(Н. Бабић)

Ударац плану ЕУ о ширењу на Јужни Кавказ и победничка стратегија Москве за Евроазијску унију.

2013. година је без икакве сумње била година успеха за Руску Федерацију. Иако економски показатељи нису онакви какве су прижељкивали влада и председник, Русија је још увек земља која у мору европске рецесије или стагнације бележи привредни раст. Уз такав привредни раст, иако успорен у односу на протекли период, не зауставља дугорочно планирани раст БДП-а по глави становника, који је 2004. износио 9254 $, а за 2018. се планира да ће бити 30.000 УСД по глави становника. Након скоро две деценије руски народ, не узимајући у обзир имиграцију из суседних земаља, бележи и демографски раст.

 

Спољна политика Кремља је остварила највеће успехе, поготово у последња четири месеца протекле године. У септембру, за време највеће напетости између Вашингтона и Москве, Владимир Путин је на савет свог министра спољних послова предложио Асаду да преда свој хемијски арсенал и тако спречио готово неминовну америчку агресију на Сирију. У исто време је Јерменија најавила улазак у Евроазијску унију царинску, што је била јасна порука о одустајању од евро-атлантских интеграција. Крајем октобра су председнички избори у Грузији окончали дугогодишњу владавину Михаила Сакашвилија, америчког миљеника непријатељски настројеног према Русији, а на његово место је дошао помирљиви Георги Маргвелашвили. Након пораза на парламентарним изборима и завршетка другог мандата, са Сакашвилијем се, по мишљењу многих, требало да позабави грузијско правосуђе, али су његови ментори већ осмислили излазну стратегију и понудили му да држи предавања по Сједињеним Државама, највероватније на тему „како уништити своју домовину репресијом, проневером, корупцијом и криминалом“, како је навео Хенри Каменс у колумни заNew Eastern Outlook.

Потом 21. новембар украјински премијер Микола Азаров одбија да потпишеи Споразум о придруживању са ЕУ, одлука коју је донео након што је добро промислио што му нуди Брисел, а што Москва. Узалудни су били покушаји Вашингтона да Кијев врати у своју сферу. Да су премијер Азаров и председник Јанукович били у праву признао је на ктрају и сам Financial Times који је у понедељак, 13. јануара, навео „како је Русија та која је помогла Украјини да стабилизује своје финансије и привреду, а не опозиција која се ваља по улици“.

Сједињене Државе ипак нису коначно одустале од Украјине, што говори и порука Збигњиева Бжежинског од пре неколико дана у којој даје подршку неколицини демонстраната који се још увек налазе на Тргу Независности у Кијеву. Наиме, украјински новинар Сергеј Лешченко се успео да састане са Бжежинским, бившим саветником за националну безбедност председника Џимија Картера, и да при том сними кратку поруку у којој он даје своју подршку такозваним демонстрацијама „ЕуроМајдана“. Бжежински, иначе рођен у Варшави 1928., наводи „како је украјинска национална независности брана против руског империјализма“.

„Сада то морамо да претворимои у ефикасно политичко средство“, поручује Бжежински у снимку у којем позива Украјинце на протесте у Кијев, те „да оснују комисију националног јединства с циљем да та земља постане пуноправна чланица Европске уније“. Истакнути украјински новинар Сергеј Лешченко је остарелом идеологу Хладног рата ипак требао рећи како на Тргу Независности у Кијеву нема ничега што би могло да угрози стабилност украјинске владе и председника и да је ЕуроМајдан „масовно догађање народа“ још само у западним мас-медијима.

 

Споменимо и како је највећи домет опозиционог лидера Виталија Кличка био очајнички вапај од пре неколико дана када је од Вашингтона тражио да уведе санкције украјинским државним званичницима, апел којега је истог тренутка одбила узети у обзир „заинтересована страна у поступку“, Европска унија, што је потврдила и висока представница ЕК за спољне послове, Кетрин Ештон.

Све у свему, прилично позитивна 2013. година и почетак 2014., ако изузмемо Киргистан који се налази неколико хиљада километара источније, који се након две године преговора у последњем тренутку предомислио о уласку у царинску унију са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, те ускоро Јерменијом. Киргистан је сиромашна земља, али геостратешки веома значајна, стога ова одлука има одређену тежину, али не такву да би њоме могла да угрози позитивни биланс Русије. Киргистан је Русији, више од трговинског партнера и важан је стратешки савезник у Централној Азији, стога се ти преговори воде на једном сасвим другом терену, а засад је потписан уговор о војној сарадњи којим се Бишкек обавезао да ће руске оружане снаге које су присутне у тој земљи угостити до 2032., с могућности продужена по истеку уговора на сваких пет година. Већ је договорено и проширење и модернизација свих постојећих капацитета руске војске, а бази у којој је распоређена 201. Дивизија руске војске је већ сад одобрен останак до 2042. године.

У исто време је отказан уговор о најму ваздухопловне базе америчким снагама у Манасу на граници са Казахстаном.

 

Русија као гарант украјинске независности – Могућа „финландизација“ земље на корист свих

Говорећи о ситуацији у Украјини, у овом тренутку је Русија у знатној предности у односу на Европску унију. Иако није извесно да ће Украјина у блиској будућности приступити Евроазијској унији, није искључено да се то догоди после 2015., пре свега због споразума које су у децембру потписали руски и украјински председник. Упркос притисцима од стране западних сила, као и масовним окупљањима на Тргу Независности, касније прозваним „ЕуроМајдан“, украјински председник Јанукович је био одлучан и тешко ће се вратити на пређашње позиције. Председник земље која је била на ивици банкрота, којој је била потребна финансијска помоћ, али и енергенти и привредна улагања, након што је у више наврата све то тражио од ЕУ и ММФ-а, окренуо се Кремљу. У току највеће кризе је било више контаката између Путина и Јануковича и 17. 12.2013. је Владимир Путин одлучио Украјинцима снизити цену са 400 на 268,5 $ за хиљаду кубних метара гаса. Уз то је купио 15 милијарди долара украјинских државних обвезница и то све без постављања предуслова, па чак ни приступањем Евроазијској унији.

Истовремено на Тргу Слободе нудила су се „људска права и демократске слободе“, исте оне које је већ једном донела бивша премијерка Јулија Тимошенко или Грузији Михаил Сакашвили, који је упропастио земљу и покренуо бесмислени рат са Русијом у којем је Грузија поражена и остала без дела територије. Непостављање било каквих предуслова Украјини је знак чистог Путиновог прагматизма. За цело време украјинске кризе се руски председник суздржао од било каквих ултиматума којима би условио помоћ Кијеву, а што се тиче Евроазијске уније, изјавио је „како Украјина у исто време може потписати и споразум о слободној трговини са ЕУ и одржавати јаке трговинске везе са Русијом „.

Управо се због такве одлуке, која је уследила након непотписивања Споразума о придруживању ЕУ од стране Кијева и критика које су уследиле са Запада, руски председник могао представити као гарант украјинске независности, чиме је практично преотео улогу на коју је до сада монопол имао Брисел.Током свог сусрета са италијанским премијером Летом, руски председник је изјавио „како је Украјина суверена земља и сама ће да одлучи с ким ће да потпише уговоре о слободној трговини, а да ће Русија поштовати сваку одлуку коју донесе службени Кијев“. Такође је на том сусрету позвао Европу „да не користи тешке речи против Украјине“.

Путин је добро знао да у таквим околностима давање помоћи условити уласком у Евроазијску унију може бити само контрапродуктивно, удаљило би Украјину од Русије и подигло буру критика на Западу. Због тога се одлучио, барем званично, све то да учини без уцене и притисака. На крају, оно што је заиста важно је то да се опорави украјинско привреду, а већ сад су видљиви помаци, као нпр стабилизација финансија што је, како наводи The Daily Beast, „главни разлог разилажења доброг дијела демонстраната на Тргу Независности у Кијеву“ .

Ради континуитета и стабилности би за Украјину било добро да Јанукович победи на изборима 2015., као и да Ззапад напокон прихвати улогу Русије у региону која јој природно припада, да се окончају протести у Кијеву који, иако бројчано незнатни, још увек тињају и лако се могу инструментализирати по моделу Обојених револуција или Арапског пролећа.

Одлазак последњих демонстраната с Трга Неовисности би Украјину коначно удаљило из фокуса међународне заједнице, а народ и влада би се могли да посвете привредном опоравку земље. Самој Украјини би можда одговарао фински или југословенски модел из времена Хладног рата, што би значило да као суверена земља не припада ниједном блоку и да истовремено на највишем нивоу сарађује и са Москвом и са Бриселом на добробит и једних и других – за сада све указује да се Кремљ не противи таквом решењу.

Таквом се сценарију највише противи једва нешто више од 20.000 људи, колико их се 12. јануар окупило на Тргу Независности у Кијеву, док их је пре месец дана, према проценама опозиције, било и до неколико стотина хиљада. Одлуке Јануковича, који се досада противио употреби силе у мери како смо навикли да видимо по европским и другим метрополама, сада постају нешто оштрије. На пример, 30. 12. 2013. је украјински председник потписао декрет којим се у казнени закон уводи дело „противзаконита окупација јавних установа и објеката“, чиме се оправдано криминализују активности као што је било заузимање зграде градског поглаварства у Кијеву.Приметно је да су и сами Украјинци уморни од нереда и протеста у којима један дио активиста покушава испровоцирати сукобе, што је резултирало поделом унутар тзв. „ЕуроМајдана“.

 

Пут Јерменије у Евроазијску унију је коначна одлука Јеревана – Ударац плану ЕУ о ширењу на Јужном Кавказу

И док је Украјини претила реприза Наранџасте револуције, Јерменија је направила велике кораке ка Евроазијској интеграцији. 24. 12. 2013., три месеца након службеног захтева Јермена да приступе Евроазијској унији (ЕАУ), постигнут је коначни договор. Током свог новогодишњег обраћања нацији, а након посете Владимира Путина почетком истог месеца Јеревану и бази руске војске у јерменском граду Гиумри (која за сада има уговор до 2044.), јерменски председник Серж Саркисиан је поручио како ће Јерменија бити део Царинске уније са Русијом, Белорусијом и Казахстаном већ ове године.

Наравно, да та одлука није дошла изненада и било је више контаката Москве и Јеревана на највишем државном нивоу. Путин је Јерменима одлучио снизити цену гаса са 270 на 189 $ за хиљаду м3 и најавио могућност да Јерменију наоружа руским оружјем по много нижој цени од тржишне. Јереван се обавезао Газпрому продати 20% акција Армросгазпрома, заједничке гасне компаније која ће тако у потпуности прећи у руско власништво. Та је одлука наишла на негодовање јерменске опозиције, али само једног њеног дела, што се видело и по протестима испред зграде владе на којима је било тек неколико десетина људи. 

 

 

 

На руско-јерменски споразум је жестоко реаговао Азербејџан који је наручио „како приступање Јерменије Евроазијској унији (за сада још увек царинска унија оп.а.) или било какви други међународни споразуми могу бити ратификовани тек када Јерменија напусти окупиране делове Азербејџана“. Реч је о енклави Нагорно-Карабах и деловима азерске територије која би уз јерменску подршку и званично могла да постане независна. То је питање поставио казахстански председник, Нурсултан Назарбаев, који је током разговора о уласку Јерменије у ЕАУ нагласио потребу да се јасно каже које су спољне границе заједнице држава. Документ који је састављен не спомиње Нагорно-Карабах, а у Јеревану су изјавили да би енклава могла постати део Уније као независна држава. У сваком случају, ако се изузме проблем Карабаха, Јерменија нема никаквих препрека за придруживање Евроазијској унији, а сам Назарбаев је изјавио да је „Јерменија спремнија за улазак у заједницу држава од Киргистана“.

Казахстан одбио услове Киргистана јер „нико неће ући у ЕАУ под посебним условима“ – Бишкек касније затражио нови круг преговора

Као што смо поменули у почетку, Киргистан, сиромашна земља која се налази између Казахстана и Кине, економски је најсиромашнија после Таџикистана, а пропусност његових граница преко којих прелазе трговци наркотицима и оружјем, као и нестабилност Централне Азије због растућег исламског екстремизма су разлози због којих је упитно чланство те земље у ЕАУ. Споменимо и крваве етничке сукобе између Кригиза и мањине Узбека у тој земљи и добит ћемо слику земље која не испуњава основне предуслове за чланство. Поред свега наведеног, киргистански председник Алмазбек Атамбаев је уверен да је чланство у Киргистана у ЕАУ неминовност, а разлог је што само Евроазијска унија тој земљи може да гарантује стабилност и независност.

2011. је Киргистан званично затражио улазак у Царинску унију са Русијом и осталим партнерима, а у априлу 2013. је председник Атамбаев нагласио како би се то могло догодити већ поткрај прошле године и све је изгледало свршен чин. У јуну влада Киргистана не продужава уговор о најму базе у Манасу америчким трупама саставу ИСАФ-а и база се званично затвара у јулу 2014. С друге стране Русија проширује своју базу у Канту у Киргистану и наставља са изградњом војног комплекса руске војске на обалама језера Исик-Кул. Месец дана после Газпром купује све деонице државне компаније Киргизгаз за 1 $, али се обавезује да ће уложити $ 670,000,000 за изградњу инфраструктуре и платити дуг киргистанске државне компаније који износи 38.000.000 $. Ту није крај. Газпром све то чини за следећих 25 година, након чега се компанија, уколико се не продужи уговор, враћа у власништво киргистанске државе.

Тада је председник Атамбаев тражио да му се додели помоћ од $ 415,000,000, како би осигурао државне границе и покренуо економске реформе, али и слободан проток Киргиза на целом територију ЕАУ. У документу којега је саставила Евроазијска економска комисија, ти услови нису били испуњени. Казахстански председник је изјавио „како улазак у Царинску унију неће бити могућ под посебним условима ни за кога“ и тада је службени Бишкеку одбио потписати приступни уговор. Заменик премијера Киргистана, Џоомарт Оторбаев, изјавио је „како је био жртва казахстанског ултиматума“, али је свеједно затражио да се покрене нови круг преговора и да споразум о придруживању потпише у мају 2014.

 

 

Иако има мањих проблема техничке природе између Казахстана и Киргистана, готово сви су сигурни да ће се следећих неколико месеци разјаснити све недоумице и то искључиво због стратешке важности Киргистана из којег се може надзирати нестабилна Средишња Азија и екстремистичку претња која долази са југа. Овом одлуком је казахстански председник Нурсултан Назарбаев вероватно хтео да покаже да Русије, Белорусија и Казахстан не прихватају језик „ултиматума“ (пре би се могло рећи „претераних прохтјева“ председника Алмазбек Атамбаева оп.а.), а то се види јер је након одбијања помоћи за привредне пројекте Русија сама кренула Киргистанци да гради нову хидроелектрану која им је била потребна.

Казахстанци не желе да послују на тај начин и не желе да њихови будући партнери у потпуности зависе о страној помоћи и упозоравају да такав модел подстиче на политичку и сваку другу корупцију, но то су ти технички детаљи о којима није потребно писати толико опширно. Чињеница је да је Евроазијска унија пројекат који ће сигурно заживети, а за сада је сигурно да у њега улази Јерменија и врло вероватно Киргистан. Украјина има прилику да избегну Европску унију у којој би била третирана на „равноправан“ начин исто као све остале земље које не чине елитни клуб на чијем су челу Немачка, Велика Британија и Француска.

Евроазијска унија која тренутно броји 170.000.000 људи и више од 20.000.000 квадратних километара, те с растућим привредом, геополитичким и геостратешким утицајем, заједница је која је свакако примамљива. На сувереним је народима да одлуче хоће ли бити њеним делом, неопредијељени с посебним односима са ЕАУ, ЕУ и Сједињеним Државама (што би био „модел 3 +1“ којег је руска влада пре годину дана предлагала за Украјину) или се сврстати на супротну страну и то само из разлога јер је та „друга страна“ на саму најаву стварања заједничког простора од Лисабона до Владивостока одмах рекла „не“. 

(Advance)

Oznake: Jermenija, analiza, Evroazijska unija, EU, Kavkaz, Kazahstan, Kirgistan, Rusija, Ukrajina