Pročitaj mi članak
Када се на тебе сруче стотине погрдних речи попут «Ваша Раша ће се ускоро пропасти», тешко је задржати добронамерност. Међутим, и поред свега, треба имати на уму да је снажна Украјина потребна, пре свега, Русији.
Недавно сам имао прилику да учествујем у дискусији, оне врсте која обично носи помало груб, али врло тачан термин: «украјинско сра_е». На почетку рада «Живог журнала» виртуелни разговор дужине неколико хиљада коментара могао би навести на једноставно питање: «Како је исправно – на Украјину или у Украјину?». Овог пута је као повод послужио украјински видео-снимак, посредством којег се инвеститори позивају да улажу новац у ову земљу.
На мој коментар да је снимак, наравно, леп, али да, међутим, немам намеру да путујем у Украјину пре него што дође до промене украјинског режима, реаговало је мноштво аутора коментара, које бисмо могли условно поделити на три групе.
О АУТОРУ
Антон Крилов је рођен је на дан милиције оне године, када је донета последња Конституција (Устав) СССР, у граду – колевци совјетске авиоиндустрије. Живео је и радио у луци пет мора, колевци руске демократије, бисеру крај мора и у другим градовима – оним који су прослављени и оним мање прослављеним. По образовању је – политолог, новинарством је почео да се бави у вишим разредима школе. Много пута је покушавао да одустане од новинарства, али безуспешно, и на крају се практично помирио с тим. Убеђен је да се добри људи увек могу договорити, међутим, шта чинити с лошим људима – за сада није смислио. Најбољи начин одмора јесу, како он сматра, археолошка ископавања.
Прва група ме је обасипала баналним увредама – псовкама; при томе је, ко зна зашто, већина њих имала за место пребивалишта – Копенхаген, Лондон и друге иностране градове (изван бившег СССР).
Представници друге групе су ме позивали да ипак дођем и да, у зависности од агресивности аутора, или «одговарам за своје речи», или пак да се уверим да је Украјина и дан-данас остала онаква, каквом смо је ми волели пре револуције.
Најбројнија, трећа група, која једним делом има извесне сличности са прве две групе, уверавала ме је да је садашњи украјински режим «на вјеки вјеков» и да се поздравим с намером да икада видим Украјину.
Наравно, далеко од тога да су корисници друштвених мрежа најрелевантнији узорак, међутим, чињеница да већина њих верује да је садашњи украјински режим – вечан, на најбољи начин доказује да је украјинска држава озбиљно психички болесна.
Такође, упркос релативно ниском резултату ултранационалистичких партија, између Украјине 2015. године и Немачке 1938.-е може се пронаћи много сличности. И они су такође сањарили о «Хиљадугодишњем рајху», победи националне идеје и враћању «неправедно» одузете земље.
У таквом тренутку обично дође неко, ко вам каже: «Погледајте ви себе! Шта, зар је мало у Русији оних, који би желели да поново успоставе Совјетски Савез или чак Руску империју?»
Сложио бих се, није их мали број… ништа мање него Финаца, који маштају да одузму Русији Виборг и Карелију или, пак, Мађара, који до дан-данас жале због Тријанонског споразума, или становника Израела, који су убеђени да Синај није требало враћати Египту.
Европа не зна шта да ради са 10 милиона Грка, зар је њима до 40 милиона Украјинаца?!
Међутим, треба правити разлику између «војске из фотеље» и чак телевизијских пропагандиста од државне политике. Мислите ли да су телевизијске пропагандисте пустили да се појављују у ударним терминима управо зато што они износе тајне мисли Кремља? Ни најмање: једноставно, они имају добре рејтинге.
Нико од руских лидера никада није изјављивао да је територијална експанзија – у виду поновног успостављања СССР или у неком другом облику – од сада и убудуће државна политика РФ. Крим је јединствен случај, без преседана, изазван сасвим конкретним разлозима и претњама националној безбедности Русије. Уосталом, о томе се писало много, не желим да се понављам.
С друге стране, украјински председник, премијер и други званичници више пута су изјављивали да је враћање Крима – приоритет државне политике. Опет ми пада на памет Адолф Алојзович (прим.прев. мисли се на Хитлера) са његовим животним простором, као и други лидери земаља Осовине, чији је сан био да «поврате праведност» и који су, услед тога, уништили животе милиона својих и туђих држављана.
Шведски писац Август Стриндберг се сматра аутором изреке «Када држава почне да убија, оно себе назове Домовина». Стриндберг је био теоретичар – чак ни у његово доба Шведска дуги низ година заредом није узимала учешћа ни у каквим ратовима.
Украјина дуже од годину дана убија своје држављане у Донбасу, премда се сахране шире по целој земљи… Патриотска хистерија за сада не губи на свом интензитету. Али, било који психијатар може вам потврдити, да хистерија физички не може дуго трајати, после ње неизбежно следи фаза «прегоревања» и апатије.
Дуго марширати по улицама с повицима «Слава нацији! Смрт непријатељима!», бојити све доступне површине у жуто-плаве боје и тражити у друштву «издајнике» житељи Украјине неће моћи – као што нису могли ни Немци, ни Италијани, ни друге нације, које су биле обузете идејом «Наша земља је изнад свих других».
И зато сам ја убеђен да данашњи украјински режим неће моћи дуго да се одржи и да ће врло брзо московски и петербуршски туристи опет преплавити лавовске кафане и одеске крчме, које су дуго чезнуле за њиховим новцем.
***
Разуме се, када се на тебе сруче стотине погрдних речи попут «Ваша Раша ће се ускоро пропасти», тешко је задржати добронамерност. Међутим, и поред свега, треба имати на уму да је снажна Украјина потребна, пре свега, Русији.
Ако садашњи кијевски режим заиста доведе земљу до распадања на засебне кнежевине, које би се међусобно бориле око контроле извора и најмањих новчаних средстава, за Русију то неће представљати «геополитичку победу», него милионе избеглица и милијарде рубаља, потрошених на хуманитарну помоћ. У XXI веку другачије не може ни бити. Никакву корист од распада Украјине Русија неће имати – само огромне хуманитарне и финансијске проблеме.
У савременој постиндустријској стварности државама нису потребни сиромашни и слаби, него богати и снажни суседи, с којима имате користи да тргујете, одакле долазе дарежљиви туристи, с којима можете развијати заједничке пројекте с кумулативним ефектом по економију обе земље.
Конкретно, све то можемо видети на примеру међусобних односа Русије и Кине, Финске, Турске. Коцкање с нултим износима неизбежно одлази у прошлост.
Украјина је осуђена на сарадњу с Русијом, без обзира на то што сада овај аксиом с оне стране границе изазива псовке и бусање у прса уз повике «Европа ће нам помоћи». Европа, треба нагласити, не зна шта да ради са 10 милиона Грка. Ситуација у другим јужним земљама ЕУ такође је далеко од идеалне. Зашто би узели на издржавање 40 милиона становника Украјине?
Подразумева се да Русија више не треба да понавља сопствене грешке, нити да интензивно спонзорише украјинску економију. Ни захвалности, ни економског ефекта то нам неће донети – на исти начин Грци нису нимало захвални Европској Унији, која је толико година финансирала њихову неефикасну економију.
Али, Русији је потребна снажна и јединствена Украјина, као што је, на исти начин, Украјини потребна ради њеног напретка моћна и јединствена Русија. То је објеkтивна стварност. Могуће је променити идеологију, али није могуће променити географију и базичне законитости, које владају у економији.
Превод за СРБИН.ИНФО са руског на српски Соња Павлова
Извор: ВЗГЛЯД
