Царско село

Рано смо кренули да обиђемо Царско село. Пролазећи улицама  града били смо задивљени дужином зграда из 19 и 20  века, распоређених дуж канала са старим и у све већем броју обновљених фасада. У граду музеја  свака грађевина  је историја за себе.

Без обзира што је град реалативно млад на њега су веома утицали западноевропски стилови архитектуре. У граду се могу наћи грађевине  у стилу раног барока, раскошног барока, класицизма, историцизма, арт нувоа  (зграде у овом стилу су биле веома маштовите). Декорације на грађевинама фаворизују Петра Великог и  монархију. Барок је једноставно истакао  драстичан  раскид  са византијском традицијом ( као што су :Кућа књига, зграда поште, 

Гранд хотел Европа, и стмбене зграде широм града) ,  која је доминирала  хиљаду година у руској архитектури, и раног модернизма. У почетку је утицај европског барока био снажан.  Барок је доминирао око 60 година у развоја града. Касније се значајно развио руски барок, када су фасаде декорисане у три боје. Типична здања из овог периода су била Зимски дворац, палата Митрополије, Манстир Смољани, Владимирска катедрала и други.

Стил царске Русије остао је да вечно показује сећања на  царску моћ засновану на господству, достојанству  и највише бескрајној раскоши. Основан жељом царице Катарине око 1710. године, дворац  дужине преко 300 метара окована златом доживео је велика разарања.  Величанствен комплекс  оивичен је  парковима у коме су смештене бројне  гостинске куће и плаво зелене отмене палате. Последње разарање  палата  је доживела у Другом светском рату када је и опустошена.

Данас је реновирана и добила своју раскош пред којом смо стајали опчињени лепотом и генијалношћу старих барокних мајстора. Унутрашњост  Палате као у бајкама. Свака слика, мозаик и рељеф одају душу оног који је желео да буде записан у вечност. Само за реновирање ћилибарске собе је потрошено око 28 милиона евра.

Прелазили смо из одаје у одају затечени лепотом облика и бојама предивних слика и украшених зидова. На зидовима су задивљујући мурали са приказаним догађајима из царске династије, јарко осликани са преовлађујућом плавом бојом неодољиво налик на „ византијску плаву“, којом су живописане многе фреске у српским манастирима.

Више од три сата смо остали задивљени лепотом која нас  је непрекидно испуњавала снажном енергијом. Раскош ума и моћ царске Русије оставили су снажан утисак на све нас. У поређењу са најлепшим градовима  Европе и многих других- Санкт Петербург  многи виде у самом врху. Лепота грађевина у царском граду  оставља без даха све посетиоце али  и добре познаваоце архитектуре.

Ручак у ресторану у непосредној близини дворца,  приближио нам је разноврсну кухињу приспелу са руских пространстава.

Пловидба реком Невом

Вече је. Половидба бродом петроградским каналима остаје као  најлепши доживљај не само што је трајала   више од пет сати, већ што више нисмо од узбуђења могли да региструјемо лепоту архитектуре  на стотинама  зграда на обалама Неве.  Ова река дужине око 75 километра, ширине преко 600 метара, богата водом са јаком матицом, пресеца  унутрашњу  структуру града  у неколико праваца   у дужини од 28 километара.

Многа острва су повезана  са 342 моста. Пролазећи поред бројних палата, цркава , музеја и предивних зграда  дуж реке који предствљају позну верзију класицизма, заћутали смо пред лепотом и топлином белих ноћи које су нас прихватиле снагом  морског и небеског плаветнила и добротом  неког нашег словенског срца. Раскош се, као и сиромаштво не може прикрити Само се бледо сива боја  одбијала од обриса  воде и полако подизала у небеске висине. 

Била је то чудна алхемија коју сам спознао, једнако важна као када се  разуме ближњи  због тога смо заволели ове грађевине на обалама канала и острваца Петрограда, тако смо некако схватили шта се догађало нешто пре два – три века. Замишљао сам  те људе незавршених судбина,  разорене ратовима и неиспуњених снова, али и оних који су тражили дубину оног што ће се наћи на путу њиховог опстанка  и укључивања у историјске  догађаје. Родити се у Петрограду била је привилегија оних којима се река Нева широм отварала.

Једно велико име из српског рода је везано за Санкт  Петербург. Реч је о грофу Сави Владиславићу, оснивачу руске обавештајне службе. О њему се мало зна, чак је и руски председник Путин био веома заинтересован да сазна све о човеку утемељивачу руске спољње обавештајне службе, једном приликом  када му је Руска академија наука потврдила да је руску обавештајну службу у 17 веку основао Србин.

Сава је рођен  1668. у Јасенову код Гацка у Херцеговини, био је трговац, дипломата и обавештајац и за неколико деценија је постао један од најмоћнијих људи Европе. Сава је био и највећи обавештајац Петра Великог за чије потребе је руском цару доставио потпуну информацију о Кини, која је предствљалa дело изузетне културно-историјске вредности у ком је обрађено све, од родослова кинеске династије, преко географије, етнологије, трговине до војске. Овај извештај  Сава  је стварао годинама преваљујући хиљаде километара  на коњима и камилама, са кочијама,  пловећи једрењацима, али и пешице.

Ово дело под називом „Тајне информације о  снази и стању кинеске државе“, чува се у руским архивама.  И данас је веома актуелно . Сава је још почетком 18. века створио руску агентурну мрежу у Средоземљу, ангажујући чувене дубровачке трговце и поморце. Велки ослонац у сарадњи у обављању обавештајних послова је пронашао у српским монашким круговима у српским земљама.

Савин рад „Тајни извештај о Црном мору“ заслужио је велику пажњу поштовање руског цара, који га је позвао да му се придружи на двору, што је Сава и учинио 1709.године, када се коначно досељава у Санкт Петербург и добија титулу први тајни саветник, а цар му гради палату уз свој дворац. Сава је стекао титулу грофа, умро  је у Санкт Петербургу 1738.године, где га је  у царској гробници у крипти Благовештенске цркве уз највише почасти сахранила Екатарина Велика. Петар Велики и царица Екатарина Велика сматрали су га наjближим сарадником и пријатељем.

Србин Семјон Гаврилович Зорич ( Симеон Зорић  1743-1799), усвојен од ујака, одрастао је у Русији. У раној младости се одликовао  храброшћу и изузетним познавањем  војних вештина, што није прошло непримећено у Руској војсци те је постао  командант летећег одреда руске коњице и доказао се великим јунаштвом  током Руско-турског рата ( 1768-1774) када је са две хиљаде коњаника и неколико стотина пешака потиснуо са бојног поља више од дванаест хиљада  турских војника.

Хроничари царске престонице су га описали као шармантног, разборитог, духовитог и наочитог стаса, тако да је запао за око царици Катарини Другој те 1777.године, и постао њен љубавник, односно, „ службеник“ на двору. За кратко време постао је веома богат, али није показивао већу знатижељу за цраску службу, убрзо је морао да напусти Санкт Петербург  и оде у Шклов ( град у Белорусији), да се повуче на имање које је добио на поклон од царице. 

Зорић је поред војске имао још једну велику страст, бавио се картањем. Убрзо се по Русији прочуло да живи раскошно у златним дворанама, окупљајући авантуристе и коцкаре и за само неколико година је успео да потроши и прокоцка  скоро све  своје богатство. Умро је у свом замку 1799.године, на трогодишњицу смрти своје вољене царице.

За нас  Србе  овај град је, у новијој историји, значајан и по томе што се  у њему родио и  југословенски  кнез Павле  Карађорђевић 1893. године,- Намесник током малолетства  краља Петра II. Његов отац је био кнез Арсен Карађорђевић, малађи брат  краља  Србије Петра I, а мајка руска књегиња Аврора Демидов од  Сан Доната, једна од најпознатијих престоничких лепотица. Брачни пар се развео када је Павлу било три године.  Павле је остављен на старање стрицу  који је тада живео у изгнанству у Швајцарској.

Занимљива је судбина  Арсена Карађорђевића, великим делом везана за Петроград, који је  од свих припадника династије Карађорђевић највише био налик на деду Вожда  Карађорђа.  Познато је да је кнез Арсен учествовао у ратовима Француске Легије странаца на Далеком истоку у Кини протов Јапанаца. Тада је био подофицир у Легији. 

У Кини  је учествовао у ратовима  прво против кинеске војске затим и против вијетнамске. У Алжиру је гушио неке од бројних Алжирских устанака ( 1883-1887).   У Петровграду је завршио  Друго констатиновско војно училиште и 5.августа 1887.године, је произведен у чин корнета ( коњичког потпоручника) и распоређен у елитни каваљергардијски пук. 

Учесник је готово свих ратова које је Русија водила у другој половини 19. века и у првој и другој деценији двадесетог века. Награђен је дијамантским оружјем  ( сабљом) 1906.  „ За храброст“ од   Његовог императорског величанства Русије, када је успешно ратовао у саставу Козачке коњице и командовао коњичким пуком против јапанских самураја, у руско – јапанском рату.

Кнез Арсен је учествовао је у балканском Првом и Другом рату код Брегалнице, Куманова и Битоља. Са почетком ових ратова унапређен је у чин дивизијског генерала  Србске војске и командовао Коњичком дивизијом. У Русији је 1914. унапређен у чин генрал-мајора, у Царском селу га је примио цар Николај Други Романов и поверио му комаду над Другом коњичком бригадом, потом је успешно учествовао у чувеним биткама на Источном фронту,  код Риге и Варшаве.  Кнез Арсен Карађорђевић  генерал руске, српске и југословенске  војске. Овај принц ратова и двобоја, од Далеког Истока до Балкана, и од Врашаве до Афрке је  најодликованији србски  официр свих времена.  Одликован је  18 пута  француским, руским и србским одликовањима. Умро је у Паризу 1938.године, сахрањен је у цркви Светог Ђорђа на Опленцу.

Овим словенским душама, као и осталим словенским народима никада није недостајало безбедно историјско раздобље. У другој половини деветнаестог века истакнути србски официри су се школовали у царској престоници а своје знање и вештине ставили у службу отаџбине и србског народа.

 У  Санкт Петербургу била је концентрисана војна и цивилна власт Руског царства, тако да су се у њему догодиле најзначајније  побуне и револуције новије руске историје. Ту је 1825. године, избио устанак декабриста, а касније побуне су довеле  до оснивања Совјетског Савеза .У граду су извршени бројни атентати против царских дворјана и чланова владе. Цар Александар Други је 1881.убијен  у Петрограду, када је град добио ово име  из патриотских побуда. У овом гараду се углавном одиграла и Фебруарска револуција 1917.

На десној обали Неве протеже се један од највећих музеја на свету Емитраж, са чувеним збиркама античке, саснидске, индијске , исламске и осталих уметности. Посебну атракцију чине ремекдела од ренесенсе до почетка 20. века, познат такође, по бројним збиркама  графика, цртежа као и збирке медаљона  и новца који се рачунају у милионским примерцима. Само мањи део збирке музеја од 3 милиона предмета  и највећа колекција слика на свету су у сталној поставци. У склопу Ермитража налазе се четири велике палате , по својојим демензијама и лепоти се издваја  Зимски дворац. Ту су и Мали Ермитраж, Стари Ермитраж и Нови Ермитраж. Кажу, да ако се човек задржи само један минут испред сваке слике, треба му 13 година да их види све.

Санкт Петербург има близу 250 разноврсних музеја, 18 музеја књижевности, 5 заштићених народних музеја и 4000 заштићених споменика историје и културе. УНЕСКО је означио 2400 зграда у граду( 15 одсто од укупног броја грађевина) за споменике историје архитектуре. Више заштићених згарада од С.Петербурга има само Венеција.

На левој обали Неве супротно од Емитража налази се Петропавловска тврђава изграђена је у раном периоду 18.века и налази се на острвцету на Неви, и предствља  туристичку атракцију и један је од најзначајнијих споменика Санкт Петербурга под заштитом УНЕСКО. Тврђаву од дрвета је започео Петар Велики 1703 и изграђена је до 1740. Њена намена је била да послужи за одбрану града у великом северном рату, али непосредно код ове трврђаве никада се нису водила борбени окршаји. Међутим, касније је тврђава служила као затвор.

Поред Достојевског у овом казамату је, кажу, лежао и Јосип Броз Тито. Ово је један од најпознатијих затвора у историји. У оквиру тврђаве доминира  звоник висине 123 метра на Петропавловској катедрали у којој су сахрањени сви руски цареви од Петра Првог до Александра Трећег. За време Другог светског рата тврђава је претрпела знатну штету од немачке артиљериске ватре.

Крстарица „Аурора“ усидрена у луци наспрам чувеног Морнаричког музеја представила се у пуноћи времена које као да није прошло од када је одиграла своју улогу у бољшевичкој револуцији 1917. „Аурора“ је била најмоћнији и највеличанственији брод руске морнарице. После учешћа у руско –јапанском рату(1905.), видно оштећена успела је да се врати у балтичке воде.

Пловећи бродицом поред симбола руске ратне морнарице, запазио сам  монументалну грађевину на којој је писало Војно поморска академија. Сетио сам се Мишка, да је у првој половини деведесетих завршио ову академију. Позвао сам га мобилним и затренутак, онако изненеђеног, успео сам да му пренесем синергију простора и времена  из периода његовог школовања у Лењинграду. На крају нашег пловног пута Невом  упловили смо у Балтичка водена пространства. Снага северних вода је предствљала праву магију. За тренутак сам осетио жељу да нас наша  бродица превезе до удаљених скандинавских обала. Бела линија испред нас разлила се у небеско плаветнило.

Велики лук  у балктичка пространства, заокрет,  поглед према великом пловном броду, који је више личио на неколико спојених вишеспратница, на којима се удобно сместило преко три хиљаде туриста из света, разбуктало је нашу машту и стварало визију удаљених лука до којих су ови људи пловили. Ушће Неве се налази приближно на нивоу мора, тако да су њене обале у почетку учвршћене гранитним стенама. Ове стене штите град од воде и дају му посебну драж. Александар Пушкин га је описао речима:“Град обучен у граниту“.

Наша очекивана ове ноћи, да ћемо видети мостове на Неви како се подижу нису се оставрила. Покоја звезда нас је пратила реком и скривеним каналима. Испод мостова смо налазили илузије изгубљених душа у бурним историјским временима које нису знале колико месеци, колико година су испод њих. Мостови на Неви су бисери Петрограда и чине природну лепоту овог града.

Светлост белих ноћи чува петроградске мостове, као што љубав штити славенске душе од мржње. Из  светлости белих ноћи су сатакни све звезде изнад града и сви људи у њему. Петроград је ове ноћи запажен опасаним светлосним ореолом око својих канала, музеја, бедема двораца и палата, хришћанских храмова и зелених паркова који су  давали одговор зашто постојимо.

 Испуњени  невероватним доживљајима и искрцали смо се близу нашег хотела.  Давно је прошла поноћ а светлост јутра се претапала у песму.  Незаборавна ноћ на Неви обновила ми је веру у путовања,  која предствљају живот и симбол постојања.

 

 

Oznake: Arsenije Karađorđević, Neva, Petar veliki, Radovan Miletić, Rusi, Rusija, Sava Vladislavić, Sankt Petersburg, Simeon Zorić, Srbi, Carsko selo