Pročitaj mi članak
(Нови Стандард)
Из хрватске штампе следи да се у крчкој богословији подижу хрватском типу живота супротстављена лица, хулигани, насилници…
Пре неки дан на подручју Кистања били су нападнути млади богослови, полазници оближње 
богословије, при српском православном манастиру Крка, у северној Далмацији. О размерама, тежини и озбиљности тог напада казивала је и реч самог председника владе Републике Хрватске, као и низ новинских написа о том немилом догађају. И све то, на овај начин изражено, делује тако европски, тако култивисано и високоцивилизовано у данима када Хрватска одбројава сате до званичног приступања великој и културној заједници народа и држава под именом Европска заједница. Са дубоким осећајем за праведност Хрвати нису забашурили или прикрили то што се десило у Далмацији. Међутим, када погледамо само неке наслове, а да не читамо даље или сазнајемо шта је казивао сам хрватски премијер, видимо шта је суштински изнесено на видело у вредновању тог насртаја на младе крчке богослове.
Ријечки „Нови лист“, од уторка 19. ожујка 2013. из пера Зоране Дељананин доноси текст са наднасловом „Међунационални инцидент у Кистањама“, са насловом „Сукоб младих Хрвата и православних богослова: озлијеђено шест особа“. Док загребачки „Вечерњи лист“ у истом духу пером Фране Шарића наставља са наднасловом „Код Кистања“ и у наслову „Сукоб малољетника и православних богослова, шеторица озлијеђених“, што је штампано 17. 03. 2013.
У првом погледу на овако нам предочене уводне речи не можемо се отети утиску да је по среди сукоб две групе хулигана или две групе лица са различим и неспојивим животним начелима, у шта нас уверава ударна прва реч сукоб. Као оно када се сударе две војске, или две групе навијача супраничких фудбалских тимова, или две различите уличне банде, или две групе различитих криминалаца… и тако даље. Што ће рећи да на обе стране постоји страст која их води у тај сукоб, односно води их у разрачунавање по питањима која носи та иста страст. То нам поручује реч сукоб, осим ако хрватска наука о свом језику не установи другачије.
ПРАВОСЛАВНИ НАСРТАЈ Из овога следи да се у клупама крчке богословије подижу и у том духу школују хрватском типу живота супротстављена лица или, у другу руку, хулигани, беспризорници, насилници, делинквенти и, у сваком случају, непожељна лица у тој тако питомој средини где су се недавно и по невољи населили још питомији житељи Јањева, са Косова и Метохије, где су до доласка комуниста на власт, пред терором Срба морали да се изјашњавају као Срби, а они су, као и сви римокатолици на Балкану, само и само Хрвати.
Колико ја знам, а нека ме оповргне ко хоће и ко је у стању, Српска православна црква није имала и нема, нити ће имати школу за силеџије и насилнике, нигде, па ни у Далматинској епархији. Тако да ова богословија при манастиру Крка нема а нити ће имати такву сврху. У супротном, мења се њена природна сврха.
А, како смо упозорени да је у питању међунационални сукоб, или, како је речено, младих Хрвата и православних богослова, намеће нам се закључак да су православни богослови насрнули на младе Хрвате, будући да су Хрвати на своме, у свом месту, својој држави а православни богослови да су дошљаци и нехрвати и узурпатори гостопримства које је им подарила хрватска држава. Самим тим оправдава се и даје потпуни смисао речи сукоб – при чему су угрожени млади Хрвати, односно да су они нападнути, па су морали да се бране од ових силеџија, дошљака и нехрвата, а богослова.
Само изостављање националног предзнака православних богослова стога не може имати никакву другу улогу осим посебног истицања угрожености младих Хрвата од тамо неких неидентификованих богослова – јер ако се за ове зна да су Хрвати, одакле ови одједном искрсоше, па се не зна који су. Али, како је с њима стигао сукоб, онда су из богословије, будући да у том делу Далмације не постоји ни једно једино одредиште веће множине младих нехрвата, што значи да је богословија установа која Хрватима ради о глави, па били они млади и, уз то, Јањевци. Другим речима: млади богослови су реметилачки фактор у Кистањама, а тиме у Далмацији, па онда и у Хрватској.
То ми веома личи на оно када је велики римокатолички светац Алојзије Степинац тврдио да су Срби криви што су их Хрвати клали у Другом светском рату јер су у првој Југославији хегемонистички спроводили великосрпску политику.
ПОВРАТАК У КУПАЋИМ А, како је до заоштрености суочен атрибут младости (Хрвата) као и малољетници, са атрибутом православни (богослови), онда овим једино што можемо да потврдимо већ происходећи закључак да је православље, не непожељно међу младим Хрватима, или прокажено, или компромитовано (као облик вере), него да је опасно, као реметилачки и, што је још страшније, рушилачки и насилнички фактор. А ево га, насрће и на малољетнике који против себе имају богослове наоружане православљем. Зато је сасвим природно да је младост Хрвата томе највише изложена, будући у добу малољетништва као најслабија и најистакнутија, па тиме и најрањивија – што у другу руку, овде у тексту прикривено, римокатолицизам препоручује као најисправнији вид вере за живот Хрвата.
Потом имамо пребројавање озлеђених, при чему се не може видети да ли су ту озлеђени млади Хрвати или православни богослови. Пошто смо у уводним речима наслова наведени на то да до краја осудимо православне богослове, онда је природно и да мислимо, с тиме се саживимо и да прихватимо да су озлеђени млади Хрвати. Мада саме чињенице казују сасвим супротно.
Тако пишу хрватске новине о најновијем насиљу које су Хрвати спровели над Србима. И у томе не треба видети ништа необично. Само се сетимо Керума, некадањег градоначелника Сплита који је простодушно и невино хрватском новинару одговорио због чега не може да види Србе: „Зато што сам тако одгојен!“
Сетимо се како хрватска држава слави 4. август као дан велике победе, а што је дан у коме је хрватска војска са својом полицијом протерала преко 250.000 Срба из својих кућа.
Сетимо се како је хрватска држава против Србије подигла тужбу за геноцид. А један од писаца те тужбе је и хрватски садањи председник.
И има много тога за сећање, далеко пре Јасеновца, Глине, Јадовна, Старе Градишке, Пребиловаца, много пре Мачве и шуцкора, пре велеиздајничког процеса… много, много тога, дубоко у прошлост, што говори о једном непрекиданом току једне страсти, страсти која данас није у стању да види да су млади богослови из богословије при манастиру Крка били нападнути од ту насељених Јањеваца, римокатолика. И да та иста страст не жели да зна да у том месту које се зове Кистање, откако оно постоји никад није живео ни један једини римокатолик, што најпре може потврдити „Опширни попис клишког санџака из 1550. године“, где се јасно види да су и много пре Турака у Кистањама живели искључиво и само православни Срби. А истине ради треба рећи да је 1990. године у Кистањама живело само три (3) римокатолика, ту насељена после Другог светског рата, тако што су двојица дошли у лаштво, односно у кућу своје жене. Један бејаше нежења.
На овакво писање хрватске штампе, као средства грађења мнења и управљања вољом, али и као заступања ставова огромне већине, и ништа мање настављање уобичајених и нараштајима утемељених токова мисли ја могу само да додам: еее, да је њима Смајловићке, са својим непристрасним и босанским лонцем (Александар Тијанић је печен њихов), онда ћу знати да је крашова чоколада најбоља на свету и да и овог лета имам да летујем тамо одакле су протерани моји родитељи. Тако близу а тако лепо.
