Pročitaj mi članakOkružni sud u Sarajevu, 12. januara 1918. godine, osudio je Stoju Kašiković na smrt vešanjem. Presuđeno je i njenom sinu Predragu, ali tako da prvo pogube njega, na majčine oči. Pod snažnim pritiskom međunarodne javnosti kazna je preinačena na deset godina zatvora. Toliko je sledovalo i Stojinom suprugu Nikoli, osuđenom devet meseci ranije. Uhapšeni su i njihovi sinovi Sreten i Relja, koji su uspeli da izađu iz zatvora i preostale dane Prvog svetskog rata provedu kao dobrovoljci, u srpskoj uniformi.
Окружни суд у Сарајеву, 12. јануара 1918. године, осудио је Стоју Кашиковић на смрт вешањем. Пресуђено је и њеном сину Предрагу, али тако да прво погубе њега, на мајчине очи. Под снажним притиском међународне јавности казна је преиначена на десет година затвора. Толико је следовало и Стојином супругу Николи, осуђеном девет месеци раније. Ухапшени су и њихови синови Сретен и Реља, који су успели да изађу из затвора и преостале дане Првог светског рата проведу као добровољци, у српској униформи.
Стоја, Никола и Предраг су се нашли на слободи у јесен 1918. године, чиме је окончана мучна фаза њиховог живота започета убиством аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда. Тада је ухапшено много угледних Срба. Међу првим притвореницима је било уредништво „Босанске виле“, а њему је припадао управо Стојин муж, који је 1885. покренуо часопис са својим колегама, учитељима Стевом Калуђерчићем, Божидаром Никашиновићем и Николом Шумоњом.
Лисице су стављене и осталим Кашиковићима. Атентат је био само повод за хапшење, јер је Никола годинама раније био на мети власти, због антиаустријског деловања. Наводно је само 1899. године против њега поднесено пет кривичних пријава. У свему што је радио имао је подршку породице.
– Супруга Стоја је храбро и истрајно на својим плећима носила бројне обавезе; била је узорна домаћица многобројним гостима које је њихова кућа гостољубиво прихватала; подизала је и васпитавала бројно потомство; била је вредан сарадник и коректор „Босанске виле“; члан најзначајнијих женских добротворних друштава у Сарајеву, али и оно мало познато – Стоја Кашиковић је припадала узаном кругу конспиративних сарадника српске владе и Пашићевих обавештајаца – наводи Борјанка Трајковић (у Никола Т. Кашиковић: живот и дело).
Због тога је и осуђена на смрт. Ова храбра жена је рођена 1865. године у Босанској Чађевици. Њено девојачко презиме је Зделаревић. Отац јој је погинуо у босанско-херцеговачком устанку, а мајка рано преминула. Школовала се, као и многа деца без родитеља, у Заводу познате добротворке госпође Ирби, изучивши учитељски занат. Удала се за колегу Николу Кашиковића, са којим је добила три сина и ћерку Танкосаву.
Како је наведено у делу „Жене и јавни живот Босне и Херцеговине у 20. веку“, била је активна чланица „Кола српских сестара“ и борац за права жена, па је кроз учитељски рад успевала да води мисију за њихово образовање и освешћивање. Савременици су говорили да је увек весела и ведра, пуна снаге и елана. Помагала је супругу у раду, повремено је писала текстове, а док је он био болестан обављала је посао уреднице, под именом – Стева Калуђеровић. Са Николом је васпитавала децу у патриотском духу и усмеравала их ка раду у „Босанској вили“.
– Млади Кашиковићи су се у оквиру своје генерације укључили и у практично остварење националних идеала. Најстарији син Предраг био је истакнута личност у српском омладинском покрету. Друговао је са младобосанцима, чија му је идеологија била блиска и прихватљива. Као специјални повереник Народне одбране у Сарајеву, обављао је разне поверљиве задатке за ту напредну српску организацију. Реља и Сретен били су ангажовани у раду Српског културног и просветног друштва „Просвјета“. У време балканских ратова, Сретен је био ратни извештач „Српске ријечи“, а Реља се као добровољац прикључио санитетској служби српске армије – наводи Трајковићева.
Иако су се надали да ће после рата успети да обнове „Босанску вилу“ чији рад је забрањен 1914. године, нада породице Кашиковић се угасила. Никола се вратио учитељском позиву, са сином Сретеном је отворио малу књижару на Маријин Двору, спремао је збирку народних умотворина и објавио књигу „Народно благо“. Међутим, није то био онај предратни ентузијазам по којем су Кашиковићи били познати.
– Живот у ослобођеној земљи, у новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, није испунио очекивања породице Кашиковић. У писмима пријатељима изражавају велико разочарање стањем у Босни и Херцеговини. Николино здравље, нарушено тамновањем, попушта и приморан је да се пензионише. Ни захтев за пензионисање не пролази глатко; тек после вишемесечне борбе са бирократијом, само пар месеци пред смрт, добио је решење о пензионисању. Ипак, национални рад Кашиковића није сасвим заборављен: приликом посете Сарајеву 1920. године, регент Александар Карађорђевић одликовао је Стоју Кашиковић Обилићевом златном медаљом за храброст – наводи Трајковићева.
Никола је умро 1927. године и сахрањен у Сарајеву, док Стојина година смрти није позната.
Супруг тамновао због ћирилице
Часопис „Босанска вила“ је покренут у изузетно сложеној политичкој ситуацији, па се стално суочавао са цензуром, али и материјалним проблемима. Међутим, представљао је чврсто језгро окупљања национално-књижевне омладине.
– Покретањем „Босанске виле“ борба за очување српског језика је институционализована. Схватајући језик и писмо као основицу националне културе српског народа и битну компоненту његовог духовног бића, Кашиковићева „Вила“ је била најгласнији заговорник њиховог очувања и важила је за језички узор међу часописима оновремене српске периодике. Упорно бранећи ћирилицу, он је допао и затвора. Одбивши да прими званични допис писан латиницом, он је 1899. године осуђен на новчану казну, а наредне, због истог дела, на месец и по затвора. Ово је свакако јединствен пример тамновања – наводи Трајковићева.
