Прочитај ми чланакПосле рушења Милошевића многим десничарима је постало јасно да је са прљавом водом избачено и дете. Велики део оних који су учествовали у рушењу Милошевића су били националисти, али су после издана њихова очекивања од анационалних либерала који су преко њих дошли на власт.
После рушења Милошевића многим десничарима је постало јасно да је са прљавом водом избачено и дете. Велики део оних који су учествовали у рушењу Милошевића су били националисти, али су после издана њихова очекивања од анационалних либерала који су преко њих дошли на власт.
Сва очекивања родољубивих снага која су тињала 90-их година о стварању српске Србије, пала су у воду доласком „жутих“ на власт. Управо том доласку „жутих“ на власт, највише су помогли десничари; без њихове енергије и гнева, „жути“ никада не би дошли на власт, а Милошевић би наставио да влада.
Балансирање Коштунице и ДСС-а је имало ефекат одлагања неминовне пропасти српских националних интереса, но пропаст је на крају ипак дошла. Усред Србије, за време „ДОСманлија“, Срби су дошли у ситуацију да се осећају као национална мањина. Режим је подстицао и измишљао лажне родољубе, а заправо минорне неонацистичке групице којима је једина сврха била компромитација српског национализма и патриотизма.
Убрзо је уследило Косово, погром 2004. године и самопроглашење независности 2008. године и све већи притисци Запада, што је постепено довело и до слабљења „жутог режима“, па на крају и његовог пада. Атмосфера апатије и безнађа међу српским родољубима је преовладала.
Све наде српске деснице су пале на Шешељев СРС, но СРС је био немоћан ма колико се добро држао поред утамниченог Шешеља и сталног осипања чланства. Већ се и у самим редовима десничара говоркало о неопходности реформисања СРС-а уколико српски патриоти желе да остваре било какав утицај у друштву, а пре свега да буду присутни на власти као фактор који има тежину када су витални интереси у питању.
Српски покрет Двери, док је још био неполитички покрет, имао је знатан утицај те су многе млађе генерације десничара у њему виделе нову шансу и наду за растурено Српство. „Жути режим“ је приредио крајње понижавање и изругивање националистима и уопште српској борби 90-их година, коју су стрпали у исти кош са Милошевићевом диктатуром.
Разне НВО и медији су се утркивали, заједно са Западом и Хашким казаматом, да што више обесправе и понизе Србе у сред Србије, а о Србима у региону и њиховима правима не треба ништа ни говорити, јер ни данас ситуација није ништа боља. Једино је Република Српска на челу са Додиком успела сачувати какво такво национално достојанство, али је трпела поразе у погледу надлежности које су јој одузимане и људи који су били хапшени и смењивани само зато што су Срби и патриоте.
После таквог понижавања, притисака и угњетавања српске слободе, свести и достојанства, и Западу је постало јасно да ће доћи до некаквог револта и реакције националних снага. До реакције није дошло захваљујући стварању СНС и његовој победи на изборима. Што наравно не негира кључни утицај Запада у креирању овакве нове политичке ситуације у којој су демократе замењене напредњацима.
Напротив! Ипак највећи део родољуба је у СНС видео какво такво решење, мада је већина била свесна да Запад и даље диригује Србијом и да ни СНС није из тога диктата искључен. Родила се мутна нада да реформисани СНС, са реформисаним Томом и Вучићем може вратити барем део изгубљеног достојанства нације, а касније можда и нешто више ако се укаже прилика и односи на светској сцени промене.
Они међу десничарима који су схватили да нема „касније“, док год је Америка једина суперсила у свету и док год су такве Србима изузетно ненаклоњене светске геополитичке прилике, почели су се окретати од СНС и тражити некакву другу солуцију. И једна и друга струја српских родољуба је била делимично у праву. СНС у том моменту јесте била странка која је деловала као да ће прекинути понижавање какво смо доживљавали у време власти ДОС или ДС-а и Тадића. Но то ипак није била национална и десна странка, ма колико да је њених чланова дошло из редова бивших радикала.
Сада је дошло време да српски десничари превазиђу везаност за СНС и нереалне наде које су гајили према њима, јер нити су светске прилике више исте, нити ће СНС моћи више од овога што је до сада урадила. Напредњаци су прелазно решење. Потребно је дакле да српска десница превазиђе поделе настале око Вучића на оне који говоре „могло је и горе“ и на оне који кажу „ово је нешто најгоре“. Тај раскол, на људе који су спремни да напредњацима дају још једну шансу – а то је јалова нада, и на оне који су почели да искрено и дубоко мрзе Вучића и Тому, највећи је проблем за патриоте. Тај раскол је онемогућио да се створи национални фронт за одбрану угроженог српства на реалним и одрживим основама.
Стратешка је грешка оних десних покрета и партија, које су се у мржњи према Вучићу и Николићу окренуле остацима „жутог“ режима, сматрајући Вучића и СНС много већим злом од „жутих“. То је повратак уназад и поновно чињење пакта са ђаволом који је српска десница већ направила у случају рушења Милошевића, када су били изиграни од анационалних либерала које су финансирали странци. Патриоте су били топовско месо домаћих „жутих“ либерала и њихових страних газди у борби против Милошевића и не би смели себи допустити да понове исту грешку.
Националне снаге морају да се одвежу од Вучића, али никако не смеју да се вежу за „жуте“ и „грађанерске“ партије. Сваком искреном десничару је смешно и патетично натезање Антонића у његовом најновијем тексту, у коме покушава да убеди у неопходност удруживања српске деснице са остацима жутих. То је онда опет прављење новог ДОС-а и увод у нове српске поразе и сукобе. Десница пре свега треба да превазиђе поделе између себе, да превазиђе СНС и Вучића, а не да се враћа три корака назад и прави неки нови ДОС који Србији и Србима ништа није донео добро, али је зато на енергији десничара дошао на власт.
Српски десничари више никада не смеју да пристану на улогу теглећег магарца за туђе и то често стране интересе. Снага српске деснице се и сад расипа, јер служе као монета за поткусуривање у сукобима „жутих“ и СНС-а. Можда је Антонићу Савамала важнија од српског Косова, Црне Горе и Републике Српске, али то је стога што он и није десничар. Савамала јесте кршење закона, али је од тога много горе занемаривање угроженог српства у неоусташкој Хрватској, муслиманској Босни, дукљанској Црној Гори или на мученичком Косову.
Све силе родољубивих покрета и странака, треба да буду окренуте на превазилажење минорних разлика и уједињење српске деснице. Без секташења и цепидлачења. То је оно што је примарно за десницу и оно што од њих очекују њихови гласачи, а не тражење заједничког председничког кандидата са „жутима“ или било какав пакт са „жутима“.
Добра воља за уједињење српске деснице мора да постоји код свих родољубивих партија и покрета уколико им је заиста стало до нације, било да тренутно кокетирају са Вучићем или да су отворено против њега. Уколико десне партије заиста хоће да стекну поверење гласача, а родољубивих гласача је увек највише, онда на уједињењу морају почети радити сад, а не чекати неке наредне изборе па улазити у коалиције само да би се прешао цензус или пак правити циркус коалиције са „жутима“ који су упропастили Србију.
Политичка слика Србије треба да се поларизује, с једне стране уједињена десница, а са друге стране сви остали, „жути“ и њима слични, којима желим да што пре оду у заборав. Ово наравно није лако, али ако се за то не буде имало снаге и мудрости, опет ће нас појести нека нова „демократска револуција“.
