(Н. Бабић)

Спољна политика Русије на Блиском Истоку након Сирије и Ирана уз два адута: поверење већег дела исламског света и руски Јевреји у Израелу.

Пре 42 године, тачније 18. јула 1972., египатски председник Анвар Ел Садат је позвао 20.000 војних саветника из Совјетског Савеза да напусте Египат и одлучио се за нимало популарно савезништво са Сједињеним Државама чиме је, по свему судећи, учинио историјску грешку. Савез са Вашингтоном, који је прослављен у Кејмп Дејвиду у друштву Израела, од већине Египћана је сматран као историјска издаја и Садата су управо због тога 6. октобра 1981. током војне параде у Каиру убили властити војници. Тек се данас виде последице тог прилично неприродног савезништва.

Позивајући Садата да промени политику, тадашња премијерка Израела, Голда Мејр, у свом говору у Кнесету је изјавила: „Апелујем на председника Египта, као вођу великог народа са древном цивилизацијом и који има будућност пред собом, да доноси одлуке са осећајем одговорности који ће да победи у његовом срцу. Јесмо ли се данас састали овде како би се одлучили за нови пут и никада више не идемо оним који води у смрт, уништење и фрустрације, без наде у мир?“

Иако је тада Вашингтону све изгледало идилично, а 1978. године су Садату и израелском премијеру Бегину додељене и Нобелове награде за мир (за шта је, наравно, сву славу покупио Стејт Департмент оп.а.) погледамо ли само пар година уназад, можемо да закључимо да су револуције у арапском свету у врло кратком временском периоду буквално помеле западну хегемонију на Блиском Истоку.

Након дипломатске подршке Муслиманском братству у Египту до последњег тренутка, политичком поразу у Сирији и шизофреној политици у Ираку, напросто се намеће закључак да Сједињене Државе више немају снаге да задрже утицај у том делу света. Све ове грешке, заједно са порастом унутрашње производње енергената у Северној Америци, природно умањују стратешки интерес Вашингтона на Блиском Истоку. Ту је наравно и све моћнија Кина, која је пажњу америчке спољне политике и Пентагона преусмерила у азијско-пацифичку регију.

Иако су на Западу након пада Совјетског Савеза многи говорили о „крају историје“ и „Новом америчком веку“ (редукованој верзији „хиљадугодишњег царства“), за само две деценије се геополитичка слика света потпуно променила и приметан је залазак једне суперсиле, као и незаустављиви раст нове или васкрсење старе (зависно како ћемо дефинисати Руску Федерацију). Пружајући подршку Сирији, Русија у новембру 2013. у Источни Медитеран шаље своја два најмоћнија брода, ракетну крстарицу Варјаг и нуклеарну крстарицу Петар Велики, иначе познати као „убице носача авиона“. Недељу дана касније Сједињене Државе из Персијског залива повлаче носач авиона УСС Нимиц, а из Медитерана разарач USS Graveley. 

 

Након ове нимало безначајне епизоде ​​следи дипломатска офанзива Москве у формату 2 +2, током које министар спољних послова Сергеј Лавров и министар одбране Сергеј Шојгу посећују Каиро којем нуде најновије оружје и сајбер-технологију. Недуго потом медији јављају како је договорен посао у вредности две милијарде УСД и да је до потписивања споразума дошло након што је Обама демонстрирао силу и египатској војсци ускратио договорену војну помоћ. На америчке претње су Египћани поручили „како тај новац слободно задрже за себе“. 

„Данас се Русија се враћа у бројне регије изгубљене током ’90-их. То су афрички континент и Блиски исток. Чак и пре него што је избило такозвано Арапско пролеће, Русија није скривала своје интересе у тим регионима и започели смо јачање војно-техничке, економске и трговинске сарадње са тим земљама „, 11. 12 у интервјуу за РИА Новости је изјавио Михаил Маргелов, председник Руског комитета за спољну политику и додао „како се Москва првенствено фокусирала на Сирију, Египат, Јордан и раније Либију“.

Русија, дакле, по други пут долази на Блиски Исток и након непопустљивог става Москве током сиријске кризе, арапски свет почиње да схвата како равнотежа снага овог пута иде у прилог Москви, док је утицај Сједињених Држава све слабији. Египатски дневни лист Ал-Ватан описује Русију као „велику војну силу која има изузетно квалитетно оружје“ и хвале на рачун Москве су сасвим разумљиве. Већина Египћана од стране Вашингтона осећала се изданима и то стога што су Сједињене Државе на милост и немилост исламистима из Муслиманског братства препустили свог дугогодишњег верног савезника Хоснија Мубарака, а с њим и египатски народ.

Саудијска Арабија и Катар Америци не праштају, за њих „кукавичко“, повлачење из сиријске кризе, а Турска као чланица НАТО савеза је посебно иритирана што се сада мора да суочава са стотинама терориста које је обучавала и слала у Сирију и с којима сада не зна шта да чини .

Посебно је важан став америчке деснице, која у свом часопису The American Interest у опширној анализи признаје победничку стратегију Валдимира Путина у Сирији и руски повратак на Блиски Исток. „Владимир Путин је од Москве направио нови центар геополитичке моћи која је посебно видљива у широј регији. Данас и први човек Египта, генерал Абдел Фаттах ал-Сиси, али и лидер саудијске обавештајне службе, израелски премијер, па чак и прозападна опозиција сиријска требају или ходочасте Москву и тамо желе решити барем део регионалних проблема „, средином децембра 2013. за The American Interest пише Мајкл Вејс.

Да су америчка десница и њен портпарол Мајкл Вејс у праву види се и из посете израелског премијера Бењамина Нетанијахуа, који би раније за било какав проблем једноставно назвао Васхингтон, а уочи преговора о иранском нуклеарном програму краја новембра је боравио у Москви и о томе расправљао са Владимиром Путином. Уочи одласка Бењамина Нетанијахуа у Москву израелски министар спољних послова Авигдор Либерман је изјавио „како Тел Авив, због напетих односа са Вашингтоном, у глобалној политичкој арени хитно треба нове савезнике и да је веза између Израела и њиховог главног стратешког партнера, Сједињених Држава, ослабила“ .

Израелски медији су након сусрета писали „како у Москви није дошло усаглашавања ставова по питању Ирана“ и стога је тешко говорити о некаквом савезништву, али остаје чињеница да је Москва за Израел постала незаобилазни фактор у решавању регионалних проблема. С друге стране то потврђује и катарска Ал Џазира која нешто раније пише „како је Русија успела попунити политички вакум који су својим одустајањем од Блиског Истока створиле Сједињене Државе“.

Можда ће се неки запитати „због чега је Блиски Исток толико важан Москви“? Наравно да је први разлог тај што би Вашингтон блискоисточну регију могао да користи као „одскочну даску“ за јачање свог утицаја у Централној Азији. Потом имамо и арапске шеике који помоћу петро-долара с Арапског полуострва извозе радикалне исламисте у некада мирна подручја без исламског радикализма, као што су Киргистан и Узбекистан, а све како би посејали семе саудијског вахабитског фундаментализма. Став Москве је да „било што да се догоди на Блиском Истоку мора остати на локалном нивоу“.

Сада на Блиском Истоку сведочимо и трци у наоружању, за сада још увек конвенционалном, иако није искључено ни оно нуклеарно. Саудијци већ дуже време воде медијску кампању ширења панике о „иранској нуклеарној претњи“ (коју нико није видео, па ни експерти Међународне агенције за атомску енергију оп.а.) и прете „како ће у случају пропасти преговора са Техераном они нуклеарно оружје тражити од Пакистана „(тзв. исламску нуклеарну бомбу). Не заборавимо како Саудијска Арабија годинама плаћа тајни нуклеарни програм Пакистана, а поседује и кинеске балистичке пројектиле компатибилне са пакистанским нуклеарним бојевим главама. Постоје две верзије те приче, о једној смо писали и на овом порталу, док Дејли Тајмс пре неколико дана цитира бројне дипломате и војне аналитичаре који тврде „како је исламска нуклеарна бомба мит којем нема места у 21. веку и да Пакистан неће да дозволи да било која друга исламска земља поседује нуклеарно оружје, а поготово Саудијска Арабија „.

Потом имамо „Осовину отпора“, термин који се користи када се говори о Сирији, Ирану, Хезболаху, али и некада Хамасу, све док Кхалед Мешал није заиграо на карту савезништва са бившим катарским емиром и напустио Дамаск. Лидери ове групе са пуним правом верују како једино они имају храбрости да се одупре Израелу, а убрзо би им се могао придружити и Ирак. С одласком и последњег америчког војника из Ирака, Иран је појачао наоружавање шиитских милиција у Ираку које ништа друго и не чекају него да се придруже отпору.

Ирански нуклеарни програм и повезаност Техерана с Багдадом, Дамаском и Бејрутом (можда и Појасом Газе) један је од главних разлога због којега Саудијска Арабија уз помоћ још сунитских монархија у Персијском заливу покушава да дестабилизује западни део Ирака и пресећи директну комуникацију Ирана са Сиријом и Либаном. Тврдња да је ово шиитско-сунитски сукоб и да Иран жели да шири своје учење у исламском свету је бесмислица коју не би требало ни коментарисати, али се толико пута понавља да је довољно рећи како међу муслиманима данас има једва 15% шиита и да Иран све своје ресурсе (материјалне и људске) потроши на такву лудост, не би успео „обратити“ једва неколико промила сунитских верника. За Техеран би то било равно самоубиству, али је зато одличан изговор за распламсавање секташких сукоба.

Русија је данас једина земља која има директног утицаја на одлуке Техерана око њиховог нуклеарног програма, а ако се ситуација отме контроли и Иран направи нуклеарно оружје, онда се више ништа не може предвидети. Стога се Москва одлучила на другачији приступ од америчког, што се показало успешним.

„Русија Вашингтону признаје заслуге у припреми споразума са Ираном и Москва је дала снажну подршку америчкој иницијативи, као и свему ономе што су чинили други посредници из групе 5 +1. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров се трудио да увери своје колеге у Женеви да прихвате чак и привремени споразум са Ираном, а тај је договор омогућио инспекторима ИАЕА-е да посете иранска нуклеарна постројења, што је кудикамо боље од политике притиска и санкција. Руска подршка америчкој иницијативи је на крају довела до практичне сарадње између двеју земаља и Москва и Вашингтон су се потом договорили о датуму још једне важне међународне конференције, оне о Сирији „, изјавио је Јевгениј Схестаков, члан руског Савета за спољну и одбрамбену политику.

У Блиском Истоку, с тако младом популацијом, World Energy Outlook 2013. превиђа вртоглав раст потрошње и наводи како ће 2020. блискоисточна регија бити други потрошач гаса на свету, а 2030. трећи потрошач нафте. Иако је реч о уносном тржишту, постоји и неколико потенцијалних опасности. На пример, Египат сада жели најновије руско оружје, али постоји реална опасност да један део корумпираних египатских официра који су годинама трговали са једнако корумпираним америчким произвођачима оружја све ради из користи и врло лако може променити мишљење. За сада није познато какво расположење влада у официрском окружењу у Каиру, али је јасно да такво наслеђе може да оптеретиискрени дијалог са Москвом. Зна се да је добар део америчке помоћи од 1,3 милијарди долара завршавао директно у џеповима египатских генерала и због тога су се Мубарак и његова свита тако чврсто држали америчког савезништва.

Данас је Египат земља која мења своју политику и могла би да преуземе кормило у арапском свету, а све зависи о војсци и генералу Абделу Фатте Ал-Сиси, који би чак могао да постане и председник најмногољудније арапске земље на свету. Вашингтон једино што може да уради је наћи средства и понудити још издашнију војну помоћ од оне коју је обуставио, али тренутно је такав сценарио готово немогућ.

Руска Федерација и Израел

Совјетском Савезу су арапске земље биле пријатељске и Израел је слиједом тога био непријатељ Москве. Срећом, у Кремљу се више не користи такав начин размишљања.

Разлог томе није само промена начина размишљања, него и Алиах, планирано досељење Јевреја из свих крајева света у Израел. Између 1990 и 2004. је око 1.400.000 Јевреја из Русије и бивших совјетских република трајно одселило у Израел. Руски језик у свакодневном говору се у Израелу налази на трећем месту и то након хебрејског и арапског. Руски Вјесник пише „како то у неку руку компликује руску улогу на Блиском Истоку“, али исто тако треба рећи како Јевреји из бивших совјетских република, а највећим делом из Руске Федерације, још увек имају чврсте везе са бившом домовином и непрестано путују на релацији Израел – Русија и назад.

Компаније које су у Израелу основали бивши руски држављани су врло важан извор високе технологије за руску индустрију. И у овом случају треба нагласити како Москва сигурно има јасан став о том питању и незамисливо је да у Русији заживи нешто слично Америчко-јеврејском комисији у Сједињеним Државама које Конгресу и Белој кући често зна „препоручити“ какву одлуку треба да донесу.

Кина и Индија подупиру руску политику на Блиском Истоку

Пре одуке Вашингтона и још неких америчких савезника да крену у свргавање режима на Блиском Истоку и северу Африке у тој су региону углавном пословале компаније које нису долазиле са Запада. У Ираку су пре свргавања Садама Хусеина пословале бројне индијске компаније које су градиле железнице, путеве, мостове, нафтна постројења, итд. Западна инвазија на Ирак и касније Либију је осујетила пословање индијских, али и кинеских компанија и гиганти као нпр, индијски ОНГЦ једноставно су напустили нафтне пројекте, а на њихово место су дошле америчке и британске компаније, у Либији италијански ЕНИ, које су са марионетским владама које су поставили чине што желе. Руски продор у регију би изнова отворио простор могућност Кини и Индији да учествују на конкурсима за концесије око великих послова и на то, како пише експерт за руско-индијске односе Rakesh Krishnan Simha, већ рачунају у Њу Делхију и Пекингу.

Нешто другачији „Нови Блиски Исток“

Познат је план Вашингтона о прекрајању мапе на Блиском Истоку и тврдње како су то „ионако колонијалне границе које не представљају право стање на терену и да Сиријци и многи дуги народи ионако никада нису постали нација у правом смислу речи“ . План Америчко-израелског пројекта „Нови Блиски Исток“  којега је у јуну 2006. службено обзнанила тадашња државна секретарка у Бушовој администрацији, Кондолиза Рајс, очигледно је пропао, као што нису остварени ни крајњи циљеви стратегије, а то је прекрајање мапе Блиског Истока у складу са геостратешким циљевима Сједињених Држава и Израела. (Пројекат „Нови Блиски Исток“ и „балканизација“ Ирака)

 

Дан након 23. 10. 1983., када је на периферији Бејрута одјекнула експлозија и убила 243 америчка војника, тадашњи амерички председник Роналд Реган је загрмио „како се САД никада, али никада неће повући из Либана“, но то се ипак догодило и данас је у Либану можда најчвршћи (нимало прозападни) савез између Хезболаха и хришћана генерала Мишела Аоунија. Ирак и Либија су живи доказ да Вашингтон није извукао никакву поуку и да у исламском свету многи уопште не желе њихову „помоћ“. С друге стране имамо Русију за коју Арапи знају да их не намерава преварити и отети им ресурсе и земљу као Запад. Пријатељски односи Русије са земљама „Осовине отпора“ и велики број бивших руских држављана који живе у Израелу су капитал од којега могу имати користи и Арапи и Израелци.

Владимир Путин је у региону повукао потезе који нам дају за право да морамо рачунати на нови Блиски Исток у којем се опет на велика врата враћа и Египат. Уколико је руски председник, наравно, уз помоћ свог министра спољних послова Сергеја Лаврова, за Блиски исток пронашао решење као што су то учинили у сиријском случају или у преговорима око иранског нуклеарног програма, што значи да договореним морају бити задовољни и Арапи и Израелци (које је као нуклеарну силу немогуће заобићи и ником није у интересу рат са јеврејском државом), руски би председник, више од било кога другог, заувек променио лице Блиског Истока. У овом случају сигурно набоље, јер је политика Вашингтона, који је 1972. увјерио Анвара Ел Садата-да протера совјетске војне инструкторе и све што је касније уследило, однела на стотине хиљада живота и унесрећила све народе, па чак и јеврејски који се рађа и умире са страхом од напада на свим својим границама.

Потези Кремља говоре како је Русија спремна да преузему ту одговорност и због Русије саме, али и свих народа, без обзира којој конфесији или нацији припадали. 

(Адванце)

Oznake: analiza, bliski istok, Vladimir Putin, Izreal, Rusija, Sirija