Pročitaj mi članak
Датум који ове године славе сви народи Руског света у свој својој црквеној пуноћи, не представља само нову пређену етапу у црквеном календару.
Он је повод за озбиљну анализу огромног периода историјског развоја наше Цркве и велике Руске цивилизације која је створена под њеним непосредним утицајем, ради осмишљавања оне посебне, јединствене и непоновљиве традиције која је уобличила лик Руског православља, познат у целом свету, а који ми не само да треба да сачувамо, већ и да умножавамо тако што ћемо са пуном пажњом нашим потомцима предати непроцењиву ризницу вере наших предака, њихове духовности и културе…
Зашто славимо сваки петогодишњи јубилеј примања хришћанства у Русији? Зато што актуелност и значај тог догађаја не само да не губе значај како време пролази, већ напротив, све нам се више отварају. То се пре свега другог односи на три смисаона аспекта данашњег празника.
Први – то је свестан, подвлачим, свестан избор истинске вере Христове од стране светог равноапостолског кнеза Владимира и заједно с њим и читавог древног руског народа. У појединим детаљима приче преподобног Нестора Летописца о томе како је свети Владимир изабрао веру може да се види директно историјска директива или симболична алегорија, али се суштина од тога не мења – избор Древне Русије у корист потпуно чисте и целе истине Православља, као и одбацивање саблазни, иноверја и западног хришћанства које се великом брзином одваја од пута апостола, су били резултат врло промишљеног испитивања и дубинског религиозног истраживања.
Ево како о томе говори корифеј руске црквено-историјске науке, митрополит Макариј (Булгаков): „Велику божју благодат је за Русију значило прихватање хришћанства Великог кнеза Владимира. Он је свету веру прихватио тек пошто је испитао различите вере и пошто се дубоко лично уверио у њену надмоћ у односу на све остале; прихватио ју је не другачије, већ тек после више пута одржаног саветовања са представницима свог народа и уз њихов једногласни пристанак; прихватио ју је баш са Истока – из Цркве Грчке, једине која је у свој чистоти била сачувала Православље и древну благост; само је она могла да нам саопшти Реч Божију на нашем матерњем језику,само је она могла да пренесе и остатке древне хришћанске науке, која се налазила код ње бар онолико колико је то било и у другим земљама Европе“.
Прихватање Православља као истински апостолске вере је културно-историјски избор Русије учинило да постане неповратан, одлучан и коначан. Од тада је православна вера постала душа и срце нашег тријединог народа заувек, постала је, ако је тако боље, чак њен национални идентификатор, по коме нас одређују у читавом свету, а најважније – по коме ми сами одређујемо себе, без обзира на деценије агресивног безбожништва, прогона – невиђених по сразмерама у светској историји, покушаја да се искорени чак и помињање имена Христовог на просторима Руског света, без обзира н на принудну деобу државног и народног јединства које су у блиској прошлости чиниле злонамерне политичке снаге.
А само формирање Руског Света, његова наследност у односу на велику Византију – Источну Римску Империју, апсолутно је незамислива изван контекста догађаја до кога је дошло 988.године од Рођења Христовог. Тога дана је идолопоклоначка Русија заувек постала Свјатаја Рус – Света Русија.
Са тим је тесно повезан и други смисаони слој прихватања хришћанства у Русији. Кијевска крстионица је у црквено јединство везала три братска православна народа – руски, украјински и белоруски. Та три народа представљају срж многонационалне Руске Православне Цркве, јединство које је пребродило пробе времена, мучења и саблазни раскола. У периоду од 15. до 17. века, читавих двеста година, украјински и белоруски народ је и у државном, и у црквеном смислу био отргнут од руског. Без обзира на то, упркос свим напорима пољских власти, ти народи не само да нису изгубили своје црквено и историјско памћење већ су, напротив, све те године, проведене под туђим јармом, представљале године борбе за јединство народа и цркве, која је 1654.године овенчано „Перејаславском Радом“ и поновним спајањем (1686.године) Кијевске митрополије са свеукупношћу Руске православне цркве.
Велики подвиг народа исте крви и исте вере, који је направљен пре неколико векова треба да послужи као добра лекција за украјинске савремене учитеље о предностима раскола. Видимо како ни оних далеких дана побожни украјински народ није дозвољавао де се политички националистички агитатори истакну, није поверовао у лажне приче и сирову снагу, већ је остао веран чистој православној вери и канонској Православној цркви – Цркви својих очева, дедова и прадедова.
Најбољи и најочигледнији пример за ту верност црквеном јединству нашег народа постало је читаво море људи које увек прати историјске првосвештеничке посете Украјине од стране старешина Руске православне цркве – блаженопочившег Најсветијег Патријарха Московског и читаве Русије Алексија Другог и садашњег Најсветијег Патријарха Кирила.
Када данас унијати и раскољници воде гласне приче о потреби да се у Украјини „формира“ „јединствена“ Црква, како они кажу, „Црква кијевске крстионице“ ми можемо сасвим мирно да им одговоримо да таква Црква постоји већ 1025 година. То је Руска Православна Црква – Црква Светог Равноапостолског Великог Кнеза Владимира и благоверног великог кнеза Александра Невског, Црква преподобних Јова Почајевског и Серафима Саровског, Црква светог Димитрија Ростовског и светог Инокентија Одеског, Црква хиљада и хиљада новомученика и исповедника – Руска Православна Црква. И од тога како ћемо чувати њено јединство, заповеђено нам од Бога, зависи будућност читавог народног живота. Данас је изузетно важно да се сви присетимо речи Посланице Архијерејског сабора Руске православне цркве од пре пет година, из 2008.год. – „О јединству Цркве“:
„Дњепарска крстионица представља заједнички извор вере и духовног живота, државности и хришћанске културе наших народа. Овде се родила Свјатаја Рус, која представља отаџбину свих нас, наш заједнички цивилизацијски простор. Њена целовитост је много пута била у тешким искушењима. Током векова било је много снага које су покушавале да је, ако не потпуно сруше, бар радикално измене. Али по милости Божијој ти покушаји нису постигли свој циљ. И сада ми одлучно изјављујемо да јединство Свете Русије представља највеће благо наше Цркве и наших народа, ризницу коју ћемо чувати, и за коју ћемо давати све своје снаге како бисмо превазишли искушења, саблазни и покушаје да нас одвоје.
Само тако ће Руска Православна Црква успети да и даље даје свој јединствени и врло значајан допринос свеевропској и светској цивилизацији, уверљиво показујући шта су то вредности православне духовне традиције“.
Најзад, не можемо да заобиђемо ни мисионарско- поучитељски аспект догађаја Крштења Русије, његов потенцијал за савремени живот цркве. Свети Равноапостолски Велики Кнез Владимир и његови другови нису се ограничили личним крштењем. Схватање истинитости Православља и топла љубав према свом народу и Отаџбини довели су до остварења грандиозног пројекта, и једног од најчудеснијих у историји људске цивилизације: до мирног преласка у Цркву Христову у историјски најкраћем року читавог народа који је живео на огромним просторима Источно-Европске равнице. Крштење читаве Русије је постало директно остварење заповести Господа нашег Исуса Христа, коју је дао светим апостолима: „Идите дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (М., 28, 19)“. Како видимо, у тој Божанској наредби акценат је стављен не само на крштење народа , већ и на његово поучавање.
Православна црква је постала истинска просветитељка и учитељица руског народа. Присетимо се да су и словенску писменост сачинили свети Методије и Ћирило. Ове године славимо хиљаду сто педесет година од тог истински најзначајнијег мисионарског подвига свете браће, који има и одлучујући значај у успеху црквене мисије међу Словенима и који је наш народ спојио са великом светињом европске хришћанске културе. Из храмова и обитељи Руске цркве на све стране Свете Русије су се проширили побожност, писменост, хришћанска књижевност којом је започела, као из извора, у читавом свету позната класична руска књижевност.
Али Црква наша се није ограничила на просвећивање становништва историјске Русије – њени мисионари, надахнути анђеоским позивом Христа-Спасиоца и примером светих апостола донели су Реч Божију до најудаљенијих народа Севера, Истока и Југа. У свету историју Православља су златним именима уписана имена руских равноапостолских просветитеља – Стефана Пермског, Германа Аљаскинског, Макарија (Глухарева), Инокентија (Венијаминова), Николаја Јапанског, Макарија Алтајског и многих других.
И данас, једино настављање велике хиљадугодишње мисије Руске цркве и Свете Рус, једино праћење велике традиције наших светих предака, једино поштовање нерушивог црквеног и народног јединства представљају залог даљег опстанка Руске православне цивилизације, а самим тим и очувања самобитности, религиозне, духовне и културне идентичности народа не само као компоненти које чине срж Руског Света, већ и оријентације на његов хришћански систем вредности. Још од времена Кијевске крстионице све до данас Русија – Рус ће увек бити Русија само уколико гледа ка Небу.
