Pročitaj mi članak
Да би се са пута на који је ступила преко својих власника и изасланика из ВМРО-а коначно склонила, Софија мора да почне да размишља православно и балкански. На будућем Балкану који не може настати на развалинама рата него на јединству делитеља јединственог – византијског – наслеђа, Бугарска као први чувар источних врата и држава најближа Цариграду може да игра пресудну улогу. Да ли ће ролу коју јој је Бог наменио умети да одигра, показаће време. Уколико се буде поводила за јефтиним паролама партија и покрета које се уместо на Балкан ослањају на туђу помоћ, историја ће још једном бити немилосрдна према њој и њеном народу.
Последњих година, тачније са уласком ВМРО-а у бугарско Собрање, приметна је појачана активност ове државе на пољу успостављања чврстих веза како са албанским структурама у самој Бугарској, тако и са самом Републиком Албанијом. Главну реч у овом послу имају Красимир Богданов, председник парламентарне групе бугарско-албанског пријатељства у Собрању и Борис Вангелов, председник националне Агенције за Бугаре у расејању.
Први контакти који су финансијски и логистички подржавани од стране Републике Бугарске остварени су још 2013. године, да би ове године, након неколико састанака и низа споразума бугарска национална мањина добила већа права у Албанији, што је за последицу имало и стварање Друштва бугарско-албанског пријатељства које је, уколко се сагледају циљеви истог усмерено како против српске државе, тако и против Македоније у којој и Албанија и Бугарска виде могућност међусобног ширења и коначног спајања преко евентуалне заједничке границе (која наравно још увек није прецизно утврђена).
Оваква политика ВМРО-а који је кроз читаву историју Бугарске говорио оно што официјалне владе у Софији најчешће нису ни могле ни смеле, представља наставак исте оне политике која се спроводи од 1912. када је Бугарска, опет из сопствених интереса подржала стварање независне Албаније, односно из 1932. године када су две државе (које ће се наћи у заједничком табору и током Другог светског рата), потписале свечани Протокол којим једна другој признају националне мањине и дефинишу потребу заједничког рада на „остваривању права Албанаца и Бугара“ у Грчкој и Југославији што је у пракси значило посезање за оним деловима двеју суседних им држава који им „етнички не припадају“. Тада баш као и данас, питање права албанске и бугарске националне мањине у Србији, барем што се тиче Тиране и Софије, могло се решити на само један начин – растакањем српског етничког и политичког простора.
Колико су јаке везе са Тираном значајне за Бугарску најбоље је сам посведочио Красимир Богданов који је, пошто је изабран за првог човека парламентарне групе пријатељства са Албанијом, истакао да је Албанија једина балканска држава која „никада није посезала за бугарским етничким простором“, што уколико се правилно сагледају захтеви „Призренске лиге“ из 1878. и упореде са границама бугарске Егзархије у крајњем ни не одговара чињеници. Богданов је, како је пренео званични интернет портал ВМРО-а, у пар наврата истицао и то да Бугарска од албанског комунистичког вође Енвера Хоџе који је „развио и ујединио нацију“ има шта да учи, те да су Бугари и Албанци, кроз бугарска царства, вековима били део једног културног, верског и политичког простора што, како напомиње Богданов, представља најбољу полазну тачку за будућа пријатељства.
Први крупнији корак на „путу пријатељства“ учињен је већ крајњем септембра месеца 2013. године у Струги и Скопљу када је група албанских историчара из Македоније уз помоћ Бугарског Културног Клуба за који многи са правом држе да представља испоставу ВМРО у БЈР Македонији, организовали обележавање стогодишњице бугарско-албанске дебарско-охридске побуне против, како је речено „српских окупатора“ у Вардарској Македонији.
Истог месеца, само две године касније, Богданов је водио и званични састанак бугарских парламентараца заљубљеника у Албанију и албанског посланика у Софији Курете. Том приликом уговорена је посета бугарских парламентараца и функционера Албанији, а упућен је и званични позив албанским парламентарцима за посету Софији и Собрању.
Реализујући договорено, два месеца касније, тачније од 14. до 16. октобра ове године, представници ВМРО-а на челу са Борисом Вангеловим, првим човеком националне Агенције за Бугаре у расејању посетили су Албанију и учествовали у промоцији књиге Јордана Колева „Мајка Бугарска и њена деца у свету“ чије је објављивање Вангеловљева Агенција материјално помогла и подржала. На представљању ове књиге у Тирани, као специјални гости појавили су се професор са тиранског Универзитета Лукан Тасе, као и амбасадор Бугарске у Црној Гори Младен Червењаков. Како је том приликом било речи, сарадња бугарског и албанског народа од изузетног је значаја за њихов опстанак и развој, а поред Бугарске, Македоније, Албаније, Косова (чију су „независност“ и Тирана и Софија признале), у акцију се морају укључити и Албанци и Бугари из Србије и Црне Горе.
Почетком децембра велика бугарска делегација посетила је Корчу у Албанији и том приликом склопила уговор о стварању и деловању Друштва албанско-бугарског пријатељства чиме су пређашњи договори доживели своју пуну афирмацију. На челу Друштва је Димитар Пандовски чији је отац био сарадник фашистичке Албаније у Другом светском рату. Заменик председника је Ервис Таљари, док је за секретара именован Јани Никола. Тих дана у Корчи су боравили, у име Бугарске и посланик ВМРО Јулијан Ангелов и незаобилазни Красимир Богданов. Ни овај догађај није остао без званичне подршке, па су тако специјални гости били Димитар Арнаудов, посланик Бугарске у Албанији, односно Борис Вангелов који је и овом приликом представљао националну Агенцију за Бугаре ван матице. „Посебно драг гост“, како је речено, била је Маринела Петреска из Битоља, председница Друштва македонско-бугарског пријатељаства.
Посебну захвалност бугарски гости упутили су албанској влади и председништву који су испунили дата обећања у погледу бугарске мањине, а оцењено је и да је Албанија у погледу очувања мањинских права достигла „стандарде Европске Уније“. Албански домаћини су се, како извештавају бугарски посленици, захвалили гостима и најавили даљи рад на учвршћивању пријатељства два народа и две државе.
За почетак 2016. године најављена је и узвратна посета Софији и Бугарској.
Јачањем међусобних веза, да се послужимо анализом др Душана Пророковића, Албанци и Бугари дали су нарочити импулс балканским вертикалним интеграцијама које, како истиче аутор једне од најозбиљнијих студија српске геополитике, иду директно против вертикалних интеграција чији су главни носиоци Срби и Грци.
Уколико Софија и Тирана реализују зацртане планове и уколико Црна Гора настави да се креће стазом коју је трасирао Мило Ђукановић, у скорије време можемо очекивати потпуно заокруживање Србије и њено коначно одвајање од Грче која јој и даље, упркос неколико непромишљених потеза (од којих је пажње посебно вредно држање Атине приликом гласања о примњу „Републике Косово“ у УНЕСКО) остаје једини природни савезник на Балкану. Како то у случају Србије и Балкана обично бива, главну улогу ће и овај пут одиграти Бугарска на истоку и Хрватска на западу (уз могућност укључивања Мађарске), док ће Албанија, Црна Гора и Македонија (ако од ње нешто буде и остало), морати да се задовоље оним што им Софија и Загреб оставе.
Но, да напори ВМРО-а не буду без проблема, побринула се, у овом моменту пре свих Турска која је обарањем руског авиона коначно скинула маску и званично се сврстала у ред америчких, односно помагача Исламске државе коју ВМРО, заједно са Турском, сматра највећим бугарским непријатељем. За Каракачанова, Англеова, „евродепутата“ Џамбаског и друге чланове ВМРО-а Истанбул остаје спољни непријатељ број један, док је то, уз непризнату македонску националну мањину у Пирину, на унутрашњем плану Исламска држава, односно Софији нелојални Муслимани и имигранти који су у пар наврата имали и јавне протесте са циљем увођења Шеријата.
Док проблем који ВМРО има са Турском (чији ће премијер 15. децембра посетити Софију) може Бугарску да доведе у сукоб са НАТО и Америком (од којих на путу остварења великодржавних аспирација ВМРО највише и очекује), проблем који Бугари имају са Македонцима, како онима у БЈРМ, тако и са онима који живе на територији саме Бугарске, упркос свим политичким промашајима Скопља, Македонце још једном може сасвим лако приближити Србији. Мађарске и бугарске аспирације у правцу Добруџе, односно Трансилваније, то исто могу учинити и са Румунијом.
Потешкоће намерама ВМРО-а праве и албанске аспирације у правцу Македоније и Црне Горе, те отуда, осим потребе за заједничким деловањем, Софија и Тирана (односно њихови гласноговорници), нису успели да испослују било шта друго. Питање разграничења за сада се не поставља, баш као што о томе не разговарају ни представници Албаније и Црне Горе која је пре само стотину година своју границу настојала да помери у правцу Скадра, Пећи и Призрена[1].
На крају, свакако не треба потцењивати ни чињеницу да ће у таквој расподели снага Москва за своје партнере нужно изабрати Београд и Атину, као ни српско-грчке војне вештине и људске врлине које су у последња два светска рата показале своју супериорност у односу на оне који би и по трећи пут, удовољавајући својој таштини и незнању желели да униште Балканско полуострво.
Да би се са пута на који је ступила преко својих власника и изасланика из ВМРО-а коначно склонила, Софија мора да почне да размишља православно и балкански. На будућем Балкану који не може настати на развалинама рата него на јединству делитеља јединственог – византијског – наслеђа, Бугарска као први чувар источних врата и држава најближа Цариграду може да игра пресудну улогу. Да ли ће ролу коју јој је Бог наменио умети да одигра, показаће време. Уколико се буде поводила за јефтиним паролама партија и покрета које се уместо на Балкан ослањају на туђу помоћ, историја ће још једном бити немилосрдна према њој и њеном народу.
А то никоме неће донети добро.
[1] Софија ће можда и имати капацитет да се договори са Турском (што и није нешто што у својој историји није чинила), али ће сукобе својих савезника морати да препусти другима. У крајњем, са пуним се правом може рећи да Бугарска данас представља најбољег немуслиманског савезника Турске на Балкану. Истанбул то зна и Давутоглуова посета Софији ће то и потврдити.
(Нови српски социјализам)
