Зашто је појам колективне кривице опасан, како он учествује у прекрајању српске историје и има ли професора, историчара, интелектуалаца који му се одупиру!?

Сведоци смо деценијске сатанизације Срба, али антисрпска хистерија не јењава, већ је све јача. Злочин је злочин, без обзира на расу, веру, нацију. Сваки злочинац је индивидуа за себе и сваки злочин има свој лични потпис и сваки злочинац треба да одговара за своје недело. Ни једном народу се не може приписивати колективна кривица само због интереса светских моћника.

Србија је по старости четврта нација у свету, са просечном доби од 41 годину и морталитетом од 40.000 људи, што значи да нам годишње нестане по један град величине Јагодине. Тако радикално биолошко нестајање једног народа удружено са константним приписивањем колективне кривице, имаће ужасне последице по наше малобројне, будуће нараштаје.

Њихов мрачни план није само да се жртва прогласи злочинцем, већ и да сама на то пристане! Деца треба да се стиде својих очева и заборављају своје претке, тако да се сутра и наши потомци стиде нас. Брисање колективног историјског памћења довело би до нестанка Српског националног бића и Српског народа у целини.

Професор др Симеуновић је, инспирисан научном мишљу, а мотивисан родољубивим погледом на свој народ кроз тешке историјске догађаје, написао књигу „Српска колективна кривица“, где је управо обрадио следеће тезе о проблему који нас је снашао. Говорећи о овлашћеном представнику међународне заједнице за Косово, Мартију Ахтисарију, који је 2006. године рекао:

„Сви Срби су криви, а казна за њихову кривицу је губитак Косова“, професор Симеуновић износи следеће: „Од ултранационалистичке тезе да нико од појединаца из редова њихове нације није ни за шта крив, само је накараднија теза да су сви припадници једне вишемилионске нације криви, ма шта та кривица била. Тиме се та друга теза о колективној кривици исказује не само као шовинистичка, већ и далеко опаснија од оне прве. Прва је израз заслепљености љубављу према својој нацији, а друга је израз предрасуде или негативног осећања према некој нацији, која је тобоже у целости крива. Једноставно, колективна кривица целог једног народа не постоји и кад год је неко у историји људског рода покушавао да докаже постојање колективне кривице ма ког народа, сам је испадао на крају политички кривац, ако ни за шта друго, а оно за тешку увреду, или што је свакако горе, политички кловн.

Ова књига је посвећена томе да помогне не само садашњој и будућој јеврејској, немачкој, српској, америчкој и свакој другој омладини и деци да појме да нису крива за нешто што она нису учинила. Да неком младом, политиком још незагађеном бићу, неком детету ма којем народу припадало, помогне да схвати да нема и не може бити колективне кривице, ни свога нити туђег народа.

Ова књига није направљена ни случајно да би правдала било ког владара и његов режим, већ да би правдала било који народ који је као и сви народи невин, али је за разлику од других народа оптужен и проглашен кривим у целости. Парадокс колективне кривице је опет закуцао на врата, не само Србије, већ и Европе и света. Баук историје је поново рођен. Једини прави излаз јесте у индивидуализацији кривице, али очигледно не само у нашим главама, већ и у главама оних који говоре о колективној кривици, као што је спас у имању стрпљења да се избрише жиг колективне кривице. То је супротно и цивилизацијским стандардима који се тичу људских права и морала. Већ и као идеја, колективна кривица је увек велика неправда.“

Неки од највећих интелектуалаца 20-ог века стали су у одбрану Српског народа, а против колективне кривице која нам се упорно и систематски приписује: Дајана Џонс – „Крсташи рата“, Едвард Херман – „Масакр у Сребреници“. Дејвид Питерсон у књизи „Политика геноцида“ директно помиње Србију, Босну, Косово и Метохију, злочиначку операцију „Олуја“ и монтирану акцију против Срба у Рачку, која је била повод за НАТО агресију 1999. Већ легендарни књижевници Петар Хандке, Харолд Пинтер, Марија Лина Века су се отворено супротставили сатанизацији и демонизацији српског народа, као историјског колективног кривца за сва дешавања на овим нашим просторима, поднели су због тога и личне жртве и јавно анатемисани у својим зекљама.

Џон Перкинс у својој покајничкој књизи „Исповест економског убице“ говори о личној улози у остваривању идеја глобализма, стратегији уништавања и поробљавања, економских санкција и ратова против малих народа и држава.

Наши историчари који су дигли свој глас увелико су сатанизовани, екскомуницирани из медија и на сваки начин им се онемогућава да допру до свести народа. Не можемо, а да не поменемо часна имена, каошто су професор Чавошки, Академик Крестић, академик Екмечић, , професор Трифковић, професор Терзић, професор Калабић. Скорашња изјава професора Чавошког да геноцид над Србима у Јасеновцу није правно квалификован, што хрватске шовинисте подстрекава на нове злочине геноцида има ванредни значај и тежину, због истинитости и доказивости ове тврдње!(Изјаве Разума, Ланга, Томсона, Керума и јавних личности Хрватске овог тренутка само иду у прилог овој тврдњи професора Чавошког).

Они нас бране научном мишљу и чистим осећањем за правду и истину, против демонизације српског народа („јединственог власника српске историјске кривице“). Овој групи научника и родољуба припада и професор Танасковић, истакнути исламолог и искусни и одмерени дипломата. Он у својој књизи „Неоосманизам – повратак Турске на Балкан“ доказује тезу и тврди да је управо у пракси и свакодневном животу, неоосманизам део званичног турског државног пројекта – „Да Турска никада није ни отишла са Балкана, већ му се враћа у новој експанзији и хегемонији“ ( чак су и турске „ историјске“ ТВ серије у функцији тог пројекта).

Изјаве Р. Ердогана да му је Алија Изетбеговић оставио на самрти „Босну у аманет“, да је пази, његово често рецитовање милитантних стихова Зије Го Кале, у духу османских султана или прошлонедељни говор у Сарајеву, апсолутно показују да је професор Танасковић у праву.

Професори Смиља Аврамов, Јасмина Вујић и Мила Алечковић су велика научна, али и патриотска имена за нашу националну свест и савест.

Књижевном формом, а често обрађујући историјске теме, обојени нескривеним родољубљем и човекољубљем, писали су Данко Поповић, Момо Капор, Предраг Драгић Кијук, а наставили су Радомир Смиљанић, Антоније Ђурић, Мило Ломпар.

Бритка новинарска пера, коју чине самосвесни, истинољубиви и истакнути борци против српске колективне кривице, у чијем је фокусу често обрада историјских тема и догађаја, чине све што је у њиховој моћи да истина и правда, ако не могу да победе данас, то сигурно учине сутра. Та храбра новинарска имена су Љиљана Смаиловић, Љиљана Булатовић, Светлана Васовић Микина, Милијана Балетић, Нада Андрејевић, Ратко Дмитровић, Џон Боснић, Жељко Цвијановић.

Публицисти, значајни интелектуалци и јавни радници попут Владимира Умељића, професора Вуксановића, проф. др М. Брдара, др Драгомира Антонића, мр Александра Павића, др Каргановића, Предрага Аргића, чине интелектуални, научни бедем према етикетирању Срба, као дежурних криваца и њиховој вечитој српској, историјској колективној кривици.

Филмске синеасте попут легендарног Емира Кустурице и младог Бориса Малагурског (аутор филма „Тежина ланаца“) на свој начин дају печат обради историјских личности и догађаја, бранећи своју част и савест.

Међутим, од скора једна група људи заслужује сваку част и почаст за родољубиве акције у одбрани од наметнуте и лажне српске историјске кривице. То је група људи која се окупила у Међународној иницијативи за праћење антисрбизма (МИПА). Иако нису сви историчари по вокацији, већ интелектуалци и стручњаци разних области, показали су истинско знање и неизмерно родољубље, јер су у време појачане антисрпске хистерије, снагом чињеница и доказа, на изузетно култивисан и медијски запажен начин , доказали сву неутемељеност и нетачност злонамерних медија и појединаца.

Зашто су рецидиви историјских неистина опасни и колико проблема могу да изазову и данас? Господо историчари, управо зато је потребна Ваша правовремена реакција, да одбраните истину и науку, станете у одбрану националне свести и савести. Недостатак Ваше реакције је збуњујући, шокантан или просто необјашњив, а можда и није.

 Душан Иванчајић

 

( Двери )

Ознаке: Балкан, историја, нација, Срби, Србија