријски вундеркинд. Али, како то да тај млађани доктор филозофски наука није примљен ни на један немачки универзитет!? Све и без препорука Јиргена Хабермаса!? И шта тај „хабермасовац“ ради, наредних десет година у Немачкој? Како то да се у Југославију враћа, тек, 1989. године? И то се враћа, непосредно, после трагичне смрти нашег гимназијског професора Милана Ковачевића који је, у међувремену, докторирао и добио професорско место на новосадском Универзитету?!

Овде је неопходно рећи да је мало фалило да се Милан Ковачевић истера из Девете београдске гимназије због објављеног филозофског есеја о Титу и Стефану Немањи. Упоредио је та два зликовца по којима је српска историја почињала од њих. Касније ће профа Ковачевић докторирати на разлици између Марксовог и Сартровог схватања морала, али за њега неће бити професорског места у Капетан Мишиног здању јер је био „исувише Србин за једног модерног филозофа“!? Имао је још једну „ману“. Био је родом из Косовске Митровице и то није било, баш, згодно родно место за београдску „филозофску заједницу“. Притом, није имао длаке на језику.

Професора Милана Ковачевића је убила струја из бојлера 1988. године док је био на летовању у Црној Гори. СДБ воли да „ради“ са бојлерима. То је један од њених „рукописа“.

Наравно, нећу и не могу да тврдим, да је југословенска Служба државне безбедности убила мог Профу струјом из бојлера да би се, у Новом Саду, ослободило професорско место за Ђинђића, али све се, некако, чудно уклапа…

Наравно, новосадска професура Ђинђића, једва, да интересовала. Он, одмах, са групом српских интелектуалаца обнавља рад Демократске странке и у њој ће, убрзо, водити главну реч… Бављење филозофијом, то га више неће интересовати, нити ће, из његових јавних наступа, моћи да се примети да је Ђики икад студирао филозофију! Свеједно да ли говори на телевизији или у кафани, у Београду или у некој селендри. У његовом говору није било ни трага од Хабермаса, од његових немачких ‘филозофских’ година…“

И, погледајмо, с ким се то Ђинђић окружује одстранивши из Демократске странке, прво, Борисава Пекића, а онда и све остале „маторце“?

Док осваја власт Ђики се, буквално, дружи са криминалцима, па и са вишеструким убицама. Он не избија из озлоглашене Шилерове у Земуну и из сурчинском штаба Чумета и Крмивоја. Притом, на српским славама виђа се и одржава везу са Јовицом Станишићем, шефом СДБ, али и поузданим човеком ЦИА. Узгред, он и даље у Немачкој важи за „поузданог немачког човека на Балкану“, упркос томе, што се он крајње прљавим, мафијашким везама и методама, пење ка власти.

Али, авај, Ђинђић нема ону неопходну новобеоградску уличну, тачније „уличарску интелигенцију“. У његовом менталитету „официрског детета“, улични мафијаши су само дрипци за једнократну употребу што ће бити трагично за – Ђинђићеву судбину. Мада Ђинђића нису склонили из живота „земунци“ и „сурчинци“. Уклонили су га Енглези, то јест, Американци, пошто су га, претходно, Немци „пустили низ воду“.

Најзад, погледајмо ко су носачи Ђинђићевог мртвачког сандука? Сви ти „контраверзни“ типови су онда мислили (а и сада мисле) да је Хабермас био лево крило минхенског „Бајерна“. Зато Коста Чавошки, с правом, каже да, са подизањем Ђинђићевог споменика, треба сачекати, бар, педесет година. Тада се, наиме, отварају архиви светских, а и домаћих обавештајних служби. То је, пре Чавошког, за НИН рекао и Душан Михајловић, министар полиције у време атентата на Ђинђића. А, видећете, брзо ће нам проћи педесет година.

Уосталом, није ли и Борисав Пекић, који је умро 1992. године, чекао на споменик четрнаест година?

Извор: magazin-tabloid – Драган Јовановић

Oznake: Borislav Pekić, DB, Dragan Jovanović, DS, Zoran Đinđić, Kosta Čavoški, spomenik