Исте вечери на два телевизијска канала у Србији гостовала су два хрватска председника – садашњи и бивши. Гостовање Стипе Месића изазвало је незапамћену харангу против водитеља, који је примио на стотине увредљивих и претећих порука на Твитеру – иако је немогуће замислити да ико од оних који су вређали Ивана Ивановића уопште памти чувену Месићеву изјаву да „Срби из Хрватске могу изнети само блато које су у њу и унели“, гротло најужаснијих речи упућених водитељу, било је отворено.

Нешто мало раније исте вечери, гостовање актуелног председника Хрватске, Иве Јосиповића, у емисији код Југослава Ћосића, није изазвало никакве реакције, иако су сутрадан све новине пренеле неке његове изјаве. Можда су два хрватска председника исте вечери, у Србији, били превелики залогај за оне „ТВ манијаке“ са слабим живцима, тек чињеница је да су свој допринос поправљању односа између наших двеју земаља дали управо медији – што је за сваку похвалу.

Што се тиче добросуседских односа између Србије и Хрватске, председник Јосиповић је имплиците поручио да у овом тренутку може да има одличне односе са српским медијима – али да су односи са председником Томиславом Николићем „ледени“ „због појединих изјава Николића, као што је да у Сребреници није било геноцида, противне и пресуди међународних судова“ и додао да мора постојати неки „концепт заједничких вредности, заједничког поимања или разговарати о томе“, да би сусрет два председника имао смисла.

То значи да односи Србије и Хрватске могу бити бољи ако два председника буду мислила слично – Николићева изјава о Сребреници је, наравно, добар алиби, али суштина је у нечему другом. Нису односи Србије и Хрватске сада лоши због Сребренице – него због „Олује“ и пресуде Хашког трибунала. Иако председник Јосиповић није негирао да је било злочина над Србима у Хрватској, обећавши да ће их Хрватска процесирати, Јосиповић је рекао нешто далеко инспиративније за размишљање. „Хрватски генерали су само бранили хрватски народ“, додавши да је то уверење целе Хрватске.

То више није прича о хрватским генералима, већ је нама предложак за размишљање. Шта су радили српски генерали? На то питање у Србији бисмо добили бар неколико десетина различитих одговора. Додајмо томе и једно поређење које се у овим очајним данима за Србију – само намеће. Како је могуће да су Срби криви и зато што су направили САО Крајину, и зато што се буне што су Албанци направили САО Косово? ЦИА и НАТО, направили су и „Олују“ и бомбардовање Србије! Зар у овом тужном балканском замешатељству двоструки стандарди нису непрестано на делу? Или, можда би све било другачије да смо и ми певали „Данке Дојчланд“?

Али заједничке вредности, засноване на печатираним истинама Трибунала у Хагу (чак и када оне негирају злочине и егзодус преко двеста хиљада Срба), као услов за добросуседске односе, проблематичан је захтев.

На неки начин, међутим, изгледа као да уз све пресуде Трибунала, уз огромну медијску кампању и слављење велике и историјске победе у „Олуји“ у рату и у новој „Олуји“ у Хагу, Хрватској треба и признање Србије да се са таквим поретком ствари слаже.

Суштина је, међутим, у нечему другом. У Србији. Шта је био циљ Србије? Шта је данас циљ Србије? Зато што не знамо одговоре на та питања, не може нам бити крива ни Хрватска, ни њени председници, ни наши ТВ водитељи.

Можда ће, на крају крајева, Европа тражити од Србије и то – да званично прихвати историју какву су написали победници, и да око тога више не таласа. Јер, наш политички крем јесте – ЕУРОКРЕМ. Већ данас у Србији је све у знаку Европе: посматрајући нашу јавну сцену, можемо закључити да је најраспрострањенија болест овде – нЕУроза, и да Србија може у Европу ако претходно изврши емоционалну и сваку другу ЕУтаназију.

(Вечерње новости)

Oznake: mirjana bobić, odnosi, Srbija, Tomislav Nikolić, Hrvatska