Хрватски колумнисти и колумнистице, дркаџије и дркарице свих профила, ових дана опсједнуто лупају по типковници и анализирају “менталитет” Грка као да им о томе живот овиси. Један од њих, потпуно је небитно како се дркаџија зове, грчког премијера назива “клауном и балканским муљатором.” Хрватска теве стално у студио позива мрке “аналитичаре” који знају да су Грци и Гркиње сами криви за ужас у коме су се нашли јер су “бахати”, “лијени”, “имају пензије веће него ми и Литванци”. Смрт Грцима! Живјела Немачка и ММФ!

Грци су, то је нетко добро рекао, Нијемцима данас оно што су им некад били Жидови. Додуше, не даве их у плинским коморама, убијају их глађу и застрашивањем. По истом принципу по коме су европски “интелектуалци” пушили курац Хитлеру а Жидове држали лукавцима који желе убити Исуса у сиротом немачком народу данас гласноговорници и гласноговорнице крупног капитала поздрављају дављење Грка и Гркиња.

Хрвати, битни Хрвати, тко народ шта пита, и данас су слаби према Нијемцима, о Америма да се не говори. Читам тако колумну Славенке Дракулић, познате гркологице. Женска, да јој не би нетко замјерио оно што јој ја ипак замјерам, у својој шкработини цитира филозофа Никоса Димоуа аутора књиге “Није лако бити Грк”. Књига је објављена 1975. а у њој Никос објашњава зашто није лако бити Грк. “Прије свега због тога јер имају проблем с идентитетом. Живе између Истока и Запада, старе славе и новог сиромаштва.” Бла, бла, бла…На једно двије картице пљује женска по Грцима што цитирајући што препричавајући огорчена на сироте Грке као да су јој муж који никако да плати алиментацију. Њезин је став јасан. Грци су сами криви за све што им се дешава зато јер никако да схвате да нису “потомци Аристотела, Платона, Сократа и Перикла”, они су обични, лијени Балканци који мисле да дугове не треба враћати.

Дракулић не познаје само глупе Грке, разумије се она и у Хрвате. А Хрвати су “људи који гунђају, сваде се, измишљавају митове, стално су у праву, живе изнад својих могућности, сви су против њих, не воле странце и нису сигурни у свој идентитет.” По Дракулићки, исти смо Грци, “зато би нам добро дошло да се позабавимо заблудама о себи.”

Гдје живи гркологица? Гдје то она види Хрвате који “гунђају” зато јер не могу наћи посао, јер не могу платити лијекове, лијечнике, дугове, отплатити кредите… Хрвати шуте. Који се то Хрвати “сваде”? Женска је вјеројатно хтјела написати да се Хрвати свађају. Да се свађају са политичарима, послодавцима, поповима, банкарима, живот им(нам) не би био пакао. Тко то од нас обичних “живи изнад својих могућности” кад огромна већина грађана Хрватске нема никакве могућности да живи? Остале пиздарије које је гркологица увалила Хрватима могу се изрећи на рачун сваког народа на овоме свијету.

Нажалост, новопечена стручњакиња за Грке није прочитала феноменалан тест познатог новинара Милана Гавровића у недељнику “Новости”. Милан Гавровић читав живот пише о озбиљним темама на стручан начин па би њему требало вјеровати једноставно стога јер човјек зна знање. Ономе тко мисли да се Грчка суновратила у понор зато јер у њој живе дивљаци који не знају да морају вратити дуг ево податка из текста Милана Гавровића.

“Током свог недавног боравка у Хрватској нобеловац Џозеф Стиглиц изнио је међутим запрепашћујући податак. Која земља има највећи дуг у Европи? Немачка, и то двоструко већи од свог бруто домаћег производа! Како је и зашто он настао?

Одговор може бити само један: због изнимно великих трошкова уједињења некадашње двије Њемачке. Па ипак, највећи дужник највише инзостира да се сви дугови морају враћати. Зар то није наопака па и апсурдна логика? Није, али само под једном претпоставком. Да отплаћујући своје сви други на неки начин отплаћују и немачке дугове.”

Што се дешава у Грчкој? Да ли истина лежи у книзи коју је грчки писац написао 1975? Или и грчку и хрватску истину зна Славенка Дракулић која, највјеројатније, биједну лову зарађује пишући оно што би и њезин газда написао да му од писања нису драже цигаре и старлете. Или је ипак у праву нобеловац Џозеф Стиглиц?

Стратегија којом се банке бране логична је, али и прозирна. Све се на примјер види по томе како би оне ријешиле проблеме кредита у швајцарцима. Тако да помогну егзистенцијално угроженим дужницима, али не и свима, међу којима су, како кажу банкари, чак и они који су куповали другу или трећу некретнину. Одмах упада у очи да тим приједлогом крше једно од главних правила свог заната: оно које каже да банке нису социјалне установе. Куда бисмо дошли кад би банке почеле опраштати дугове због финанцијских и животних проблема својих дужника? Тко би уопће отплаћивао пуне рате, ако се с банком може преговарати и цјенкати? Па ипак, банке одједном сузама вјерују. Зашто?

Очито зато како би избјегле питање које гласи: Јесу ли њихови кредити зеленашки и каква им је уопште пословна пракса? Банкари су спремни признати тешкоће у којима су се нашли њихови дужници, али не дај боже да нетко помисли како су и они за то криви или да је крив систем који су и они стварали. Њихова се стратегија своди на типичну замјену теза. Ријеч је о кризи и сиромаштву, а не о њима. Тај би их хуманизам, додуше, могао стајати нешто новца, али и то је мало вјеројатно. Кад крене доказивање властите несреће или колико вриједи и може ли се продати нека наслијеђена некретнина или викендица из бољих дана, почиње вриједити она реченица из молитве: Господе, тко ће опстати?

Гдје је смишљена та стратегија? То, вјеројатно, није особито важно, иако је индикативно да су наши банкари експресно добили инострану потпору. Њихова је логика потпуно у складу с инсистирањем великих европских кредитора да се сви дугови морају враћати, чак и онда ако је то и теоретски немогуће.

Можемо само претпоставити који се све механизми за то користе. Европа је економски довољно уједињена да осигурава две битне претпоставке. То су успостављање јединственог економског модела (у првом реду штедње) и довољна концентрација капитала (власништва банака у правим рукама). Само један очити примјер. Дубоко потонула Шпанија има уравнотеженији буџет него примјерице Велика Британија. Шпанске банке су, насупрот томе, у великим невољама. У једном тренутку, користећи европске механизме, Немачка је дословно присилила Шпанију да узме сто милијарди еура зајма само с једном сврхом – да тим новцем санира банке. Поента је, међутим, у томе да су шпанске банке највећим дијелом у немачком власништву. Умјесто да их санирају њихови власници, трошак је пребачен на шпански буџет, односно на шпанске грађане. Од којих се, наравно, тражи да још више штеде.

Једна од изнимки је мали Исланд (329 хиљада становника), који је до кризе био рај за стране банке. Њихов предсједник Олафур Рагнар Гримсон у недавном интервјуу каже: ‘Упозоравали су нас да ћемо постати Куба сјевера ако не санирамо банке. Све се то показало лажним.’ Исланд, наиме, није насјео на замјену теза, па је држава спашавала штедише, а пустила да банке спашавају њихови власници или да пропадну. Резултат је тај да земља која је прије седам година била на рубу банкрота данас има бржи раст економије од Америке или Велике Британије (које су најуспјешније у тзв. западном свијету), а незапосленост је смањена на само 4,2 посто. По томе су два пута бољи од европског просјека.

‘Одбили смо трошити народни новац да покријемо губитке приватних банака’, каже Гримсон. ‘Били смо изложени невјеројатном политичком и економском притиску, да пратимо ортодоксне доктрине којих се придржавају све европске владе и финанцијске институције, а које су се показале погрешним и економски и демократски и политички и правосудно’, додаје. Предсједник Гримсон правосуђе не спомиње случајно. Исланђани су својим директорима банака чак и судили.

Отпору су се ускоро прикључиле Грчка и Мађарска, које су одмах прибијене на ступ срама, као неодговорни распикуће и неофашисти. На томе се темељи још једна замјена теза у одбрамбеној стратегији хрватских банака. Тврди се, наиме, да понашање министара, који у последње вријеме критизирају банкаре, неодољиво подсјећа на ‘милитантни орбанизам/путинизам’. Дословно тако. Може ли се рећи нешто горе? Јесу ли министри Борис Лаловац или Гордан Марас заиста фашисти и диктатори?

Кад је ријеч о господи Виктору Орбану и Владимиру Путину, наша сврстана политика и преписивачка школа у медијима не остављају мјеста сумњи у те хладноратовске оцјене. Па ипак, вјеројатно се у нашем случају не желе извлачити тако далекосежне оцјене. За одбрамбену стратегију банака довољан је закључак како су актуалне критике на њихов рачун само голи популизам којим се, уочи избора, жели добити који глас више.

Притом се опет користи метода замјене теза. Тврди се да политика жели подчинити банке (што подсјећа на стара времена, а у демократији је, наравно, недопустиво), које морају стварати довољне профите за враћање улагања својих дионичара, чак и онда кад не могу наплатити кредите.

‘Чини се да би управо од тих профита изабрани политичари жељели узети један део, који им никако не припада, и који би усмјерили према својим политичким потребама – за купњу наклоности гласачког тијела’, пише један од неслужбених гласноговорника банака. По томе би требало закључити да се доводи у питање нормално банкарско пословања, а не пракса хрватских банака.

‘Банке су трговачка друштва која, као и остали трговци, на тржишту продају свој производ…’, каже и директор Хрватске удруге банака Зоран Бохачек, објашњавајући да се држава ту не смије петљати. Али спомињући тржиште, он је, тјерајући лисицу, истјерао вука.

Наиме, банке су се у Хрватској одавно картелизирале и тако суспендирале тржиште, чему се држава и њене установе нису опирале. Штовише, ишло им се на руку, у првом реду девизном клаузулом и одустајањем од монетарног суверенитета. Након тога се оне и њихови инострани господари једноставно више нису могли зауставити у грабљењу свега што им живот пружа. Тако смо дошли до тога да је велик део нације у дужничком ропству, а да су камате толике да нема легалног посла из чијег се прихода оне могу плаћати. Да је, заправо, национална економија у банкарском ропству. Добро звучи кад премијер Зоран Милановић коначно одговара банкама, које пријете међународним споровима, нека га туже управи водовода. Али за право рјешење потребно је много дубље орање.

(Блог Ведране Рудан)

Oznake: Vedrana Rudan, Grčka, strane banke, Hrvati, Hrvatska