Иако се са највишег државног нивоа говори да је задат шамар организованом криминалу, те најаве често не добијају судске епилоге, већ служе побољшању позиције на политичкој сцени и популизму, а криминал, мафија, оно што угрожава грађане и чини Србију релативно лошим местом за живот нешто је против чега се полиција, тужилаштво и суд морају борити сваког дана, а не кампањски, сматра Божо Прелевић:

„То није само питање политичке воље већ и методологије и начина рада, контроле полиције, сарадње служби… Постоје начини за мерење ефеката, а то нису изјаве политичара. Нико, па ни ја, као некадашњи министар унутрашњих послова, не може се похвалити да су направљени значајни ударци. Са ове дистанце могу да кажем да је један од највећих успеха прављење ‘Беле књиге’. Када сам дао налог да се то уради, хтео сам да и политичари знају да су неки њима блиски у тој књизи. Полиција мање-више зна ко се чиме бави и ако се то укрсти са обавештајним службама, долази се до стварне слике стања. Када сазнања хоћете да изнесете кроз доказе на суду, долази до проблема јер често тих доказа нема, скривени су.

У држави где се завршавају сумњиви факултети, магистрира и докторира на њима, тешко је остварити све то. Министарства су затворена, систем напредовања је лош, па најбољи полицајци не раде најтеже случајеве. Лечење криминала и корупције почиње тако што се направи јака унутрашња контрола, излечи се полиција и онда криминалци са јаком полицијом немају никакве шансе. Осим најаве да ће се мењати закон, нема никаквих других назнака, унутрашња контрола је потпуно скрајнута, па имамо податке да су од укупног броја убистава 30 одсто починили припадници полиције. У полицији постоје и много бољи људи о којима се не прича, не могу да напредују зато што се лоши повезују са политичким странкама, напредују и постају омиљени.“

ШАРИЋ И СМЕНЕ У ПОЛИЦИЈИ

Дарко Шарић је током суђења поменуо многе припаднике полиције, након чега је дошло до смене неких од њих. Смењен је и Родољуб Миловић, тадашњи начелник Управе криминалистичке полиције, али се и даље не зна зашто је до тих смена дошло, сматра Стеван Дојчиновић:

„Када је Миловић смењен, Вучић је апострофирао и покушао да каже да то нема везе са Шарићем, али није дао образложење зашто се то десило и да ли су та два догађаја повезана. Пре смене дивљале су медијске кампање против полиције, а пре свега против Миловића. То је трајало неколико месеци, а почело је Шарићевом изјавом у судници, након чега су медији преузели своју улогу. Оно што је најзанимљивије је да нико није видео да је Миловић један од периферних актера у причи око Шарића.

Случај ‘Балкански ратник’ изнела је Безбедносно-информативна агенција (БИА) заједно са тужилаштвом. Полиција је била искључена јер се сумњало да одатле цуре информације. С обзиром на то да Миловић није био у директној вези са случајем, интересантно је да га је Шарић узео за главног непријатеља. До данас не знамо око чега су се они замерили. Од те смене није ништа урађено да се унапреди рад полиције. Неке кључне позиције и даље су празне, нису доведени нови људи. С друге стране, полиција се поприлично затворила. Искључена је званична комуникација са новинарима, и према мојој информацији, тренутно не постоји ниједан тим који се бави организованим криминалом.“

Коментаришући смену Родољуба Миловића, Прелевић каже да то није јединствен случај и да је и у ранијим периодима долазило до смена које су покретане преко медија, а након тога није било никакве пријаве, па или они нису криминалци или су повлашћени: „С обзиром на то да неке од њих знам, ближи сам овом првом. Постоји спрега политике, медија и полиције, па се прави избор кадрова у полицији, неки се склањају, а неки дисциплинују. Мислим да је Србија институционално слаба и прилично руинирана, а руинирају је они који немају дана радног стажа нигде. Дошли су на власт и мисле да су постали господари свих у земљи. Не мислим ту само на актуелну власт. Тај систем ни под Милошевићем није било толико разбијен иако је он са својом женом на овим просторима био апсолутни господар живота и смрти.“

Околности под којима се Шарић предао и даље су непознате и тренутно се мора веровати њему и адвокату да је био у Доминиканској Републици, каже Дојчиновић: „Шарић је у судници поентирао и рекао да он више овде није државни непријатељ. Ствари су се промениле и кад је дошла нова власт, он је, како каже, видео да се политичка атмосфера променила и да може да се врати и има фер суђење. Рекао је и да је убеђен да га је претходна власт, која није била у добрим односима са Црном Гором, гањала због Мила Ђукановића, и да су на одлуку да се врати утицали избори и формирање нове владе. Након што се предао, многе ствари су се промениле, покренути су процеси који су довели до отежавања судског поступка, кренуле су медијске кампање и чини се да су му поједини медији дали подршку. Када је реч о епилогу поступка, не би требало нагађати већ треба сачекати да видимо шта ће се десити.“

ПОЛИТИЧКИ И ДРУГИ ДОСИЈЕИ

Коментаришући досије Ивице Дачића који је премијер Вучић показао Јови Бакићу 2012. године, Дојчиновић каже да у Србији то делује природно и систем функционише на политичким уценама:

„Очигледно је да је реч о плодном досијеу који ономе ко га поседује даје много могућности да манипулише. Вучић је и пре избора причао о Дачићевим контактима са криминалцима, а он и важи за неког кога годинама преко прљавих папира држе други политички актери на вези да ради са њима. Дачић, као такав на месту министра полиције није могао да контролише читав систем и тиме је кренула епизода у полицији коју обележавају жестоки унутрашњи конфликти, што се на крају лоше завршило и полиција је сада прилично неуређена. Дачић и Стефановић су политичи играчи и тако су и дошли на министарске позиције. Разлика је у томе што је Дачић био врх своје политичке партије, а Стефановић је само један од лојалних људи Вучићу. Не видимо никакве резултате и плашим се да оно што се дешава у полицији делује као политичко кадрирање и професионалци тешко могу да напредују. Све се свело на политички лојалан апарат који се не чини способним за неке крупне кораке.“

Прелевић није сагласан у томе да нема професионалаца и сматра да у има много људи који знају да раде свој посао и брине га што већина њих једва чека да оде у пензију и додао да је централно питање да ли постоје стручни тимови који могу да се носе са организованим криминалом.

„Проблем је и то што људи не схватају шта значи организовани криминал. Када имате једну организовану криминалну групу, она се неће бавити само једном активношћу. Она би волела да купи и неке медије, предузеће, да асфалтира пут, да се бави пољопривредом… Ту настају занимљиви спојеви између „привредника“ и криминалаца, где је првима потребан новац, а другима идеје како да тај новац легализују. Један велики, врло интересантан увозник нафте је изгубио лиценцу, али је други шверцер са Косова доминантан, нарочито када треба тући људе по Мионици и другим местима. Дешава се и да полиција склони неког играча са тржишта да би се појавио други и то се некад ради из политичких, а некад из чисто коруптивних разлога. Није чудно што се људи овде убијају и што је сан сваког малолетника да буде страни држављанин. Много више енергије треба уложити не да би се погодио један тајкун, то мора да се ради по свим квартовима.“

Дојчиновић сматра да је шверц кокаина и даље велики бизнис као што је био и пре неколико година, али да ни привредни криминал не може да се заобиђе: „Криминалци доста напредују, а држава не напредује у њиховом јурењу, делује тромо. Шверц кокаина је актуелан, хапшењем Шарића заустављен је само је део картела, али је и даље много њих у том бизнису.“

Мафија је као и раније доста јака, а један део повезан је са политичарима, медијима и неким привредницима, сматра Прелевић:

„Разлика је што они који су били главни, а пре свега Земунски клан, више не постоје. Неки други кланови су преузели његову улогу, али нису толико брутални. Рат за тржиште је очигледан, а црногорска и албанска мафија доста су јаке. Министар има идеју да промени закон. Неке од тих одредница ми се допадају, али нисам сигуран да је довео најбоље људе на најбоља места. У полицији је прилично резигнирано стање. Сви су кивни због онога што се десило групи жандарма због Андреја Вучића и мислим да је то полиција протумачила негативно по власт. Лоше је и што су људи са лоших факултета дошли до самог врха. Они немају капацитет да се изборе, већ гледају и чекају како ће један човек да пресуди.“

Извор: vreme.co.rs

Oznake: Božo Prelević, zumiranje, srpska mafija, srpska policija, srpsko podzemlje, Stevan Dojčinović, Crna hronika