(Фонд Стратешке културе)
Група европских и америчких економиста је дошла до закључка да је за проблеме еврозоне крива управо евровалута.Извештај познатих америчких и европских економиста који су се удружили под називом  „Национални биро за економска истраживања“  (National Bureau of Economic Research), а  који је објављен ових дана у Масачусетсу, је јединственој европској валути први пут на тако високом нивоу донео сурову пресуду.[1] 

Аутори документа – американци Хесус Фернандес Вилаверде и Тано Сантос, као и британац Луис Гарикано – не позивају баш директно на распуштање еврозоне и повратак марке, драхме, пезоса и ескуда. Али без обзира на то убедљиво доказују да су могућности за реформисање и стабилан развој  економија тих европских земаља, за које је данас прихваћено да се називају „проблематичне“, подривене управо увођењем евра.

Аутори подсећају да  је већ 1999.године било очигледно да даљи развој земаља какве су Грчка, Португалија, Ирска и Шпанија директно зависи од спровођења оштрих и непопуларних структурних престројавања који би водили повећању конкурентности економије.

 Међутим, увођење евра је тим земљама, али и многим другим, омогућило да остваре постављене буџетско-финансијске циљеве преко надувавања шпекулативних „балона“ и  окретања фондовима Европске уније. Као резултат је конкурентска снага економија, пре свих – држава на Средоземном мору – постала још мања, али су зато владе добиле могућност да раде уз помоћ кредита, не обазирући се чак ни на строге буџетске услове Споразума из Маахстрикта. Према прорачунима економиста – ступање у евро-зону је испровоцирало гигантски доток кредитних средстава у земље европске периферије. Захваљујући томе су Грчка, Португалија, Шпанија и Ирска у периоду од 10 година подигле чист  спољни дуг на 100% од обима бруто-домаћег производа.

Међутим, најновији извештај ма колико био убедљив ипак не носи „повратни“ карактер. Тешко да је Европска унија 1999. могла да одбије увођење јединствене валуте на максимално широкој територији. И данас је подједнако тешко да се претпостави да би се Брисел сложио да призна крах свог пројекта и да укине евро-зону или бар да битно смањи њену ширину.

Изводи експерата „Националног бироа за економска истраживања“ нису ништа утешнији ни за будућност. Они предвиђају да тенденција која се испољила може да се шири у земљама које данас надувавају или користе нове „финансијске балоне“. Аутори чак прогнозирају да  до „погоршања државног и приватног управљања“  може доћи и у САД, што такође европљанима, чија је економија чврсто везана за америчку,  не улива неки посебан оптимизам.

Уопште није чудно што су последњих дана финансијски експерти стекли нову дозу песимизма. Заједнички индикатор пословног и потрошачког поверења према економији евро-зоне се спустио у марту више него што је то било очекивано, на 90 поена: оцене смањења БДП-а Француске у четвртом кварталу  2012.године уколико  се упореде са претходна три месеца, изражена на годишњем нивоу, остала су на нивоу од 0,3%.[2]

Због јачања претњи  да ће Кипар изаћи из евро-зоне агенција за одређивање рејтинга  „Moody’s“  је његов кредитни ниво снизила на „Саа2“. „Однос према Европи је лош. Неодређеност коју је створило спашавање банкарског система Кипра и неспособност Италије да формира  владу су јачи од тржишта, подсећајући да  ће негативан утицај Европе  још дуго постојати“  – констатовао је руководилац одељења за истраживање инвестиционих тржишта аустралијске компаније Colonial First State Global Asset Management Стивен Холмарик.[3] 

Поверење у економију у иностранству опада и све мање инвеститора жели да улаже у „ризично“  –  сведочи о ситуацији Томоми Јамасита, старији менаџер Shinkin Asset Management Co.[4]

 А Хироити Ниси, генерални менаџер јапанске компаније SMBCNikkoSecuritiesчак упозорава  на могућност појаве „домино ефекта“ уколико Брисел покуша да рецепте за решавање банкарских проблема Кипра прошири на друге државе из евро-зоне. Да таква могућност постоји већ је напоменуо Јерун Дејселблум, председник Еврогрупе, који је изјавио да план реструктуризације кипарских банака може да постане шаблон за спасавање „проблематичних“ банака и за друге  земље у еврозони.[5]

А пошто је Кипру омогућено да предахне, у првом плану евро-кризе  се поново нашла Италија. Само за један дан – 27.марта – рентабилност  италијанских државних облигација је скочила за 21 базни поен – демонстирао је максимални раст за читав март. До тога је дошло пошто је вођа Демократске партије Пјер Луиђи  Берсани, коме је поверено да формира „антикризну“ коалициону владу изјавио да не види шансе за формирање свеобухватније коалиције.[6]

За то време телевизијски канал за пословне новости  Bloomberg  је саопштио да следећа земља којој ће бити потребан стабилизациони програм Европске уније и ММФ-а може да буде Словенија. „Државне финансије те државе на југу Европе су у врло јадном стању“ – констатовали су експерти, подсетивши да је рентабилност словеначких десетогодишњих државних облигација већ дошла до нивоа 6,69%, попевши се за 24 часа за 0,59%,  а у последњој недељи  – за 1,65%.[7

]Међутим, већ показатељ од 6% представља ниво који Европска комисија сматра за опасан. А ако се пређе ниво од 7% – ту се већ отворено смешка банкрот.

Истина, словеначка премијерка Аленка Братушек је пожурила да увери локалну и светску јавност да Љубљана нема намеру да „иде трагом Кипра и да моли за пакет антикризне помоћи.[8]  

Међутим ,заиста је врло могуће да ситуација у земљи већ измиче контроли новог левоцентристичког кабинета. Еврокриза се припрема да прогута  нове жртве.

Ознаке: евро, европа, ЕУ, кривица, Петар Искендеров