Прочитај ми чланак
* Надежде Савченко, капетан Ваздухопловних снага украјинске војске, посланик у Врховној ради, добровољац у екстремистичком батаљону Ајдар. Руске власти су је ухапсиле прошле године приликом преласка украјинско-руске границе. Оптужена за смрт двојице руских новинара у околини Луганска, убијених јуна 2014. године.
Сергеј Шаргунов и ја разговарали смо о разлици између фанатичних западњака и умерених либерала. Разлика као да постоји, али, чим се мало боље загледаш – она је већ негде ишчезла.
Ево, на пример, Виктор Шендерович – он као да је помало фанатизован, а Људмила Улицка (на слици испод) је – мудра жена, велика руска списатељица.
Међутим, кад треба накитити писмо у одбрану Надежде Савченко* (на слици горе), да по целом свету загрми, онда су Виктор и Људмила – заједно. (Тек што су написали и потписали, одмах за њима сто људи.) А, ако треба написати писмо осуде бомбардовања Донбаса или спаљивања људи у Дому синдиката у Одеси – то никад нећеш дочекати.
Кад треба вређати сепаратисте и терористе у Доњецку због нечега лошег – они ће се скупити и вређати. А, кад треба осудити оне који су дошли да све те сепаратисте побију, заједно са њиховим домовима и домаћим животињама, они се истог трена сви до једног разиђу. И фанатизовани и умерени.
Ја читаво време покушавам да уловим ту разлику међу њима, да се за њу ухватим. Али ње нема. Просто, једни се изјашњавају стално, а други само повремено. И то је све.
Они, наравно, могу да не воле једни друге, али – шта нас брига за њихове међусобне односе. Ево, ја знам руске борце којима суде у европским демократијама због учешћа у нелегалним оружаним формацијама. Они могу и да умру од глади – нико о њима ни реч неће изустити. Ни један „мудри руски писац“. Нема таквих речи код тих писаца.
* * *
Писательница Людмила Улицкая.
Не баш урачунљиви људи захтевају да се под хитно ослободи мила Нађа, чудесна и задивљујућа. Урачунљиви тврде да је овде реч о правосуђу, искључиво о правосуђу.
Разлика између не баш урачунљивих и веома урачунљивих је само у једном. Кад су у Харкову хиљаду активиста стрпали у затвор, усред града, и још их нису пустили, кад су у Украјини нестајали новинари и блогери, док је горео Дом синдиката у Одеси, кад је артиљерија ВСУ четири пута покушала да дигне у ваздух хемијску депонију у Доњецку, кад је под бомбама погинуло 80 деце и осам хиљада мирних грађана, кад су убицу Олеса Бузине пустили на прошета, док се све то радило (и ради!) – сви ти људи су ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали, ћутали…
А сад су одједном проговорили. Једни са неодмереним, а други – са тобоже одмереним изразом лица. Одмерени кажу да не треба бити људождер, није то лепо. Ми нисмо за Нађу, ми смо једноставно за правичност. Зато не треба. Па наравно да не треба. Али може ли се рећи колико вреди ваша одмереност? Њена вредност је – пишљиви боб.
Превео за Нови Стандард – Ж. Никчевић
Извор: Блог Захара Прилепина
