Pročitaj mi članak
Поједине грчке структуре у власти, како војној тако и цивилној, узеле су активно учешће у НАТО акцији рушење легалног режима у Сирији путем подстицања побуне, надајући се да ће извући одређене бенефите за своју државу и народ. О основаности ове претпоставка бавићемо се у овом тексту позивајући у помоћ, како историју односа Англосаксонаца и малих народа, тако и актуелна дешавања која приказују грчки ангажман у овом рату.
Да би одговорили на ово питање позваћемо се на историју и чијој светлости ћемо видети како последњих неколико векова функционише англосаксонска политика. Исто тако у светлости „Учитељице живота“ покушаћемо да прикажемо однос англосаксонског (британског и америчког) света (макар на малом броју примера) према малим народима који су покушавали савезништвом са Америком и Британијом да остваре свој национални и државни интерес.
Традиционална политика Англосаксонаца усмерена ка европском континенту састојала се у спречавању било које велике европске нације да ојача и тиме дође у ситуацију да угрози, у 19. веку британску а 20. и америчку премоћ и контролу свих процеса (политичких, трговачких, привредних па чак и културолошких) на старом континенту. Услови за такву политику стекли су се после континуираног јачања Енглеске на мору, које је почело поморском победом над „Великом Армадом“ 1588., да би се заокружило после двовековног јачања Британије, које је било довршено крајем 18. века. Овај процес је финализован стварањем највећег колонијалног царства, индустријском револуцијом и задобијеним искуством током процеса овладавања светским морима.
После рата са Француском за превласт у Америци, и коначне британске победе у истом 1763. Британија је била најјача таласократска сила, која је контролисала све кључне тачке светске трговине, што у то време није могла да угрози ни америчка револуција и потоње стварање САД – независних од матице. Уз то као најјача индустријска сила Британија је разрадила структуралне механизме којима је стечену супремацију бранила. Тада су се стекли услови да њена европска политика одражавања равнотеже на старом континенту заживи у пуној својој снази.
Британска двовековна „контрола“ Европе
Политика, можемо слободно рећи, неке врсте контроле европских држава (коју ће касније преузети Америка) спроводила се на више начина. Две државе су биле под посебном „присмотром“ (изразе присмотра и контрола користимо условно јер су процеси на европском континенту били пре свега резултат унутрашњих тежњи и афинитета европских народа које је Британија посматрала и само усмеравала у за њу жељеном правцу) – Русија и Француска, док ће касније предмет посебне „контроле“ бити у уједињена џиновска Немачка.Спречити продор Русије и Француске у средиште европског континента где осим Пруске егзистирају углавном немоћне, многобројне и расцепкане Немачке државе био је циљ Британије. Са Русијом услед контроле великих пространстава конфликти су могли да избију на широком појасу средње и далекоисточне Азије. Требало је Русију спречити да закорачи на ободни простор Римленда чиме би дошла у ситуацију да угрози поморску доминацију острвске империје. Немачко уједињење 1871. је проблем централне Европе решило пошто је ова сада била уједињена под чврстим жезлом Бизмарка. Али овај је био довољно мудар да после силовитих победа против Аустрије и Француске, те анектирања француских покрајина Алзаса и Лорене, не тражи и Француске колоније, што би свакако већ тада изиритирало Британију и довело до великих светских сукоба.
Англосаксонски одговор на Наполеона и Хитлера
У мирним и мање турбулентним временима Британије је своју доминацију и своју визију Европе одржавала дипломатијом и економијом, односно већ стеченим предностима и механизмима којима је располагала. Но у последњих двеста година два су случаја када је Британска доминација озбиљно (условно речено озбиљно јер ни тада њени противници нису имали озбиљне шансе за значајан успех) била угрожена. То је учинила Француска под диригентском палицом Наполеона, као и Немачка под вођством Хитлера. Тада су Британци употребили сва могућа средства да сачувају своју доминацију укључујући и она која нису била конвенционална, односно она која су до тада ретко практиковали.
Наиме они су против Наполеона, а донекле заједно са Америком против Хитлера, користећи незадовољства поробљених народа, подстицали стварање покрете отпора у окупираној Европи не би ли таквим константним исцрпљивањем ових режима ослабили притисак, који је био усмерен на њих саме. Тако је у време Наполеона подстицан отпор италијанских државица (укључујући и папску државу што је условило брутално хапшење римског понтифекса) и немачких слободних државица и градова (Бремен, Хамбург, Либек) што је резултирало страдањем и једних и других, те Наполеоновим стварање великог Француског царства, које се ускоро због непоштовања континенталне блокаде од стране Русије усмерило на ову велику православну царевину и ту доживело потпуну катастрофу. Ово се убрзо показало као пресудан ударац за Наполеонов дефинитивни крај.
Да би се Наполеон ослабио такође је 1809. била подбуњена Шпанија, што јесте француског цара ослабило али је и изазвало велико страдање шпанског народа. Да би пак крњили Хитлерову моћ, у тренуцима док је Британија била сама у рату са Немачком (а највише услед своје политике покушаја усмеравања немачког диктатора на СССР, која им се касније обила о главу), иста је подстицала покрете отпора на читавом поробљеном европском континенту. Најпознатије такав покрет је свакако био четнички покрет Драже Михаиловића.
Судбина малих народа као савезника Англосаксонаца
Оно што је овде битно рећи су две ствари. Природно је да су народи у време окупације омрзнутих Наполеона и Хитлера прихватали помоћ коју им је Британија нудила ради њиховог сламања и ратног пораза. Природно је и да су се надали да са завршетком успешног војевања, и давања значајног доприноса савезничкој ствари, буду адекватно награђени, односно да им се гарантује слобода и колико толико равноправно укључење у систем међународних односа. Но управо у већини случајева се то није догађало.
Најдрастичнији случај је случај четничког покрета Драгољуба Михаиловића. Власт је после рата у Југославији предата комунисти Титу, а Дража и његови саборци су остављени од Британије (са недовољним заузимањем Америке), те проглашени за издајнике и ратне злочинце. Толико о гаранцијама које дају Англосаксонци својим савезницима. Но, нису ни други прошли много боље. Немачки народ који је често крварио против Наполеона после његовог сламања остао је разједињен и морао је да чека педесет година на појаву Бизмарка. Гвозени канцелар је схватио да се Немачко уједињење може извршити само ако се немачки народ узда у самог себе, а то уједињење преузме на себе најјача немачка држава у то време – Пруска.
Дакле може се закључити да савез са Англосаксонцима, колико год деловао услед њихове снаге оправдан, обично ономе ко им се безрезервно преда као савезницима и од њих очекује адекватну сатисфакцију за учињене услуге, не даје никакву гаранција за евентуалну националну и државну корист. Штавише често се дешавало потпуно супротно. Они који су били савезници бивали су кажњени док су на власт у савезничким државама инсталирани подобни, којима није био најпречи интерес сопствених држава већ британски, а у најновије време амерички. Од овога је често елита имала користи док је народ неумитно сиромашио.
Актуелни случај Грчке
Морамо са жаљењем да констатујемо да је и данас слична ситуација када су у питању дилови малих народа са Американцима и Британцима. С обзиром да се историја врло често понавља мали народи морају да буду опрезни и данас када улазе у сличне аранжмане са Англосаксонцима, сада предвођеним првенствено Американцима. Актуелна драма коју производи сиријски рат је тест зрелости малих народа којима се понуди неславна улога у сламању отпора сиријског народа угроженог притиском глобалних играча предвођених НАТО-м. Ово државе попут Грчке (али и остале) морају да имају у виду. Грчка владајући естаблишмент је прихватио да свесрдно помаже сиријске побуњеничке снаге у рату, који за своје интересе води и финансира Америка, али и Француска те читав низ блискоисточних земаља.
Недавно је у јавност процурела вест, како каже Драгомир Анђелковић: „Да се по личном налогу новог начелника генералштаба грчких оружаних снага, генерала Гиниса Константиноса, у базама специјалних снага Грчке, на острву Крит и у околини града Киликиса (Егејска Македонија), већ неко време континуирано спроводи обука грађана држава Севере Африке и Блиског Истока. Поред грчких инструктора наставља Анђелковић у процес специјалне обуке укључене су и њихове колеге из САД, Велике Британије и Катара. Тежиште обуке ставља се на изучавање метода вођења ратних дејстава у градским условима, као и на припрему за употребу експлозивних средстава. После окончања обуке већина новопечених специјалаца бива послато у Сирију“.
Исто тако на територији морнаричке НАТО базе на острву Криту почео је са радом нови амерички систем електронског извиђања и прислушкивања, који делује у координацији са британским војним постројењем на Кипру, те са електронском опремом америчке ратне флоте стациониране у источном Средоземљу. Читав овај комплексан систем има за циљ да у садејству са турским обавештајним службама служи за успостављање боље комуникације са сиријским побуњеницима. Ако додамо да се Грчка ангажовала у помагању, смештању и лечењу сиријских побуњеника у Солуну, онда добијамо слику једна значајне и активне подршке, ове нама пријатељске земље, у сламању слободе већинског сиријског народа, а коју угрожава НАТО предвођен Америком.
Какви су мотиви грчких власти?
Ако су мали народи у претходним вековима ступали у савез са Англосаксонцима да би се ослободили пошасти Наполеона и Хитлера ми за њих морамо имати оправдање. Они су били под чизмом француског и немачког диктатора, те нису имали много избора при покушају да извојују слободу. Савез са неком великом силом супротстављеном њиховим поробљивачима је био потпуно природан, чак и ако се сумњало да он може произвести врло често негативне ефекте. Међутим у случају актуелног ангажмана Грчке није такав случај. Мислимо да Грчка, иако притиснута чланством у НАТО, није приморана на обимно укључивање у рат који подржава НАТО у намери да зарад себичних стратешких интереса укине слободу сиријском народу.
Грчка није окупирана од неке велике силе да би тражила ангажман са НАТО-ом у циљу националног ослобођења, а исто тако није притиснута од стране Сирије која се бори за голи живот. Но, шта је онда разлог укључивања појединих структура Грчке (свакако без дозволе грчког народа) у ову рекли би нечасну авантуру. Покушај додворавања САД је проузрокован тешком економском кризом и сходно са тим тражењем начина да се избегне буџетски дефицит, за који поједине структуре грчке власти сматрају да ће краткорочно позитивно бити решен свесрдним пружањем помоћи Америци у нечасном рату против Сирије.
Такође можда грчке структуре у власти сматрају да ће нуђењем услуга НАТО-у и Америци олакшати свој положај у ЕУ, у којој их притиска доминантна Немачка. Но било како било, чак и да имају некакве користи, грчке власти могу само да закрпе рупе на свом разваљеном економском систему, док би за његов опоравак била потребна једна коренита и структурална реформа која би изискивала тоталну мобилизацију читавог грчког друштва.
За овакве суштинске реформе политичари модерне, у времену константних маркетиншких лажи које народу обећавају брз и безболан опоравак, немају ни воље ни интереса. Лакше је извући добит која се у кратком времену може наплатити и остати на власти него народу понудити озбиљне пројекте опоравка који могу угрозити сигурност властодржачких фотеља. То је класично размишљање актуелних клијентелских политичара каквих су пуне мале земље укључујући и Грчку. Они не презају, ако је у питању првенствено њихова краткорочна добит, ни од рушења свих хуманитарни принципи и игнорисања морала на којем вековима егзистира грчка (а и остале) нација дајући свој допринос миру у свету и глобалној стабилности.
Да ли је могућа било каква добит?
Оно што је најболније је врло изгледна могућност да и умишљени бенефити неће бити остварени. Као што смо видели из првог дела текста сарадња са малим (а често и великим) народима Англосаксонце у много случајева није обавезивала ама баш ни на шта. Тако да не би било чудно да се по завршетку посла, односно рата у Сирији, грчки ментори захвале грчким владајућим структурама и наставе да притискају Грчку баш како су то чинили и раније. На ову могућност, али и на све моралне и практичне консеквенце ангажмана у сиријском рату, грчка елита би морала да обрати пажњу.
Постоји грчки народ који је још увек у светлости своје хришћанске традиције, сачувао осећај за разлику између поштеног и непоштеног, људског и нељудског, праведног и неправедног. Грчка елита која је тренутно на власти мора да зна да ће суд над њиховим делима изрећи тај народ, много пре историје.
Ово је поука и нашој елити и нашем народу да нечасни аранжмани никада не доносе дугорочну добит, а често се не оствари ни она краткорочна, нарочито када се прави дил са Англосаксонским светом. Елите на власти, како у Грчкој тако и код нас, али и у свим другим државама, требали би да се држе старе пословице по којој „правда држи земљу и градове“, а не разних непринципијелни и понижавајући дилови са великим силама, које су толико пута у историји показале да их договори са малим народима не обавезују ни на најминималније поштовање истих.
(Видовдан.орг)
