Прочитај ми чланак
Украјинска криза се наставља, а њен завршетак је тешко предвидети. На жалост противречности које постоје између власти у Кијеву и Југоистока би биле много лакше савладане и вероватно би дошло до компромиса, да америчка политика не радикализује ситуацију, подстрекујући кијевски режим на непопустљивост и развој конфликта. У том правцу реално је очекивати наставак и можда чак и распламсавање сукоба на истоку.
Након 25 маја и реализације тзв. председничких избора, који су се одвијали у врло недемократском амбијенту, дошло је до видног појачавања напада на Доњецку и Луганску област, од стране украјинске армије и њених пратећих јединица. Појачана је масовност ангажованих снага, као и употреба оклопних средстава, разорног артиљеријског и ракетног оруђа и посебно авијације и хеликоптера. Долази до до сада невиђене употребе свих видова тешког наоружања на опкољене градове, цивиле и инфраструктуру, што у ранијим фазама сукоба није био случај. Са друге стране, самопроглашене, али након реализованих референдума и проглашене Луганска и Доњецка републике (односно Новорусија), кренуле су са једне стране у укрупњавање и јачање својих оружаних снага, а са друге стране покушај, паралелно са тиме, овладавања читавим својим простором, и уклањањем (разоружањем, протеривањем или уништењем) преосталих украјинских јединица у дубини своје територије.
О АУТОРУДр Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
У стратешком смислу, имајући у обзир да се Москва определила како ствари стоје, да не интервенише у правцу увлачења војске на исток, чак ни као миротворних јединица до даљњег, једини преостали потез који би могао у новонасталим околностима да одржи ДНР и ЛНР је уклањање граничних украјинских јединица према руској граници.
Са једне стране изузетно подизање интензитета и масовности атака снага под контролом кијевских власти према истоку, и са друге стране тиме наметнута позиција ДНР и ЛНР у правцу своје одбране и допунски, у правцу анулирања преосталих кијевских војних и посебно граничних ефектива у дубини своје територије, довело је до до сада невиђеног обима војних и цивилних жртава.
Иако је од 25 маја и посебно у два следећа дана, кијевска власт постигла извесне успехе, изненадивши све да уместо очекиваног сондирања преговарачких могућности са Русијом и истоком, подигне нагло ниво и интензитет ангажовања армије, укључујући и масовну употребу ваздушних, оклопних и ракетно-артиљеријских снага, сада после десет дана интензивних борби и великих војних и цивилних жртава, изгледа да је Југоисток стабилизовао ситуацију и да је кадар да подигне свој ниво одбране на нову квалитативну позицију.
Та позиција је прелаз од герилског начина вођења отпора у односу на тзв. Националну гарду и плаћеничке јединице, који је био прожет са извесном трпељивошћу на терену и дубини територије ДНР и ЛНР, са опкољеним полицијским и војним касарнама, које су се у односу на сукобљене стране раније чак држале као раздвајајући фактор – на организовано војни карактер, који постепено формира линију фронта на западу и северу и анулира све преостале туђе оружане формације у свом територијалном залеђу, укључујући и уклањање украјинских граничних трупа.
У даљем развоју ситуације шта се може очекивати?
Када су у питању кијевске власти, јасно је да избором Порошенка, до садашњи кијевски пучистички режим само добија известан легитимитет, који (легитимитет) упркос одсуству демократичности, уставног поретка и примене огромних размера насиља, у односу на САД, а у нешто мањој форми и од већине других званичника западних земаља остаје неупитан (Вашингтон), или у тек извеној мери окрњен (владе ЕУ). Наравно у тамошњим, посебно европским јавним мњењима слика се стално мења на рачун кијевског режима, али у исто време додатно раскринкава врло растегљиве критеријуме тамошњих политичких естабилишмената, али и дела владајућих друштвених елита.
Заједно са другим показатељима кризе демократије и слободе јавног мњења, економске кризе и претходног краха неолибералног модела, све то подрива ауторитет до сада владајућих политичких и дела друштвених елита, о чему говори и изузетан успех на изборима, посебно за европски парламент критичке деснице и опозиције у целини, у низу земаља ЕУ, а посебно у Француској, Британији, Италији, Грчкој и др.
Са друге стране глобалистичке снаге, суочене са својим основним проблемима, а то су пре свега тоталан крах неолибералног модела у пракси и теорији, паралелно са опстанком економске кризе у САД и већини других западних сила, те убрзања преласка светског поретка, нарочито у привредном смислу, ка плурализму и јачању сила БРИКС, појачавају репресију на свим нивоима, што доводи до даљњег опрхвавања демократије и људских права у већини западних и подређених земаља. Поред тога смањују се права и зараде запослених, расту друштвене неједнакости, чиме пре свега Америка као носилац таквог система, долази у све веће противречности и поред даљег процеса постепеног смањења њене тврде моћи у односу на друге велике силе, убрзава се процес сламање њене меке моћи. То наравно не значи да Русија и друге земље који су опоненти до садашњем и сада већ можемо у највећем рећи бившем монополарном светском поретку и наметању неолибералног модела, вуку до краја супериорне потезе у спољној и унутрашњој политици.
Напротив, и оне показују извесне слабости које заправо омогућавају Вашингтону и мондијалним центрима моћи да и даље задржавају у врло значајном обиму своју доминацију у свету и заправо имају сталну иницијативу у покушају усмеравања главних праваца светске политике.
Све ово показује на неки начин и украјинска криза, која је апсолутно изазвана деловањем САД уз партиципацију неких других суседних земаља (Пољска и др.). Код Русије је и даље видљив мањак рада и улагања у елементе тзв. меке моћи, а то је интензитет сарадње у научно-културној сфери са елитама пријатељских земаља, ниво медијског утицаја на регионалном и светском нивоу, мада је и ту врло уочљиво појачавање успешности деловања у односу на раније, али далеко од могућности које постоје у постојећим околностима.
Но вратимо се на крају даљим основним правцима развоја ситуације у украјинској кризи. Ако ће кијевски режим и у непосредној будућности наставити са једне стране степен ангажовања својих војних ефектива на ДНР и ЛНР, он ће паралелно са тиме наставити да притиска преостали Југоисток и крајње репресивним и недемократским мерама контролисати тамошње регионалне управе и обрачунавати се са деклартисаним слободољубивим делом проруске елите.
Ако само погледамо до грозног злочина у Одеси пре тек месец дана, у тим областима су се одвијали, уз сву десносекторску и другу неофашистичку репресију, ипак у континуитету масовни мирни скупови и демонстрације проруског становништва, које тамо чини апсолутну већину популације, а локални органи власти, рачунајући и полицију су били уздржани, са симпатијама за демонстранте. Већ месец дана, након појачавања агресије армијом према истоку и репресије на читавом Југоистоку, становништво тих области је преплашено, многи угледни људи и активисти ухапшени, малтретирани од паравојних и параполицијских структура, изложени премлаћивању на улици и чак својим становима и радним местима од десносектороваца и „мајдановаца“, бројне политичке и друштвене организације забрањене и изложене тешким репресалијама и узнемиравањима. Завладао је потпуни медијски мрак, где су још изузеци само поједине друштвене мреже преко интернета, и путем сателитских антена се може пратити програм појединих руских тв станица. Најављени референдуми са захтевима за федерализацију или чак самосталност у Харковској и Одеској области пре свега су до даљњег, због интензитета репресалија одложени.
У том правцу се стиче утисак да ће започети процес анулирања у дубини територије преосталих украјинских војних ефектива у ДНР и ЛНР, а посебно преузимање граничних прелаза, бити уз све тешкоће и жртве реализован у следећим данима (можда неки изузеци и недељама). Са друге стране уз верооватан наставак процеса повећавања ангажованих војних и паравојних ефектива и ратне технике од стране кијевског режима, условиће са друге стране постепено формирање линије фронта са снагама ДНР и ЛНР, чије ће снаге постепено прелазити са герилске у војну, можда чак временом и армијску формацију, која ће моћи парирати кијевским снагама.
У тим околностима раст ће притисак унутрашњи и делом спољњи, паралелно са продубљивањем економске кризе у Украјини, да се заиста седне за преговарачки сто и дође до компромиса. Јер све теже је кијевском режиму који уз помоћ својих „Цесида“ покушава доказати недоказиво: да ужива демократску подршку већине становника земље, укључујући делом чак и окупирани Југоисток, и да сви они подржавају употребу авијације и тенкова, тешке артиљерије и ракетних система по становништву истока. И све то, само што пучистички режим избегава уз подстрекивање Вашингтона, да разговара о федерализацији земље и демократској провери да ли за то на Југоистоку постоји већинска воља. Та воља, свакако постоји, и то не само код проруског становништва Југоистока које чини и до четири петине тамошње популације, већ и због јасне свести читаве популације ових регија да им се путем унитарне државе каква до сада постоји, значајан део њихових прихода одузима и преко кијевских струкутра дислоцира у друге регије и бројне фондове на нивоу централних органа земље.
Америчка администрација и политика огрезла у неморалу и вишеструким стандардима, војном интервенционизму широм планете, има проблема да у било којој демократској структури и иоле слободним медијима у свету, докаже и оправда своје поступке, да се тамо где јој одговара (бивша СФРЈ и СРЈ, а посебно Косово и Метохија, западна Македонија, северни Кипар и др.) залаже за максималну децентрализацију и чак право на самоопредељење, а тамо где то Вашингтону геополитички не одговара (југоисточна половина Украјине, север Косова, Република Српска, Курди, односно југоисточна Турска и др.) тамо се опструишу и прогањају било какви начини испољавања слободе мишљења и већинских тежњи тамошњег становништва.
Ипак овакве крајности какве смо видели у последњих пола године у Украјини, где се прво критиковала тамошња легитимно изабрана власт која је била крајње уздржана према прилично милитантним демонстрантима на Мајдану и западном делу земље који су на крају и насилно преузели власт, и са друге стране максимална подршка Вашингтону да те нове пучистичке и не посебно демократске и легитимне кијевске власти у употреби авијације, тенкова и ракета против цивилног становништва на истлку које само већински тежи федерализацији – још није виђена. Тај раскорак у пуном моралном смислу који потреса без обзира на медијску пропаганду и без обзира на политичка опредељења и социјални статус практично сваког становника Старог континента, убрзава даље круњење остатака америчког угледа на европским и глобалним просторима,
