Када је 2010. и 2012. Будимпешта усвојила законе који су омогућили Мађарима из иностранства да добију мађарске пасоше а потом и право да гласају на националним изборима, изгледало је као да такав потез распирује опасан националистички пламен, што је подстакло страх од сецесионистичких покрета унутар мађарских заједница у иностранству. И заиста, мађарски нелиберални премијер Виктор Орбан често је истицао да се мађарска нација не завршава на државним границама, већ се се простире све до оних Мађара који су после Версајског уговора – који је одсекао две трећине мађарске територије – остали заробљени у Румунији, Словачкој, Србији и Украјини. Када направимо паралелу са Русијом, где је додела руског држављанства Украјинцима и Абхазима била увод у инвазију, можемо разумети оне код којих овакви потези изазивају језу.

Иако Орбан дефинитивно запада у националистичку носталгију док говори о Мађарима ван државних граница, његове намере нису једнаке онима које има руски председник Владимир Путин. Више него о иредентизму, Орбан размишља о гласовима. Заправо, од када се вратио на власт 2010, он је урадио све што је могао да избегне пораз на неким од следећих избора. Кад је реч о предизборним смицалицама, Орбану нема равног: пошто је добио апсолутну већину гласова у 2010, стекао је могућност да толико преправи мађарски изборни систем да је у 2014 његова партија Фидес освојила две трећине посланичких места са само 45 одсто гласова. Чак и кад би Фидес изгубио изборе, Орбан је уредио систем тако да би они које је Фидес именовао и даље управљали канцеларијом за медије, државним тужилаштвом, државном ревизорском комисијом, централном банком и председништвом, што би им омогућило да задрже огромну моћ.

ШТА ОРБАН ВИДИ У МАЂАРИМА У ИНОСТРАНСТВУ

На Орбанове потезе са мађарским држављанима из региона такође треба гледати као на део предизборне стратегије. Од када је Фидес 2010 усвојио закон, 675.000 етничких Мађара искористило је шансу, а њихов број не престаје да расте. Мање од 130.000 од тих новопечених Мађара искористило је право гласа у 2014, а 95 одсто оних који су гласали поверење је поклонило Фидесу. Иако 130.000 не изгледа као велика цифра за земљу која има осам милиона грађана са гласачким правом, њихови гласови су дали Фидесу додатно место у Парламенту, што им је омогућило да остваре тесну двотрећинску већину. Дакле, била је то мала предност за коју се испоставило да је вредела много.

Гледајући у сусрет изборима 2018, Фидес би могао још више да профитира тако што ће мотивисати још више етничких Мађара да аплицирају за пасоше и гласају, посебно у регионима наклоњеним Фидесу. Орбанова влада би рецимо могла да убаци још више гласачких места у земље региона чији гласачи традиционално подржавају његову партију – за разлику од Лондона и других места, где Фидес није журио да Мађарима олакша гласање.

Осим што му могу бити корисни за изборе, Орбан у Мађарима из иностранства види одговор на демографске проблеме са којима се његова земља суочава. Нација од 10,6 милиона из 1988, за протеклих 27 година изгубила је 700.000 људи, већином због емиграције и ниске стопе наталитета. Истина је и да се Орбан, попут многих других десноцентричних политичара у Европи (само много радикалније), генерално противи имиграцији, посебно кад се ради о људима из различитих културних средина. На пример, имао је оштар коментар после напада на Шарли ебдо у Паризу када је рекао: „Не желимо да видимо већи број мањина међу нама које би имале другачије културне карактеристике и обичаје. Желимо да задржимо Мађарску оваквом каква јесте“. Ипак, мађарска дијаспора могла би да помогне Орбану да затвори круг. Ту је његова стратегија слична оној коју користи Русија, која такође охрабрује Русе из бивших совјетских република да се врате кући.

Иако Орбан не планира да изазове велике проблеме, његови говори често су прожети снажним националистичким порукама. На пример, он заговара „аутономију“ и говори о нацији која се протеже иза тренутних граница земље. Једно од објашњења за такво понашање је да се припрема за ситуацију када ће Европа бити под руским утицајем, где би мађарска могла да тражи шансу да поврати – макар и симболично – неке од бивших територија. Орбан се можда нада да ће Путин урадити исто што и Адолф Хитлер 1938 – да ће вратити Мађарској територије које је изгубила Тријанонским споразумом. Иако звучи нереално, границе у Европи делују много флексибилније него пре догађања на Криму.

НА ГРАНИЦИ ДЕМОКРАТИЈЕ

Међутим, већина етничких Мађара из иностранства не подржава агресивне аутономашке покрете јер им је јасно да ће они бити прве жртве иредентистичке политике. Они углавном подржавају оне политичке снаге које покушавају да остваре мирну сарадњу између мађарских, румунских, српских и словачких политичких актера. Анкета коју је спровео будапештански think-tank (Political Capital) показала је да ентузијазам Фидесових присталица дели самочетвртина мађара из Трансилваније, дела Румуније где постоји велика концентрација мађарског становништва. Већина њих није аплицирала за двојно држављанство нити је гласала на мађарским изборима. За то време, мађарска радикално десна, фашистичка и иредентистичка партија Јобик буквално нема никакву подршку Мађара из иностранства, упркос њиховим покушајима да у мађарским заједницама изграде мрежу која би оснажила сецесионистичке покрете.

Ово ипак не значи да агресивни сепаратистички покрети, посебно они са страном политичком подршком, неће кренути да се понашају као да иза себе имају већину, што је случај какав имамо у Источној Украјини. То се до сада није десило, али било каква националистичка злоупотреба Мађара из иностранства за унутрашње политичке прилике могла би да постави позорницу за сличне екстремизме и нестабилност у земљама региона. Таква опасност нигде није толико очигледна као у Украјини, где је Орбан искористио политички хаос да покрене питање проблема са којима се суочавају мањине (око 200.000 Мађара живи у Украјини) у подкарпартском региону Западне Украјине који се граничи са Мађарском.

Овде је Орбан копирао руске националисте, позивајући на већу аутономију за националне мањине у Украјини. У свом инагурационом говору 10. маја 2014. Орбан је рекао да „Мађари у карпатском басену заслужују двојно држављанство, права, чак и аутономију… То су наша очекивања од новонастајуће Украјине.“ Овај говор је, како се могло и очекивати, изазвао одређене дипломатске компликације. Слични позиви су Мађарској доносили проблеме и раније: 1996. била је приморана да обустави и на крају потпуно одустане од позива на аутономију за Мађаре које живе у Румунији, што је био један од услова за чланство у Европској унији. Европска унија можда може да одржава мир у државама чланицама, али Украјина није једна од њих.

Орбанов приступ политици налази се на граници поштовања демократских принципа, али за сада није потпуно одустао од европских норми. Његов наступ према Мађарима из региона уклапа се у овај образац. Он флертује са меком ревизионистичком политиком – што није јединствен случај, јер двојно држављанство са правом гласа је пракса коју имају Хрватска и Румунија. Међутим, он то ради да би прикупио гласове код куће, а не да би подстакао етнички конфликт. До сада му је стратегија била успешна. Ипак, осетљива равнотежа би лако могла да буде нарушена.

Извор: Foreign Affairs

(Нови стандард, Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ)

Oznake: Viktor Orban, Mađarska, SAD