Прочитај ми чланак

КОЛИНДА ГРАБАР-КИТАРОВИЋ: „Хрватска зна коме припада и ко су јој пријатељи“

0

kolinda 0
Какви су односи Загреба и Берлина, где је Хрватска данас, две године након уласка у ЕУ и како ће та земља решавати спорна питања са Србијом? О томе, уочи посете Немачкој, за Deutsche Welle говори нова председница Хрватске.

Дојче веле: У уторак (17.3.) ћете први пут као хрватска председница да посетите Немачку. Сусрешћете се са канцеларком Ангелом Меркел и председником Јоахимом Гауком. Шта је на дневном реду, како оцењујете односе с Немачком и како ће они убудуће изгледати?

Колинда Грабар-Китаровић: Кампања је иза нас, али и у њој сам често говорила о односима с Немачком и да желим да обновим то партнерство. Ценим немачку улогу у европској и трансатлантској архитектури и желим да нашу сарадњу ојачам. Желим да на неки начин и обновим међусобно поверење и веродостојност Хрватске. Као некоме ко је радио на претприступним преговорима и уверавао Европску унију да ће Хрватска бити конструктиван партнер, била сам разочарана када је, након уласка у Унију, дошло до разилажења у случају европског налога за хапшење и случаја Перковић. То је било непотребно.

Хрватска мора да доказује своју веродостојност тако што се држи онога што је потписала. Без обзира на то, наши односи су врло добри и партнерски. Повезују нас, не само бројна хрватска исељеничка заједница и бројни немачки туристи, већ и сарадња у НАТО. Желимо да проширимо и научну сарадњу, да ојачамо односе у привреди, трговинској размени и улагањима, али и на највишем политичком нивоу. Немачка је један од наших најважнијих партнера у спољној трговини, улагањима, туризму и сарадњи између банака као и технологији. То је стратешко тржиште за наше извознике. За њих посебно желимо да проширимо могућности. Хрватска зна где је, коме припада и ко су јој пријатељи.

Приликом уласка Хрватске у ЕУ из Немачке су стизале најаве да жели да помогне у јачању хрватске индустрије, али то се, чини се, и није догодило. Барем не на неки спектакуларан начин како су то грађани очекивали. Зашто?

Генерално су очекивања била да ће се уласком у ЕУ ствари променити преко ноћи. Али то је процес који траје и који мора да тече поступно. Ипак, сматрам да је у протекле две године дошло до застоја. То су те прве године када почнете да седите за заједничким столом, да радите заједно, али оно право доказивање тек следи. У том контексту треба посматрати и праву сарадњу која предстоји с Немачком. Не желим да тражим кривце у прошлости. Желим да се окренем будућности и на овим састанцима који предстоје, а који су тек увод у широки дијалог и будућу сарадњу. Желим да покренем ствари које сада тапкају у месту.

Латентни евроскептицизам није ни нелегалан, нити специфичност Хрватске. Јасно је артикулисан током избора кроз једног од председничких кандидата. Где су му корени?

Он генерално постоји у Европи. Узрок за то једним делом лежи у глобалној економској кризи; људи су у време рецесије генерално незадовољнији него у време економског раста. Хрватска је профитирала од чланства у ЕУ, јер се то не мери само европским фондовима, већ и свеукупном европеизацијом друштва, променом стања духа, променом размишљања, иако у Хрватској ни две године касније грађанима није сасвим „село“ да смо данас чланица ЕУ. Још увек се сматра да Брисел од нас непрестано нешто тражи, али ми смо сада ти који седимо за истим столом и креирамо политику. Грађанима није довољно објашњено да морамо активно да учествујемо у креирању европске политике.

Скептицизам је настао и због чињенице да се преко ноћи нису догодиле промене. Али ја не примећујем баш велико незадовољство, као ни жељу да се удаљимо од ЕУ. Штавише, очекивања су и даље усмерена ка Бриселу, у правцу економског развоја, али и да се Хрватској помогне у реформама, нарочито у фискалној и монетарној политици.

Хрватска у овом тренутку трага за 1.600 грађана несталих у Домовинском рату, међу њима је и 670 грађана српске националности. Србија је, сматра се, до сада могла безброј пута да отвори своје архиве како би се велик део тих људи пронашао. Да ли ће ипак Брисел бити место где ће се то решавати?

Надам се да неће. То је билатерално питање које морамо да решавамо између нас. Наравно, биће прилике да се о томе разговара у оквиру поглавља 23 и 24, и заштите мањина и свих тих питања преосталих из рата које је потрено затворити и окренути се будућности. Охрабрена сам разговорима са премијером Србије Александром Вучићем и потпредседником владе Ивицом Дачићем. То је хуманитарно питање које се не сме политизовати. Међу несталима су и особе српске националности. Они су наши држављани и потрага за њима је наша обавеза. Признајемо то, и желимо да са Србијом, кроз дијалог, убрзамо решавање тог питања.

Иначе, сва отворена питања са Србијом требало би решавати дијалогом, а ако није могуће, рецимо у случају граница, онда преко међународних судова. Али да то буде конструктивно и да се не дижу тензије с обе стране границе. Сва су се та питања решавала сувише споро и то би требало убрзати.

Комплетан интервју са председницом Колиндом Грабар-Китаровић можете прочитати ОВДЕ, на интернет-страници редакције ДW на хрватском.

(dw.de)