Pročitaj mi članak
Када неко негативно говори о нечему што не цени, шта оповргава или не воли, то чини често острашћено, са вероватноћом да греши. Meђутим, када неко, о ономе што воли говори негативно, то често значи да указује на истину.
Због тога редакција srbin.info у целости преноси текст Игора Махаљевића, објављеном у новосадском листу Дневник, без икаквог коментара:
ЕГЗИТ: Чисти рачуни, дуга љубав!
Нови јул, нови Егзит – стара прича. Иста су растојања, исте мете, слични уметници и гости, ваљда се само камп померио на Штранд. Шта смо научили након 13 лета најбољег провода у земљи? Да је Егзит, хтео то или не, огледало државе у којој је.
Да не буде забуне и нове-старе зле крви између новинара и Удружења Егзит, поновићемо оно што увек и напишемо: фестивал је вероватно најбоља ствар која се догодила Новом Саду у последњих двадесетак година. Разлози су толико очигледни да је излишно на њих арчити папир. Ту је, добар је и ту треба и да остане.
Ипак, добронамерне критике Новосађана и медија погубљене су на пола пута до Ђаве, ценимо да су упале у Дунав и сада чаме негде на дну Црног мора. Како је уопште могуће да планетарно најпопуларнија новосадска, војвођанска и српска журка постане предмет спорења и оспоравања, није тешко рећи. У граду једва да постоји особа довољно наивна да о фестивалу говори искључиво у суперлативима. Ове што вређају не рачунамо, мада то не значи да нису у праву.
Идемо редом: до дана данашњег ми не знамо колико Егзит прода карата, колико их поклони, колики му је обрт капитала, уплата ПДВ-а, новац добијен од донација, спонзора… и све у том жанру. Заправо, Новосађани и Војвођани знају искључиво колико новца Град и Покрајина поклоне Егзиту, а тих у просеку пола милиона евра годишње су, на концу – наше паре.
Новинари су у више наврата током деценије покушавали да опасуље менаџмент Егзита по овом питању, али је одговор мање-више остајао исти: што се њих тиче, све је црно на бело достављено Где Треба и та је ствар чиста. То што је јавна тајна да је Егзитово јавно пословање – тајна, то никога не секира, осим када се ископавају ратне секире. Правдање “пословном тајном” у случају нашег фестивала, који испада – није наш, не пије воде из простог разлога што га Војвођани директно финасирају живим новцем, а на коме не уживају апсолутно никакве привилегије у односу на иностране госте, ако изузмемо ничим изазвано битисање на задатој географској координати.
Немојмо мислити да је власт у “досијеу Егзит” невина, напротив. Град, а богами и Покрајина, одавно се понашају као аутистични родитељи који некритички паралисано посматрају како им дете одраста, успут диктирајући правилник кућног реда. Или дете само умишља да то чини? Изашли су им у сусрет и кад су требали и када нису, зарад имиџа и гласова ишли им уз длаку и временом постали саучесници. И како онда бити поносан на фестивал са одличним потенцијалом, када се чаршија и даље није сложила ко је ту луткар, а ко лутка: политичари или Егзит.
Кад заборавимо пословичне претње празном пушком Маје Гојковић, једини реалан сукоб власти и Егзита догодио се јуна 2004. године, када је због наводних малверзација с улазницама ухапшено четворо људи из фестивалске врхушке. То да се картама мутило, тужилаштву су могле рећи и доконе бабе по хаусторима, али се цела ствар властима вратила као бумеранг захваљујући лицемерју које је било једино погонско гориво оптужбе и хапшења. У тренутку док је држава штитила хашке бегунце, власт грцала у корупцији, тајкуни убијали грађане у појам за лични ћар, и најглупљи од нас прозрели су политикантску позадину целог случаја, која је имала бити предизборни адут и одраз морала једне тешко посрнуле гарнитуре.
А сад мало о Тврђави! Једна реч, а толика мука. Златна кока Егзита. Питали смо их у више наврата када ће је средити и вратити заједници залог од којег живе 12 година. Одговор имају спреман у рукаву: ми нисмо надлежни да је уредимо. Наравно да нисте, куку нама да јесте, али има ко тај посао ради и све што треба да учините јесте да понудите новац Заводу за заштиту споменика културе, па да се Егзит на Тврђави одржава у иоле оправданом контексту.
Овако, ради се о безобзирном искоришћавању културног блага и ендемском јавашлуку на кратке стазе – па докле догура. Да ствар буде доведена до апсурда, комуналци, хитна помоћ, полиција и друге буџетске институције дате су им на располагање, такорећи џабе. О новцу потрошеном за несуђену сталну локацију Егзитовог кампа нећемо ни писати – случај безочан и врућ, а Дежурни Органи слепи и глуви.
Додајмо томе армију волонтера и токене (фестивалски новац) и прича је комплетна. Додуше, потоњи истински једино угрожавају конобаре, јер је могућност за бакшиш уредно сведена на нулу.
И на крај питање за власт и грађане: зашто је руководство највећег фестивала на Балкану дозволило себи луксуз конфронтације са Борисом Ковачем и Желимиром Жилником, Новосађанима који и без Егзита имају име и презиме препознатљиво на свим онтинентима?
Одговор је лак, ту је у вама. Жилник нам је чак признао да је лане безуспешно покушавао да добије бар фискални рачун за улазнице. При томе се листа незадовољних уметника ту не завршава; ово су само најзвучнија имена која су задужила Нови Сад, па и људе који организују Егзит.
Времена “нултог Егзита” су одавно прошла. Рушење канибалског режима у крајње непријатељском институционалном окружењу била је ванредна околност, у равни елементарне непогоде. Тадашњи слободни Нови Сад и његови грађани учинили су све у својој моћи да pомогну младим људима и гледање кроз прсте се напросто подразумевало – постојао је виши циљ. Тадашње неправилности у пословању су биле подразумевајуће у оним околностима, али је у међувремену попустила брана злим навикама. Навикама које опију човека лако као власт.
Игор Михаљевић
