Ердоган, Давутоглу и свита у Анкари коначно одустају од свог мегаломанског империјалистичког сна.

Чини се да је сарадња са САД имала пресудан утицај на Турску да сад брзо мора да промени стратегију, кажу стручњаци. После обарања руског авиона Су-24 од стране турског ратног ваздухопловства, крајем прошлог месеца многи су почели да истичу повезаност Анкаре са неким исламистичким терористичким групама, сматра стручњак за међународне односе Бехлул Озкан у свом чланку за часопис Politico.

Подршка опозиционим снагама у Сирији једно је од „тешких питања” и познато је да Турска подржава неке „побуњеничке групе” и њихове савезнике. Међутим, однедавно Турска све више трпи критике због своје повезаности са радикалним исламистима. Конкретно, амерички потпредседник Џозеф Бајден најавио је да Турска помаже „онима који се боре против сиријског председника Башара Ал Асада”, укључујући и милитанте Ал Нусра Фронта и друге екстремисте. Упркос тим изјавама, Бехлул Озкан наглашава да су „радикали у Сирији редовно примали војну помоћ из Саудијске Арабије и Катара преко Турске, а све уз знање CIA”. „Тренутно се Турска не слаже са три непријатеља такозване Исламске државе: Курдима, Арапима шиитима и Асадовом владом. Међутим, сви они сада имају исте регионалне непријатеље”, каже Озкан.

Странка правде и развоја (АКП), која је на власти у Турској, тврди да би свргавање Ал Асада олакшало борбу против Исламске државе. Међутим, план Анкаре нема подршку било које регионалне или глобалне силе укључене у сукоб, укључујући Русију и САД, чији је главни циљ је да униште Исламску државу, а не Асада, тврди турски стручњак. Дакле, „Анкара ће морати да се сложи с том стратегијом, али ће платити високу цену”. Као резултат тога видимо да турске власти тренутно траже начин како да се „реше” такозване Исламске државе.

СУКОБ СА САУДИЈСКОМ АРАБИЈОМ

Осим тога, он подсећа да Турска није имала подршку Саудијске Арабије, која је отворено подржавала свргавање Мухамеда Мурсија и Муслиманског братства у Египту, а познато је да су владе повезане са Муслиманским братством у целом арапском свету биле сан турског председника Ердогана и премијера Давутоглуа.

„У Египту је Саудијска Арабија отворено подржавала пуч против Мурсија, делом из жеље да се супротстави утицају Муслиманског братства, које је такође присутно у Саудијској Арабији. Иако је Муслиманско братство било важан део Асадових противника у 2011. години, уследио је грађански рат, који је на чело довео групе радикалних салафиста. Широм Блиског истока странке повезане са Муслиманским братством, које су пре четири године биле спремне да уђу у савез са турским АКП, сада су на коленима. Оне су место уступиле радикалним салафистичким групама под утицајем саудијске вехабијске идеологије и покушавају да ојачају на недемократски начин, чистим насиљем. У конкуренцији за престиж међу већинским сунитским земљама Блиског истока, Турска је изгубила битку на терену од Саудијске Арабије и њене вехабијске идеологије, а најрадикалнији њен заговорник је ИДИЛ”, наставља турски стручњак и тврди да је Анкара тога свесна и да ће се ипак морати решити Исламске државе и других салафистичких група у Сирији.

Недоследност турске политике се не очитује само у односу према Исламској држави него и према Русији. Москва је, пак, брзо реаговала на рушење свог бомбардера Су-24 од стране турских борбених авиона Ф-16 и 28. новембра је председник Владимир Путин потписао декрет који садржи дуг попис економских санкција против Турске са циљем гаранција безбедности руским грађанима, закључује Озкан.

Изгледа да је Анкара схватила да Муслиманско братство више није никаква политичка снага, посебно пошто је добровољно предала власт у Тунису и војним ударом свргнута у Египту, а потом је у многим земљама Перзијског залива, затим у Египту, Русији и Сирији проглашено за терористичку организацију. Саудијци и вехабијска идеологија, са насилним салафистима и такфиристима, једноставно су прегазили Муслиманско братство и све најјаче екстремистичке групе у Сирији и Ираку не желе да имају ништа са политички исламом каквог је замишљала Турска. Логично је да се Анкара запита има ли их смисла више подржавати.

Кад турски стручњак Бехлул Озкан каже да ће АКП и Ердоган платити високу цену оног тренутка када то буду морали отворено да признају и одрекну се Исламске државе, на шта је мислио? Наиме, реч је о томе да одустајањем од подршке исламистичким терористичким групама АКП и Ердоган морају да одустану од свог пројекта „стратешке дубине”, смерница нове турске спољне политике, које је пре неколико година представио тада министар иностраних послова Турске Ахмет Давутоглу (Strategic Depth), а где се управо кључни део односио на постављање влада на челу са Муслиманским братством у земљама Блиског истока, Северне Африке и свим оним које су некад биле део Османског царства.

ВИЗИЈА О ВЛАДАВИНИ МУСЛИМАНСКОГ БРАТСТВА

За многе је визија „нове турске спољне политике” преко Муслиманског братства и политичког ислама те врсте империјалистички сан Реџепа Таипа Ердогана и Ахмета Давутоглуа. Посебно оштар је у коментару био Јаков Кедми (на слици испод), бивши високи функционер израелских тајних служби који је за руске медије изјавио да „планове за ширење турског ислама широм света Ердоган описао у књизи која у свему подсећа на Хитлеров Mein Kampf.

На питање новинара Дмитрија Стешина зашто се Ердоган понаша агресивно, Кедми је одговорио:

„Он увек проводи политику агресивно и провокативно. Тако је било са Израелом када је ситуацију довео до ивице сукоба. Он је чак јавно обећао да ће послати своју морнарицу да буде пратња бродовима која иду у појас Газе. Израел је тад мирно одговорио: ‘Молим, само изволите, ако вам није жао ваше флоте’. Друго, његове оштре речи само прикривају његову беспомоћност и немогућност да нешто учини. Психолозима је такав модел понашања добро познат. Агресијом се прикривају слабост и страх. Испада да је јак само на речима. Но – најважнија ствар – то нису речи Ердогана, него његова идеологија која се своди на чињеницу да је историјска мисија Турске да успостави светску цивилизацију на темељима турског ислама. Он проводи ту политику одмах по доласку на власт. Обратите пажњу на његов покушај да кокетира са Арапима. Он је објаснио да Арапи у Османском царству нису били колонизовани. Циљ Турске је био да ослободи Арапе од утицаја европске цивилизације. Покушао је да се прикаже као бранилац традиционалних арапских вредности од Европе.

Освајање западног света – Европе, Русије и САД он види као своју историјску мисију. Својевремено то није пошло за руком ни Османском царству иако су покушали и дошли до Беча. Тако смо добили јавне испаде неуравнотеженог шефа државе, која се води агресивном идеологијом. То је већ забележено у историји човечанства. Било је сличних примера и да високо развијене земље добију диктаторе и агресивне идеологије. Шта је учинио у свету са својом земљом? Турска се данас у другом облику, али не и у суштини, опет понавља. Темељ његовог утицаја у арапском исламском свету су странке Муслиманског братства. Ердоган је данас њихов главни покровитељ и наредбодавац. Дакле, он је подржао револуцију у Египту и председника Мурсија са Муслиманским братством. Подржао је револуцију у Тунису. У Сирији је подржао Туркмене, који су у тој организацији. У Сирији је покушао да свргне Асада, који је најефикаснији противник Муслиманског братства.”

Дмитриј Стешин: Сматра се да је један од разлога за такву политику Ердогана врло тешка политичка ситуација у Турској. И он покушава да одврати људе.

Јаков Кедми: „Турска је мултиетничка и мултиконфесионална земља. Највећи проблем у Турској су Курди. Интегритет Турске и њена стабилност зависе од њеног понашања према курдској мањини. Један од његових циљева је био и сузбијање Курда. Наиме, ПКК је рођена у Сирији. Он се боји да ће се курдска компонента окренути против њега, као што је било у недавним изборима у Турској. Дакле, погоршао је ситуацију са Курдима, и под изговором борбе против Исламске државе, почео да бомбардује Курде у Сирији. Хтео је да створи претњу као може да потисне Курде у Турској. Део његових поступака усмерен је и за унутарње прилике. Немојте заборавити да је Ердоганова идеологија фундаменталистички ислам, који за циљ има дс промени свет. У Европи на то не обраћају пажњу иако је све детаљно описано у књизи Стратешка дубина, којом је Турска најавила своје планове, као што је некад било у Mein Kampf-у”.

ЈЕДИНИ ЧАСТАН ИЗЛАЗ ЗА ЕРДОГАНА

Узмемо ли у обзир да је реч о израелском обавештајцу руског порекла, Кедми и није могао рећи ништа друго, али треба признати да није далеко од истине. Али ситуација се заиста променила и Анкара више нема подршку Запада у мери како је очекивала. Даље, Саудијска Арабија и Египат овде играју своју игру, свака земља засебну, али не желе да чују за Муслиманско братство. Ердоган са своје стране сад види могући спас у обнављању веза са Израелом, али је то немогуће све док Хамас у појасу Газе воде људи који су чланови Муслиманског братства, и опет се појављује исти проблем. Терористи група ИДИЛ, Ал Нусра Фронт, Ахрар Ал Шам, Јаиш Ал Фатех и других у Сирији такође не желе да кују никакве приче о политичком исламу турског типа и желе државу која ће по свему наликовати на Саудијску Арабију, ако је могуће и гору.

Зато је за Ердогана и АКП, ако не желе да иду до краја и самоуништења баш као немачки нацисти, једини частан излаз да признају реалну претњу за земље у окружењу, али и саму себе, а то су исламистичке милитантне групе које ратују широм Северне Африке, Блиског истока, све до Авганистана, Пакистана и западних граница Кине. Наравно, Ердоган, Давутоглу и свита у Анкари морају признати и да Муслиманско братство једноставно нема снаге да преузме власт у земљама исламског света, пре свега онима које су некада биле део Османског царства, тако да Турска није земља која Арапе може да „брани од западних вредности” и коначно одустане од свог мегаломанског империјалистичког сна.

Турски стручњак за међународне односе Бехлул Озкан тврди да се ускоро може очекивати и таква одлука Анкаре, барем када су ИДИЛ и групе које су одане вехабијској идеологији у питању, а осталих готово да више и нема.

Извор: Alter Mainstream Info – Н.Бабић

Oznake: analiza, Islamisti, Muslimansko brastvo, N. Babić, saudijska arabija, Turska