Pročitaj mi članakOdgledah onaj plagijat pre neko veče na Pinku i videh sveže politički rekonstruisanu Jelenu Trivan.
Онако перфидно како само Пинк то уме, без икакве шансе за постојање друге стране, Триванка се лепо одбрани од свих напада, али и сама нападну све оне који се противе режиму тако што је део тих људи окарактерисала као некога ко је изгубио привилегије и, ето, сада се буне.
Срећа наша што Триванка није изгубила ниједну привилегију, већ их је још мало више придодала оног тренутка када јој је севнуло у глави да пљуне на све оно за шта се залагала као јуноша „Коалиције за Шумадију“, па преко министарског кабинета Расима Љајића, до гласноговорника „најгорег жутог олоша који је ојадио Србију“.
Да, драги моји, Триванка је била портпаролка ДС до њеног пада.
И онда сам кренуо да, попут оваца пред спавање, бројим све оне који су били у том „олошком жутом режиму“, а онда се напредом придружили и заборавили све заједничке акције са „жутима“. Довољно је погледати састав Владе Србије.
Два најважнија шрафа, не рачунајући „љуби га тетка“ министра полиције, Ана Брнабић и Синиша Мали, радили су за тај „жути олошки режим“.
Чале је малтене цео „жути режим“ била ангажована у Националној алијанси за локални економски развој (НАЛЕД).
Тај Налед је била десна рука „жутог олоша“ када је реч о локалној самоуправи. Веома блиско је сарађивала са, на пример, Небојшом Зеленовићем у тој организацји.
Њен гимназијски, а сада и страначки ортак Мали, према подацима Истиномера, у фебруару 2001. године постављен је за помоћника министра за приватизацију.
У овом периоду био је задужен за припрему законске регулативе у вези са новим концептом приватизације, као и припремним активностима самих предузећа за предстојећи процес.
Крајем 2001. прелази у Агенцију за приватизацију, где постаје директор Центра за приватизацију. Са тог места води тендерску и аукцијску приватизацију, реструктурирање и тржиште капитала.
Након укидања Центра за приватизацију, постаје директор Центра за тендере, а на тој позицији остаје до краја 2003. године.
После прелази у приватни бизнис, а политички је „васкрсао“ 2012. године када је постао саветник за економска и привредна питања тада првог потпредседника Владе Александра Вучића.
Актуелни потпредседник Владе и министар пољопривреде Бранислав Недимовић био је члан и ДСС и ДС.
Занимљиво је да њега локални ДС у Сремској Митровици није хео да прими у своје редове, па је приступници „жутима“ морао да потпише у Новом Саду.
Зорана Михајловић је такође унапредила своје привилегије преласком из „жутог олоша“ у СНС.
Она је, додуше, била чланица Г 17 плус до 2006, а на конто тога и чланица УО ЕПС-а. Радила је и као саветница потпредседника Владе Србије Мирољуба, а касније и у ЈП Аеродром „Никола Тесла“.
Мају Гојковић, најискреније, не треба много посматрати као некога ко је припада „жутом олошу“, јер је она изворно радикална и нормално је да је њој место у СНС.
Променила је много партија, а памти се и њена улога у Уједињеним регионима Србије Млађана Динкића.
Министарка Татјана Матић у „жутом режиму“ обављала је функцију помоћнице шефа кабинета потпредседника Владе Републике Србије и Координационог центра СРЈ и РС за Косово и Метохију.
Била је и директорка Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, као и секретарка Министарства рада и социјалне политике.
За режим „жутог олоша“ радио је министар Ненад Поповић.
Обављао је функцију потпредседника Координационог центра Србије за Косово и Метохију, а онда и потпредседника Координационог тела Србије за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа.
Био је народни посланик у редовима ДСС у два сазива, док је од 2012. био и потпредседник Народне скупштине.
Поповић је, између осталог, током „жутих“ био потпредседник КК Партизан, као и председник ФК Партизан. О Гордани Чомић не вреди трошити речи.
Ако на све ово додамо министре из СПС и Милана Кркобабића, који су такође радили за „жути олош“, долазимо до простог сазнања да је у актуелној влади Александра Вучића више људи који су служили тај „жути олош“ него који су се борили против њега.
И ово су подаци само за Владу Србију. Не дао Бог да кренемо површински и дубински кроз власт у Србији.
Триванка, Небојша Крстић, Ивица Којић, Александар Шапић, и многи други, нису само изузеци већ правило које говори о томе да је „жути олош“ и данас више него доминантан у овој причи.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 15, 2021
