Pročitaj mi članak
Могу ли постојати два антифашизма или је само један фашизам и само један антифашизам?
Ускоро ће се у Француској обележити 70-годишњица савезничког искрцавања на Нормандију, које је почело 6. јуна 1944. За мање од годину дана после тзв. Дана Д савезници су поразили нацистичку Њемачку и завршили Други светски рат. Ова година је посебна јер ће се прославе битке за Нормандију одржавати од почетка јуна, па све до краја августа, а на манифестацијама ће учествовати сви (или готово сви) лидери савезничких држава и стотине хиљада посетилаца из целог света.
Пре него што се вратимо на ову годишњицу, која већ сада, бар што се неких челника држава тиче, има врло неукусну увертиру, треба рећи нешто о руском Дану победе и значају тог датума у руској спољној политици. За већину становника Руске Федерације и већине осталих бивших совјетских република не постоји важнији дан тог који се обележава 9. маја. Тада се у колективној меморији буде сећања на победу Совјетског Савеза над нацистичком Немачком и коначно ослобођење Европе од фашистичке пошасти. Савезника је било много, али је чињеница коју ниједан историчар не може да оспори да су СССР и совјетски народ поднели највећи терет рата.
БЕСМРТНА ПУКОВНИЈА
Од почетка операције Барбароса, која је почела 22. јуна 1941, па до 9. маја 1945. живот у Совјетском Савезу изгубило је 26,6 милиона људи, од чега 8.668.400 војника, све остало су били цивили. Други светски рат је имао огроман утјецај на руски идентитет, чији се учинци осете и у вођењу актуалне спољне политике. Дан победе је догађај који је уједно и комеморација и прослава. Како да у Совјетском Савезу не постоји нико ко на један или други начин није погођен Другим светским ратом, сви осећају порив да се придруже тој свечаности. То је време кад се одаје почаст свима који су се жртвовали и положили животе како би се победило највеће зло које је свет икад упознао. У Русији постоји нови тренд због кога ће и за сто или двеста година Дан победе бити једнако величанствен и неће се ограничити на сувопарне говоре или кратке изјаве државних функционера. Наиме, на територију Руске Федерације је заживела манифестација под именом Бесмртна пуковнија, у којој потомци совјетских војника марширају улицама држећи слике својих предака који су се борили за слободу њихове земље. Тог дана се бившим борцима Црвене армије широм Русије поклања цвеће и носе се фотографије са сликама рођака који су се борили у Великом домовинском рату.
Дан победе и цели Други светски рат су искуство које је трајно означило руску културу и друштво. Размере ратних страдања оставиле су трајне последице на менталитет руског народа, и то на начин да готово сви посебно зазиру од рата. Народи на западним границама Совјетског Савеза, изузев оних који су нацисте дочекали као ослободиоце, више од других знају какве страхоте и разарања рат носи са собом. Зато је мир увек био апсолутни приоритет совјетске и руске спољне политике. Изузме ли се унутрашња интервенција унутар Варшавског уговора у Мађарској и Чехословачкој, и касније инвазија на Авганистан, СССР и Русија после Другог светског рата никад нису извршили отворену агресију на неку земљу, и ту престаје свака прича о „црвеном” а касније „руском империјализму”. Такав отпор према рату може да објасни зашто се руска спољна политика разликује од оне коју воде Вашингтон и НАТО, која у Европи све више подсећа на немачки Drang nach Osten.
Међутим, не треба заборавити да се, када до рата ипак дође, руски народ никад неће понашати као неки европски народи који су у историји доносили одлуке на темељу кукавичке процјене “што се ми као мала земља ту имамо мешати”. У Другом светском рату су Совјети доказали своју одлучност и како, без обзира колико је јак непријатељ, могу преокренути ток догађаја. То је лекција из историје коју су украјински фашисти заборавили оног тренутка када су на исток земље упутили казнену експедицију да „разбије проруске сепаратисте”.
Дан победе у Русији подсећа на снажну веру у људску једнакост. Будући да је нацистичка расистичка политика Словене гледала као нижу расу, Руси врло добро разумеју колико је понижавајућа и опасна та идеологија.
ОД ЧЕРЧИЛА ДО ПРИНЦА ЧАРЛСА
Винстон Черчил је пре Другог светског рата Русију описао као „загонетку унутар енигме обавијену мистеријом”. Данас западни посматрачи губе живце због руске спољнополитичке „непредвидљивости” и једноставно не обраћају довољно пажње на оставштину руске спољне политике, на коју је сваке године изнова подсећа прослава Дана победе. На сва своја питања већ имају одговор, али су се радије окренули замени теза и Русију проглашавају „новом нацистичком Немачком”. Черчил је у свом животу био савезник и супарник Совјетског Савеза, али је мало вероватно да би успео да изговори бесмислицу којом се „прославио” принц Чарлс од Велса, који је недавно изјавио да „Путин сада чини исте ствари које је својевремено чинио нацистички вођа Адолф Хитлер”. Државни секретр САД Џон Кери је такође правио слична поређења и Русију стављао у исти ранг с нацистичком Немачком. Путина је као „новог Хитлера” приказивала и „угледна” америчка политичарка као што је Хилари Клинтон, која има добре шансе да постане прва америчка председница. Та поређења су дрска замена теза. То поређење више приличи Вашингтону и његовим британским, француским и немачким савезницима, који су учествовали у оружаном преврату у Кијеву. Све је то само део дугорочног плана НАТО експанзионизма на руску територију. Везе између западних влада и неонацистичких паравојних група из Украјине – Десног Сектора, Свободе и других – наглашавају ову историјску аналогију.
Западни злочиначки подухват у Украјини је толико дрзак да мора бити покривен од Вашингтона и његових европских савезника, а за тај посао им треба пропаганда корпоративних медија. Како би се скренла пажња јавног мнења од стварног чињеничног стања, Запад мора да окрене стварност наглавце и непрестано понавља неоснована поређења између Путина и Трећег рајха. Баш као и у првој половини 20. века западни империјализам поновно налази заједнички интерес са фашизмом, овај пут у Украјини, а циљ сплеткарења је противљење обновљеној геополитичкој моћи Русије. То је разлог зашто је пропагандни улог тако висок. У својим грчевитим настојањима да обману јавност западни политичари, финансијске и медијске установе су гротескним лажним аналогијама почеле да искривљују историју.
Али да се вратимо на почетак и обележавање 70-годишњице Дана Д. Руски Весник пише да је Владимир Путин позван у Француску да почетком јуна учествује на свечаности у част 70. годишњице Дана Д. Тамо ће се окупити шефови држава које представљају антихитлеровску коалицију. Тамо ће бити амерички председник Барак Обама, британска краљица Елизабета Друга, али и немачка канцеларка Ангела Меркел. Портпарол руског председника Дмитриј Песков потврдио је да је добио позивницу, али да „коначна одлука о путовању још није донесена”. Дипломатска пауза Владимира Путина има рационално објашњење. С једне стране, не треба одустати од преговарачке платформе у тренутку када, због све већег сукоба између Русије и Запада, сви остали формати, почевши од групе Г8 па надаље, умиру један за другим. Прослава једног од највећих догађаја у истпорији, победа антифашистичке коалиције против нацизма, добар је повод да дојучерашње савезнике подсети на потребу да буду доследни у осуди актуелног медијског релативизирања те одвратне идеологије. Међутим, рећи то у лице лидерима који лично стоје иза успостављања неонацистичког режима у Кијеву је прилично узалудан посао.
ШТА ЋЕ ПУТИН У НОРМАНДИЈИ
Нема сумње да би одлазак Путина у Француску многима дао повод за нагађања да Москва напушта свој став о Украјини. „Будући да после масакра у Одеси Запад није променио став о својим марионетама у Кијеву, Москва неће моћи да се претвара да се ништа није догодило”, рекла је Вероника Крашениникова са московског Института за спољнополитичка истраживања. „Славље заједничке операције савезника против нацистичке Немачке је бескорисно јер се шефови држава неће сложити око процене акција узурпатора у Кијеву. У јуну 1944. су се Русија, САД, Велика Британија и Француска заједно борили против фашизма. Данас Запад штити нацисте. У овој ситуацији прослава у Нормандији изгледа врло цинично и лицемјерно”, у интервјуу за Слободну штампу је рекла Крашениникова.
Могу ли се данас Русија и Запад стварно, а не декларативно, ујединити око неких вриједности? Западни лидери као да не разумеју или не желе да разумеју да, кад је у питању фашизам, не постоји „ако” и „да, али”, а поготово не коалирање са надом како ће се те авети и прошлости „искористити, а потом обуздати или елиминисати”. Украјина је живи пример да је требало одмах се оштро обрачунати са првим назнакама јачања фашизма у Кијеву. Сада незадовољна Јулија Тимошенко прети Трећим Мајданом, преузимајући улогу душебрижнице над Десним сектором и неонацистичким групама. Опет се враћамо на почетак, када је требало интервенисати журно, чврсто и одлучно, што би на крају спасило и саму Украјину.
Али, без обзира на политику Вашингтона, Лондона, Париза и Берлина, не смеју се заборавити жртва савезничких војника, који су надљудским напорима успели да одбију њемачке контранападе и обезбеде плаже у Нормандији за сигурно искрцавање остатка снага које су заједно са СССР поразили нацифашистичку коалицију.
(Адванце)
