Pročitaj mi članak
(Драган Ђоговић)
Империјализам је стар колико и човјечанство, само начин на какав настаје и себе оправдава мијења се са развојем народа. Поштовање и акцептирање постојања неког народа увијек је било релативно, у сваком случају никада то није било питање морала када је ријеч о томе како Империјализам оправдати.
За Империјализам старијег доба и данашњице постојао је увијек разлог. Он се правда различитим мотивима. У суштини они су увијек били лажни и лицемјерни, а такви су остали и до данас.
Константно се радило о томе да се властита моћ прошири на друге сфере и створи утицај и приступ имовини и сировинама других народа да их користи за своје потребе.
Пермаментно увећавање и употреба војне силе као средство економске експанзије је главна стратегија сваке актуелне Власти америчке администрације. Нагон за хегемонизмом уз војну доминацију и интервенције широм свијета, изграђује све већи обим америчког глобалног Империјализма. Докази зато су препознатљиви у многим сегментима и видљиви сваком рационалном бићу на овој планети.
На америчком плутајућем Империјалистичком броду, неминовно је присуство Велике Британије индивидуално или у склопу Европске Уније као савезника, наравно увијек када је у питању заједнички интерес у подјели циљаног плијена.
Војне интервенције САД у некадашњој Југославији затим Србији, Ираку, Авганистану и Либији нису ништа друго него класично чисти Империјализам. Званична оправдања свих тих војних акција вођена под акцентом “успостављања демократије државама, борба против тероризма и поштовање међународног права народа ” су апсолутно чиста фарса, јер се радило у ствари увијек о минералним ресурима и налазиштима сирове нафте.
Прескупо одржавање стационираних војних база широм свијета имају своју функцију застрашивања, презентације војне моћи и контролног обезбјеђења црпљења ресура, из којих се компензује надокнада трошкова њихових постојања.
Никада у својој историј САД није урадила нешто за неки народ из правих хуманитарних разлога, уколико није постојао за њих огроман комерцијални и политички интерес.
Вјешто креираном мајданском империјалистичком финтом САД и ЕУ преко претежно радикално неонацистичких украјинских опозиционих снага, срушила је циљано легалну демократску Украјинску Власт. Тиме је створена база практичне примјене дуго теоретски планиране дестабилизације Руске Федерације, која је велика препрека експанзији Империјализма преко Сибира на околна Азијска подручја.
Муњевита реакција Русије, која је спознала благовремено опасност која јој пријети, додатним флегматичним техничким мјерама да осигура своје војне базе на Криму али и обезбједи сигурност свог руског становништва који у њему живи, изазвала је неконтролисани бијес у Вашингтону и Бриселу.
Њихово узајамно противљење руској акцији успостављања поновног уједиња Крима са матицом Русијом, карактеризује циничну политичку доминацију и примјену дуплих стандарда када је у питању међународно право на самоопредељење једног народа по повељи Уједињених Нација.
Немачка се наравно не обазире више на своје уједињење са некадашњом ДДР које је ужурбано спровела падом берлинског зида, без спроведеног демократског референдума на обадвије стране, плашећи се негативног гласачког резултата.
Намјера ЕУ и САД да уведе економске санкције Руској Федерацији уз контест претећег звецкања оружјем, довело би цијели свијет том примјеном у глобални економски хаос, из којег би произашле тешке контра продуктивне консенквенције као нпр. врло лако могућ распад Европске Уније и тешко рањавање америчке привреде због евентуалног превентивног повлачења енормо високог инвест-капитала појединих економскиг сила са континента на континент.
Русија би у том сценарију претрпјела у почетку извјесне губитке на спољнем тржишту, које би брзо зацијелила из јаких домаћих фондова и преорјентисањем пласмана своје производње на кинески, индијски и ирански маркт. Иначе Русија је у потпуности спремна и чврсто одважна да брани своје витално стратешке интересе и не преза ни од било каквих западних претњи.
Преостаје нам само нада, да се овај политички до сада још увијек вербални конфликт ипак заврши позитивном солуцијом за све учеснике и неутрални свијет. Прерасте ли којим случајем у практични војни сукоб , што је по вјероватноћи садашњег стања равно скоро нули, онда би повратак преосталом човјечанству поново у пећине био гарантовано неминован.
Сукоб Империјализма и Анти-Империјализма је дефактно достигао своју кулминацију – бити или не бити питање је сад?!
